NATO bombardovanje Jugoslavije 1999: Zašto država ne objavljuje broj nastradalih civila i koliko je bilo žrtava vojske i policije

Nikola Petrović je zajedno sa mlađom sestrom Marijom i bakom Smiljanom 1. maja 1999. bio u autobusu Niš ekspresa koji je NATO pogodio na mostu kod Lužana, 20 kilometara od Prištine.

Njih troje su među 39 civila poginulih u tom napadu kada je autobus prepolovljen od razaranja, a tela nastradalih rasuta po okolini.

Visoki zvaničnik NATO-a Klaus Nojman izrazio je žaljenje zbog tog napada, ali su iz Alijanse saopštili da je most bio legitimna vojna meta.

Ni danas, 23 godine kasnije, nema zvaničnog spiska i tačnog broja ljudi koji su poginuli u NATO bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije.

Zašto taj spisak ne postoji, na pitanja BBC-ja nisu odgovorili Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo odbrane, ni Kabinet predsednika Srbije.

Dok su predstavnici ranijih i sadašnjih vlasti u Srbiji govorili da je u bombardovanju ubijeno oko 2.000 civila, neke domaće i međunarodne nevladine organizacije navode da je broj nastradalih civila oko 500.

Poginuli su Srbi, Albanci, Romi i pripadnici drugih nacionalnosti, ali do danas nije osnovano telo koje bi utvrdilo tačan broj.

Direktor Kancelarije za nestale Vlade Srbije Veljko Odalović to pravda istovremeno nemogućnošću saradnje sa kosovskim vlastima, kao i željom da se iz popisa ne izostavi teritorija Kosova i Metohije i širi vremenski period sukoba.

Nikolina sestra Marija Petrović je imala 15 godina u trenutku smrti.

Te godine, Nikola je završavao srednju školu, a Marija osmi razred.

Bili su u poseti porodici u Prokuplju i želeli su da se vrate pre rođendanske žurke.

„Kad su se vraćali, naleteli su na prokletu avijaciju koja je ostavila utisak na naš ceo život.

„Godine su prošle, ali isto je nama, teško je bilo mnogo, nismo se nadali”, kaže majka Zorica kroz suze.

Kod kuće je te subote bila sama i vest je čula na radiju, a znala je da deca treba da krenu kući baš tim autobusom.

Pala je na pod i počela da plače.

„Imala je testo u rukama i, kako je čula vest, ispalo joj je sve iz ruke i rekla je ‘to su deca'”, prepričava Dragiša.

Do zvanične potvrde prošlo je tri dana, vest je saznala od komšija, ali ni telefonske linije nisu radile.

„Ja sam odmah znala, jer sam znala da treba da krenu tad”, kaže majka.

Dragiša je u to vreme bio mobilisan u Dragašu, na granici sa Albanijom.

Vratio se da identifikuje decu u Prištini.

„Nikolu sam prepoznao po krstiću, a Marija je imala lančić.

„I majku sam prepoznao”, kaže Dragiša.

Petrović je godinu dana kasnije, 2000. bio u Beogradu u Komitetu za ratne zločine, predao dokumentaciju i rekli su mu da će ga zvati ako nešto dodatno bude trebalo.

„Od tog do današnjeg dana niko me nije zvao, niti mi je neko javio bilo šta”, kaže za BBC.

Očekivao je da to bude put ka tužbi ili naknadi štete, iako ga „pare ne interesuju”.

„Živim tako silom, da ih obiđemo na groblju, jer nema ko da ih obiđe.

„Nikola umesto da proslavi rođendan, baš taj dan je sahranjen, na rođendan”, kaže Dragiša.

Prema podacima Hjuman rajts voča (HRV), organizacije koja se bavi ljudskim pravima, u bombardovanju SRJ je stradalo između 488 i 527 civila.

U izveštaju HRV navodi se da je identitet žrtava poznat u 69 od 90 slučajeva.

Procena je da je broj poginulih civila približno 495 civila i 820 ranjenih, ali nije bilo dokaza da se pokrenu postupci po optužbi za genocid ili zločine protiv čovečnosti, navodi se na sajtu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).

NATO je priznao da je pravio greške tokom bombardovanja, kao i pogrešne procene.

Izbor određenih meta za napade mogle bi biti predmet pravne debate, dodaje se u izveštaju MKSJ.

Najuređenije podatke ima nevladina organizacija Fond za humanitarno pravo (FHP) na čijem spisku se navodi da je od bombardovanja stradalo 452 civila Albanaca, Srba, Roma, Crnogoraca i ostalih.

Poimenični spisak FHP ima 756 ljudi, ukupno sa borcima Oslobodilačke vojske Kosova, pripadnicima Vojske Jugoslavije i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije.

Poginulih pripadnika srpskih bezbednosnih službi bilo je 275, a boraca OVK 29.

Koliko je civila i policajaca i vojnika poginulo direktno od NATO avijacije država Srbija nikad nije zvanično saopštila – uvek se govori o zbirnim brojkama, zajedno sa ljudima koji su stradali u sukobima na Kosovu.

Na ova pitanja nisu odgovorili ni srpski ministri vojske i policije Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin.

Iz Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova su nas, u nezvaničnom razgovoru, uputili na knjigu „Junaci otadžbine”, čije je treće izdanje objavljeno 2019. godine u izdanju vojnog medija centra Odbrana.

U toj knjizi su, sa fotografijama i kratkim biografijama, objavljeni podaci o borcima koji su pre, tokom i posle bombardovanja 1999. poginuli na različitim zadacima.

Među njima je 275 policajaca i vojnika koji su poginuli direktno zbog napada NATO avijacije.

Sa izuzetkom od nekoliko ljudi, svi nabrojani nalaze se i na spisku FHP-a, ali nije poznato da je neko od zvaničnika saopštio tu brojku.

Ta terminološka razlika – poginuli tokom bombardovanja otvara mogućnost manipulacije ili nepreciznog tumačenja, jer ostavlja prostor da se u žrtve ubroje i oni nastradali tokom sukoba na Kosovu između albanskih pobunjenika i bezbednosnih snaga režima Slobodana Miloševića.

Veljko Odalović, koji je 16 godina na čelu Vladine Komisije za nestala lica, razlog za nepostojanje takvog popisa vidi u karakteru sukoba na Kosovu koji su prethodili bombardovanju, ali su se nastavili i posle početka NATO kampanje.

„Nisu sve žrtve samo žrtve NATO bombardovanja, bilo je i lokalnih obračuna, obračuna sa terorističkim grupama, drugih vrsta obračuna gde nisu učestvovali pripadnici NATO.

„To su bili sukobi legalnih organa Republike Srbije protiv terorističkih bandi koje su sve činile da budu, što bi rekli, logistička podrška NATO na terenu”, kaže Odalović za BBC.

Potrebno je tome sistematski prići, smatra Odalović.

„To bi trebalo da bude jedinstvena baza svih žrtava i sa direktnim identifikacijama, ne samo personalno, već i razloga i načina njihovog stradanja.

„To zahteva da se formira neko interresorno telo i da krene prema svim izvorima i informacijama koje su raspoložive da dođe do, što je moguće, tačnijih podataka, jer žrtve to zaslužuju”, ističe poslanik iz redova socijalista.

Kako kaže, svi koji su direktno učestvovali u NATO agresiji, vojska, policija i drugi organi, uredno su vodili evidenciju o žrtvama i tako nešto u arhivama tih organa postoji.

Fond za humanitarno pravo u tom poslu „nije previše promašio”, dodaje.

„Postoji uvek problem da se kroz nevladin sektor ne može uvek najpreciznije uraditi”, navodi Odalović, dodajući da su imali dobru saradnju sa Fondom.

„Ipak je ovo nešto iza čega treba da stane državno telo i institucije, ali nastaje problem jer Albanci nisu spremni da sarađuju na ovaj način sa Srbijom”, kaže Odalović.

Upitan zašto ne postoji broj stradalih civila na prostoru van Kosova, Odalović kaže „to nije pitanje za mene”.

„Nije fer prema žrtvama deliti ih na bilo koji način, nemamo prava da teritoriju Kosova i Metohije, koja je najviše bila bombardovana i gde je agresija bila najbrutalnija, ignorišemo i pravimo selekciju”, kaže Odalović.

„Najmanje su ovo brojke, sve su to teške sudbine ljudi koje treba objediniti, popisati”, kaže Odalović.

Prema njegovim podacima, i danas ima 570 nestalih lica srpske nacionalnosti i ostalih nealbanaca, a najveći deo njih je iz perioda NATO bombardovanja.

Takođe, oko 1.050 kosovskih Albanaca se i dalje vodi kao nestalo.

„I 10. jun je produžena NATO agresija, ko je odgovoran za zločine i stradanje.

„Nisu padale bombe, ali su Srbi više tada ubijani, nego za vreme bombardovanja”, kaže Odalović.

Rezolucija 1244 usvojena je dan posle potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma iz Kumanova koji je označio kraj NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine.

Između ostalog, potvrdila je „privrženost svih država članica (Ujedinjenih nacija) suverenitetu i teritorijalnom integritetu Savezne Republike Jugoslavije” – države koja više ne postoji, ali je naložila povlačenje jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije – stavljajući ovu teritoriju pod međunarodnu upravu.

„Posle 10. juna je produžena NATO agresija i produženi zločin, jer je NATO došao na Kosovo i Metohiju, a naša vojska i policija su se povukle.

„Za vreme njihovog mandata se desio najveći pogrom”, kaže srpski političar.

Zato predlaže da se popišu žrtve od 1. januara 1998. do kraja 2000. godine, koja bi obuhvatila sve tri faze – pre, tokom i posle NATO bombardovanja.

Sve te faze obuhvata i knjiga koju je izdala Vojska Srbije.

Prvo izdanje knjige Junaci otadžbine objavljeno je 2000. i predgovor je pisao tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević.

Iste godine, u Parku prijateljstva na Novom Beogradu podignut je spomenik žrtvama NATO bombardovanja „Večna vatra”.

O „herojima koji su dali život za otadžbinu”, govorio je tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević odmah posle bombardovanja i građanima poručio: „Agresija je završena, mir je nadvladao nasilje”.

Tada je saopštio da je poginulo 462 pripadnika Vojske Jugoslavije i 114 pripadnika policije Republike Srbije.

Najavio je da će imena poginulih kojima se „ne možemo odužiti” biti saopštena, ali se to nikada nije desilo.

Tačan broj poginulih nisu utvrdili ni socijalisti, ali ni vlade koje su vodile Srbiju posle demokratskih promena 2000. godine, baš kao ni naprednjaci koji su na vlasti od 2012. godine.

Prema tadašnjim podacima srpske vlade, broj poginulih vojnika i policajaca je 1.002.

„Sama činjenica da zvaničnog spiska nema uvek će otvarati mogućnost različitih zlonamernih manipulacija.

„Zaista je sramotno da se nikad nisu popisale sve žrtve”, rekao je 2017. nekadašnji ministar odbrane iz redova demokrata Dragan Šutanovac, za nedeljnik Eskpres.

Osnivačica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić kaže da do pre sedam ili osam godina nije postojala upadljiva retorika o žrtvama tokom NATO bombardovanja u Beogradu.

To je počelo, smatra, sa vlašću naprednjaka.

„Vlastima koje su smenile Miloševića pitanje NATO žrtava nije bilo u prvom planu.

„Napor te nove demokratske vlasti bio je vraćanje Srbije u međunarodne okvire i institucije i okončanje izolacije u kojoj se država nalazila”, kaže Kandić.

Lider Srpske napredne stranke i tadašnji premijer Aleksandar Vučić je 2015. godine na obeležavanju godišnjice početka bombardovanja ispred zgrade porušenog Generalštaba u centru Beograda tokom prigodnog programa poručio: „Ne tražite od nas da zaboravimo”.

Ceremonija je simbolično počela u 19.58 sati intoniranjem himne „Bože pravde”, uz simuliranje zvuka sirena, dok su reflektorima pokazivana mesta koja su bombardovana, a okupljeni građani palili sveće.

Preciznu brojku je tada dao ministar policije Nebojša Stefanović, ali samo za poginule policajce.

„Danas odajemo poštu svim žrtvama pripadnicima MUP-a, a posebno se sećamo žrtava 167 policajaca koji su živote dali u martu, aprilu, maju i junu”, rekao je Stefanović.

Godišnjice NATO agresije obeležene su i svake naredne godine u Varvarinu, Grdelici, Aleksincu, a zatim u Nišu i Beogradu.

Vučić je o žrtvama „tokom NATO bombardovanja” govorio mnogo puta i kasnije.

„Pretrpeli smo”, rekao je 2017. u Grdelici, „štetu od oko 130 milijardi dolara što je više i od one u Drugom svetskom ratu, a poginulo je 2.000 civila i više od 1.000 vojnika i policajaca za tri meseca ubijanja i bombardovanja”.

Tih hiljadu vojnika i policajaca je pominjao i 2013. kada je bio ministar odbrane, ali u knjizi Junaci otadžbine tokom tog perioda je svega 774 poginulih, ubrajajući i sve nastradale u borbi sa takozvanim „albanskim teroristima”, kako se u knjizi navodi.

Najdalje je otišao direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije Petar Petković, izjavivši 24. marta 2021. da je za „11 nedelja ubijeno 3.500 ljudi”.

Mediji u Beogradu su objavili početkom 2021. da će na „inicijativu predsednika biti pokrenuta komisija koja će utvrditi tačan broj nastradalih tokom agresije NATO”.

Trebalo je simbolično da počne rad 24. marta.

Ipak od nje se zvanično odustalo.

Poslanici Skupštine, u kojoj su naprednjaci imali apsolutnu većinu, odbili su 19. oktora 2021. ovaj predlog, podnet godinu dana ranije.

Poslednji put je predsednik Vučić o žrtvama govorio u maju 2022. na konferenciji sa nemačkom ministarkom odbrane Kristin Lambreht.

„Molim za malo poštovanja prema ovoj zemlji u kojoj je 82 dece ubijeno tokom agresije 1999. godine i naša deca su nama važna i vredna”, rekao je Vučić.

Na pitanje BBC-a na osnovu kog spiska je predsednik govorio o poginuloj deci, nisu odgovorili iz Predsedništva.

Nataša Kandić kaže da su Fond za humanitarno pravo i Rekom mreža pomirenja pozivali sve koji imaju podatke da im dostave o žrtvama koje nisu na njihovom spisku, ali da im se niko nije javio.

„Postojeća vlast vodi takvu politiku u kojoj se žrtve NATO bombardovanja mere hiljadama i zato se, počevši od 2012, a posebno od 2015. (…), taj broj iz godine u godinu stalno povećava”, kaže Kandić za BBC.

Na svako pominjanje žrtava nudili su, kaže, link ka spisku poginulih koje su popisali imenom i prezimenom i ima ih 756.

„Ono što može biti su još dve ili tri žrtve koje su poginule kad je bombardovan voz u Grdeličkoj klisuri, a da su u pitanju Romi.

„Ostala je sumnja da ih ima još, ali nema niko ko to može da potvrdi ili da nas uputi gde da nađemo podatke”, kaže Kandić.

Od 452 civila na spisku – 218 su Albanci, 204 Srbi i 30 Roma, Egipćana, Bošnjaka, Crnogoraca.

Mlađih od 18 godina je 101 i to Albanaca 66, srpske nacionalnosti ih je 25.

„Mlađih od 14 godina, što su da kažemo deca, ukupno je 66 od ovih 101.

„Albanaca 47, srpske nacionalnosti 15, Roma i drugih četvoro”, kaže Kandić.

„Kada predsednik kaže 82, neko kaže 78, oni to govore kao da je reč o deci srpske nacionalnosti, međutim kad se imena saberu, vidi se da je najviše albanske dece.

„Ta albanska deca su stradala 14. aprila kad je NATO bombardovao izbegličku kolonu iz Đakovice”, kaže Kandić.

Meštani sela oko Đakovice pogođeni su u regionu mesta Meja i Bistražin, koje je prethodno srpska policija isterala iz kuća i naredila im da idu u Albaniju, dodaje Kandić.

Prema podacima MKSJ, tada je ubijeno između 70 i 75 civila, a sto ranjeno.

NATO je tvrdio da je kolona izbeglica išla u pratnji srpskih vojnih vozila.

„Deca su stradala i u selu Koriša, kada su srpske snage isterale iz sela albanske civile, koji su krenuli ka Albaniji, pao je mrak i oni su se zaustavili u tom selu.

„U njemu se nalazi nekadašnje stovarište vojske i tu su smešteni, po nekim svedočenjima namerno da bi provocirali napad, jer je to bilo tipovano kao vojni cilj”, kaže Kandić.

U napadima na Bistražin i Korišu poginulo je 140 civila, od čega je bilo 40 dece mlađe od 16 godina.

„Neprimereno je govoriti da je više stradalo ove nacionalnosti, nego neke druge kada su u pitanju žrtve uopšte, a posebno kada su u pitanju deca.

„Nažalost, albanska deca su stradala odgovornošću srpskih snaga, kada su morale da napuste domove i našle se u izbegličkim kolonama”, kaže Kandić.

Žrtve se posmatraju kao kolektivne, umesto da dobiju ime.

Nezainteresovanost za to Kandić prepoznaje ne samo u Srbiji, već u celom regionu, osim Crne Gore.

Kako kaže, nema političke volje da se popišu žrtve, ni nacionalno ni regionalno.

„Imaju slobodu da stalno povećavaju, plaše novim žrtvama, optužuju druge za žrtve i istraju u nacionalističkom diskursu.

„Otuda ne samo nevoljnost, već i čvrsta odlučnost da se žrtve ne imenuju i da se to stalno najavljuje”, kaže Kandić.

Nataša Kandić je uverena da će jednog dana biti osnovana regionalna komisija koja bi napravila zajednički popis žrtava, ali da takva namera na Balkanu još ne postoji.

„Mislim da ozbiljno i ne postoji namera državnih organa da se bave popisom žrtava, jer znaju da smo mi to uradili, ali doći će trenutak kada će se prihvatiti taj naš popis”, kaže ona.

Za svaku žrtvu imali su bar po pet nezavisnih izvora,koje su prikupljali još tokom bombardovanja na osnovu članaka, svedočenja, knjiga, a zahvaljujući mogućnosti da podatke prikupljaju i na Kosovu i u unutrašnjoj Srbiji.

Kako kaže, toga su svesni i državni organi u Srbiji i zato nikada nema polemike o podacima.

Evidenciju o žrtvama na Kosovu je do 2016. vodio Institut za ratne zločine, koji je objavio podatke o albanskim žrtvama, ali ni tu nema izdvojenih žrtava NATO bombardovanja.

„Tu nema ni romskih, ni žrtava posle juna 1999. godine, dok u našoj bazi postoje žrtve sve do 2000. godine.

„Najkompletnija baza podataka je kod nas i tu nema sumnje ni kod državnih organa, jer mi jedini imamo pristup svim žrtvama”, kaže Kandić.

Konsolidovana lista stradalih Prištine i Beograda je ono što je potrebno, jer to žrtve zaslužuju, smatra Veljko Odalović.

„To je posao koji treba da se uradi, država je ta koja treba da odredi mehanizam i onoga ko će to da radi.

„To je ono što verujem da će se uraditi, ali u ovim odnosima sa Prištinom to je vrlo kompleksno uraditi, bojim se da ne podignemo preveliko očekivanja, a da onda ne uradimo u zid na administrativnoj liniji”, zaključuje Odalović, kome je od prošle godine zabranjen ulaz na Kosovo odlukom vlasti u Prištini.

Na osnovu obimne dokumentacije, Fond za humanitarno pravo pribavio je podatke da je tokom sukoba na Kosovu bilo ukupno najmanje 13.500 žrtava.

Prema FHP, ukupno 13.535 ljudi je ubijeno ili nestalo tokom rata na Kosovu u periodu od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000.

Ova brojka se zasniva na analizi 31.600 dokumenata iz različitih izvora, među kojima je i veliki broj izjava žrtava i svedoka ratnih zločina.

Po broju ubijenih 10.812, kosovski Albanci čine najveći broj žrtava, zatim Srbi 2.197, dok Romi, Bošnjaci, Crnogorci i drugi nealbanci čine 526 žrtava.

„Prvi put u istoriji Balkana, brojke su zamenjene imenima koja ne daju prostor za manipulaciju, minimiziranje ili preuveličavanje.

„Svaka priča u knjizi korespondira sa životom ljudi o kojima govori”, navodi se na sajtu.

Kako dani prolaze, Dragiši i Zorici iz Gračanice sve je teže.

Penzionerske dane prekrate radom u baštici pored kuće.

I dalje čekaju da zvaničnici objave tačan broj žrtava.

„Voleo bih da se to utvrdi”, kaže Dragiša.

Ovog 1. maja Dragiša Petrović je prvi put otišao na most gde su mu deca ubijena, da po njemu prošeta, iako je na samo 20 kilometara udaljenosti od kuće.

U Gračanici su 1. maja 2022. drugari Marije i Nikole podigli spomen ploču pored Osnovne škole Kralj Milutin, postavili cveće i uredili prostor.

„Oni su se jedini setili”, kaže otac.

Nikola bi, kaže Zorica, danas bio svoj čovek, imao bi 40 godina, imao bi porodicu.

Mariji je rođendan bio 7. juna, 38 godina bi napunila.

Maštala je da studira medicinu.

Čim u kući pogleda slike dece, sačuvani krstić i lančić, krenu joj suze i danas, kaže jecajući.

Da bi prešla most i kolima ili autobusom „mora da se nakljuka lekovima”.

„Život teče, napeto je, kako koja godina već je i zdravlje popustilo.

„Moramo da se borimo, samo da bismo otišli na grob”, kaže majka.

Četrnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja.

Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.