Mučenje i psihologija: Zašto su neki ljudi okrutni prema drugim

Ljudi su slava i ološ svemira, zaključio je francuski filozof Blez Paskal 1658. godine. Malo se toga promenilo. Mi volimo i preziremo. Pomažemo i nanosimo štetu. Pružamo ruku i zarivamo nož.

Razumemo ako se neko istresao u znak osvete ili samoodbrane. Ali kada neko naudi bezazlenom, pitamo: „Kako si mogao?”

Ljudi obično rade stvari kako bi uživali ili izbegli bol. Za većinu nas, povređivanje drugih uzrokuje da osećamo njihov bol. I ne sviđa nam se taj osećaj.

To nagoveštava dva razloga zbog kojih ljudi mogu naškoditi bezazlenom – ili ne osećaju bol drugih ili uživaju da osećaju drugih.

Još jedan razlog zbog kojeg ljudi nanose štetu bezopasnom je zato što u njemu ipak vide pretnju. Neko ko ne ugrožava vaše telo ili finansije i dalje može ugroziti vaš društveni položaj.

Ovo pomaže u objašnjavanju zbunjujućih postupaka, na primer kada ljudi nanose štetu drugima koji im pomažu novčano.

Liberalna društva pretpostavljaju da nanošenje patnje drugima znači da smo im naškodili. Ipak, neki filozofi odbacuju ovu ideju.

Da li u dvadeset prvom veku možemo i dalje da budemo surovi da bismo bili ljubazni?

Neko ko uživa u povređivanju i ponižavanju drugih je sadista. Sadisti osećaju bol drugih ljudi više nego što je normalno. I oni uživaju u tome. Barem to rade dok se bol ne završi, kada se mogu osećati loše.

Popularna mašta povezuje sadizam sa mučiteljima i ubicama. Ipak, postoji i manje ekstremni, ali rašireniji fenomen svakodnevnog sadizma.

Svakodnevni sadisti uživaju povređivanjem drugih ili gledanjem njihove patnje. Verovatno će uživati u krvavim filmovima, tuče će im biti uzbudljive, a mučenje zanimljivo.

Retki su, ali nedovoljno retki. Oko šest odsto studenata osnovnih studija priznaje da uživa u tome što povređuje druge.

Svakodnevni sadista može biti internet trol ili školski nasilnik. U igranju igara na mreži on će verovatno biti „paćenik” koji drugima kvari igru.

Svakodnevne sadiste privlače nasilne računarske igre. I što više igraju, postaju sadističniji.

Za razliku od sadista, psihopate ne štete bezopasnima samo zato što od toga uživaju (mada mogu). Psihopate žele stvari. Ako im nanošenje štete pomaže da dobiju ono što žele, oni će mu pribeći.

Oni se mogu ponašati na ovaj način jer je manje verovatno da će osećati sažaljenje, kajanje ili strah. Takođe, mogu da shvate šta drugi osećaju, ali da se sami ne zaraze takvim osećanjima.

Ovo je ozbiljno opasan skup veština. Tokom vekova, čovečanstvo se pripitomilo. Ovo je mnogima od nas otežalo nanošenje štete drugima.

Iskustvo će progoniti mnoge koji nanose štetu, muče ili ubijaju. Ipak, psihopatija je snažan prediktor nekoga ko nanosi ničim izazvano nasilje.

Moramo znati ako naiđemo na psihopatu. Možemo to dobro pretpostaviti jednostavnim gledanjem nečijeg lica ili kratkom interakcijom sa njim. Nažalost, psihopate znaju da to znamo. Uzvraćaju tako što vredno rade na odeći i doterivanju kako bi pokušali ostaviti dobar prvi utisak.

Srećom, većina ljudi nema psihopatske osobine. Samo pola odsto ljudi moglo bi se smatrati psihopatama. Ipak, oko osam odsto zatvorenika muškog pola i dva odsto ženskog su psihopate.

Nisu sve psihopate opasne. Asocijalne psihopate mogu tražiti uzbuđenje zbog droga ili opasnih aktivnosti. Prosocijalne psihopate, sa druge strane, svoje uzbuđenje traže u neustrašivoj potrazi za novim idejama.

Kako inovacije oblikuju naša društva, prosocijalne psihopate mogu promeniti svet za sve nas. Ipak, ovo i dalje može biti i za dobro i za zlo.

Niko zapravo ne zna zašto su neki ljudi sadisti. Neki nagađaju da je sadizam prilagođavanje koje nam je pomoglo da koljemo životinje u lovu. Drugi smatraju da je to pomoglo ljudima da steknu moć.

Italijanski filozof i diplomata Nikolo Makijaveli jednom je sugerisao da „vreme, a ne ljudi, stvara nered”. U skladu sa tim, neuronauka sugeriše da bi sadizam mogao biti taktika preživljavanja izazvana vremenima koja postaju teška.

Kada određene hrane postane malo, nivo našeg neurotransmitera, serotonina, opada. Ovaj pad nas čini spremnijima da naudimo drugima jer nanošenje štete postaje ugodnije.

Psihopatija takođe može biti prilagođavanje. Neke studije su povezale viši nivo psihopatije sa većom plodnošću. Ipak, drugi su pronašli suprotno.

Razlog za ovo može biti taj što psihopate imaju reproduktivnu prednost, posebno u surovim okruženjima.

Zaista, psihopatija može napredovati u nestabilnim, konkurentnim svetovima. Sposobnosti psihopata čine ih majstorima manipulacije. Njihova impulsivnost i nedostatak straha pomažu im da rizikuju i prigrabe kratkoročne dobitke.

U filmu Vol Strit psihopata Gordon Geko zarađuje milione. Ipak, iako je psihopatija možda prednost u korporativnom svetu, ona muškarcima nudi samo tanku prednost.

Veza psihopatije i kreativnosti takođe može objasniti njen opstanak. Matematičar Erik Vajnstajn objektivno tvrdi da nezadovoljne ljude pokreću inovacije.

Ipak, ako vaše okruženje podržava kreativno razmišljanje, nezadovoljstvo je slabije povezano sa kreativnošću. Lepo može biti novo.

Sadizam i psihopatija povezani su sa drugim osobinama, poput narcizma i makijavelizma. Takve osobine, uzete zajedno, nazivaju se „mračni faktor ličnosti” ili skraćeno D-faktor.

Kod ovih osobina, postoji umerena do velika nasledna komponenta. Tako su neki ljudi jednostavno rođeni na ovaj način. Alternativno, roditelji visokog D-faktora mogu preneti ove osobine na svoju decu nasilničkim ponašanjem prema njima.

Slično tome, gledanje drugih kako se ponašaju sa visokim D-faktorom može nas naučiti da se tako ponašamo. Svi moramo odigrati ulogu u smanjenju okrutnosti.

Sadizam podrazumeva uživanje u poniženju i uvredi druge osobe. Ipak, često se kaže da je dehumanizacija ljudi ono što nam omogućava da budemo okrutni.

Moguće žrtve su označene kao psi, vaši ili bubašvabe, što navodno olakšava drugima da ih povrede.

Postoji nešto u ovome. Istraživanja pokazuju da ako neko prekrši društvenu normu, naš mozak se prema njihovim licima ponaša kao prema nižim bićima. To nam olakšava kažnjavanje ljudi koji krše norme ponašanja.

Emotivno je misliti da ako nekoga vidimo kao ljudsko biće, onda ga nećemo povrediti. To je takođe opasna zabluda. Psiholog Pol Blum tvrdi da naše najgore okrutnosti mogu počivati na tome da ne dehumanizujemo ljude.

Ljudi mogu povrediti druge upravo zato što ih prepoznaju kao ljudska bića koja ne žele da trpe bol, poniženje ili degradaciju.

Na primer, nacistička stranka je dehumanizovala jevrejski narod nazivajući ih gamadima i vašima. Ipak, nacisti su takođe ponižavali, mučili i ubijali Jevreje upravo zato što su ih doživljavali kao ljude koji će biti degradirani i koji će patiti zbog takvog postupanja.

Ponekad, ljudi čak i naštete korisnima. Zamislite da igrate ekonomsku igru u kojoj drugi igrači i vi imate priliku da investirate u zajednički grupni fond.

Što se više novca uplati u njega, to se više isplati. A fond će isplaćivati novac svim igračima, bez obzira da li su uložili ili ne.

Na kraju igre možete platiti da kaznite druge igrače za onoliko koliko su odlučili da ulože. Da biste to uradili, odričete se neke svoje zarade i novac koji vam se oduzme, oduzima se i od igrača po vašem izboru. Ukratko, možete biti zlobni.

Neki igrači su odlučili da kazne druge koji su uložili malo ili ništa u grupni fond. Ipak, neki će platiti da kazne igrače koji su uložili više u grupni fond nego što su uložili.

Čini se da takva dela nemaju smisla. Darežljivi igrači vam daju veću isplatu – zašto biste ih razuverili?

Ova pojava naziva se „kažnjavanje dobročinitelja”. Može se naći širom sveta. U lovačkim društvima, uspešnim lovcima se zamera što su ulovili veliku životinju iako njihov ulov znači da svi dobijaju više mesa.

Hilari Klinton je možda pretrpela „kažnjavanje dobročinitelja” kao rezultat njene kampanje utemeljene na ljudskim pravima na predsedničkim izborima u SAD-u 2016. godine.

„Kažnjavanje dobročinitelja” postoji zbog naših kontradominantnih tendencija. Manje darežljiviji igrač u gorenavedenoj ekonomskoj igri može smatrati da će drugi na njega gledati kao na poželjnijeg saradnika.

Velikodušnija osoba preti da će postati dominantna. Kako je rekao francuski pisac Volter, najbolji je neprijatelj dobra.

Ipak, postoji skrivena, pozitivna strana „kažnjavanje dobročinitelja”. Jednom kada srušimo dobročinitelja, otvoreniji smo za njihovu poruku.

Jedno istraživanje je pokazalo da je dopuštanje ljudima da izraze odbojnost prema vegetarijancima dovelo do toga da manje podržavaju konzumiranje mesa.

Pucanje, razapinjanje ili neuspeh u izboru glasnika može podstaći da njihova poruka bude prihvaćena.

U filmu Ritam ludila, nastavnik muzike koristi surovost da podstakne veličinu jednog od svojih učenika. Možemo ustuknuti pred takvom taktikom.

Ipak, nemački filozof Fridrih Niče mislio je da smo postali previše neskloni takvoj okrutnosti.

Prema Ničeu, učitelju je bilo dozvoljeno da bude okrutan, za dobro onog drugog. Ljudi bi takođe mogli biti okrutni prema sebi kako bi postali osoba kakva su želeli da budu.

Niče je osećao da okrutnost može da pomogne razvoju hrabrosti, izdržljivosti i kreativnosti. Da li treba da budemo spremniji da i drugi i mi sami patimo da bismo razvili vrlinu?

To nije uverljivo. Sada znamo potencijalno zastrašujuće dugoročne posledice patnje surovosti drugih, uključujući štetu nanetu fizičkom i mentalnom zdravlju.

Takođe, sve se više prepoznaju blagodeti saosećanja prema sebi, umesto da se prema sebi ponašate surovo.

Ideja da moramo patiti da bismo napredovali je upitna. Pozitivni životni događaji, poput zaljubljivanja, rađanja dece i postizanja ciljeva mogu dovesti do napretka.

Podučavanje kroz surovost poziva na zloupotrebu moći i sebični sadizam. To nije jedini način – budizam, na primer, nudi alternativu: gnevno saosećanje.

Ovde delujemo iz ljubavi da bismo se suprotstavili drugima kako bismo ih zaštitili od njihove pohlepe, mržnje i straha.

Život može biti surov, istina može biti surova, ali možemo odlučiti i da ne bude.