Mentalno zdravlje i Srbija: Darkova priča – depresija kao tuga sa sto lica

Redovno je išao na posao, viđao se sa prijateljima i devojkom.

Putovao je i uživao u hobijima.

Ipak, bio je depresivan.

Da je tako, Darko* iz Beograda saznao je gotovo slučajno početkom godine.

Nije osetio neke posebne tegobe, ali mu je drugar predložio da zbog blagih promena raspoloženja poseti lekara.

On je te izmene pripisivao redovnom stresu i besu zbog slabog napredovanja na poslu.

Nameštajući naočare bez okvira, skoro pola godine kasnije kaže da je verovatno negde u sebi osećao da ima neki problem i zato je odmah pristao da potraži pomoć.

„Kad sam otišao, dve stvari su me šokirale – doktorka mi je rekla da imam pad hormona sreće, koji je prouzrokovan preteranom konzumacijom alkohola, jer ja pivo obožavam.

„I drugo – depresija, pre bih pomislio da ću dobiti cirozu jetre, nego da ću upasti u depresiju”, kaže 42-godišnji radnik u državnoj službi.

Uredno podšišan, u beloj majici i farmerkama, priseća se da tada nije imao crne, ni suicidne misli, a svaki vikend išao je na planinarenje.

„Smatrao sam da biti depresivan znači da sam vezan za krevet, da mi se ne ustaje, a ništa od toga ja nisam imao”, dodaje.

Depresija je uobičajeni poremećaj mentalnog zdravlja i procena je da na svetu pet odsto odraslih pati od ovog poremećaja, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije.

Psihijatri imaju nesavršene kriterijume pomoću kojih određuju da li je neko u depresiji, ali je to „jedna vrsta nagađanja”, kaže za BBC Milutin Kostić, psihijatar sa Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu.

„Osnovni problem sa depresijom je što mi ne znamo u stvari šta je depresija i kada počinje.

„Depresija je prekomerna tuga, a šta je to – to je vrlo diskutabilno, nešto što je za vas prekomerna tuga, neko može da kaže da je za njega adekvatno u odnosu na okolnosti”, kaže Kostić.

Asistent na predmetu psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu, koji se i u doktorskoj disertaciji bavio depresijom, dodaje da je to jedna od „rak rana psihijatrije”.

Simptomi mogu biti veoma različiti, jer ne postoje precizni testovi ili načini da se utvrdi da neko boluje od depresije.

„Neko može biti tužan, neko može da zaledi osećanja i samo izgubi interesovanje i da se socijalno povuče, neko će biti dominantno anksiozan.

„Brojni su načini na koje patimo psihički i normalno je da patimo, a u kom trenutku to postaje poremećaj jeste nešto što je i dalje otvorena debata”, kaže doktor.

Darko je dobio dijagnozu pod šifrom F 32.1, što je umerena depresijska epizoda.

Istovremeno, doktorka psihijatar je utvrdila da nema nijedan simptom alkoholizma, a i sam kaže da nije bio agresivan, niti je često bivao pijan, iako je preterano pio.

„Nisam imao sindrom prve čaše, da me prva povuče, niti mi je padala tolerancija kao kod alkoholičara, naprotiv.

„Meni je tolerancija na alkohol rasla”, kaže on.

Ipak, alkohol je po mišljenju stručnjaka bio okidač za probleme sa mentalnim zdravljem.

Smatra da je pio iz dosade, dok danas na stolu stoji šoljica kafe i kisela voda.

Za okolinu, on je bio isti kao i ranije: pio je pivo „kao vodu, neshvatljivo mnogo”, ali bi posle 10. ili 11. piva „počinjao da mota po glavi” i biva neraspoložen.

Umeo je da „vrti nešto, da hoće glava da mu pukne”.

Dok govori, rukama opisuje zamišljeni vrtlog misli.

Koristi i reč na engleskom overthinking– preterano razmišljanje o svakodnevnim stvarima.

„Onda piješ, nekoliko pića, ali deseto već budi đavole u glavi, onda kreće još jače razmišljanje i vraćanje u prošlost i čovek postane rob.

„Vi ako sedite sa mnom, nećete primetiti ništa, ali ja ću krenuti da vrtim priče, da prežvaćem nešto što mi se desilo i tako ukrug”, opisuje Darko.

Prepisana su mu dva leka, zoloft – antidepresiv i eftil, a krenuo je i na terapije.

Postoji pretpostavka da je depresija posledica manjka hormona sreće serotonina, ali to nije dokazano, kaže psihijatar Kostić.

„Antidepresivi rade na nivou serotonina i psihijatri to često misle i opisuju tako pacijentima, ali to nije tačno.

„Nema dokaza da osoba ima nedostatak serotonina kada je tužna ili depresivna”, navodi psihijatar.

Postoji više od 2.000 varijacija depresije pokazalo je jedno istraživanje, dodaje.

„Nismo potpuno sigurni gde se završava tuga, gde počinje depresija i zato treba biti oprezan kad se kaže pacijentu da ima depresiju”, kaže Kostić.

Značajan uticaj mogu imati i ekonomske okolnosti u kojima se čovek nalazi.

„Imate siromašnu osobu koja stalno ima probleme zbog kojih se oseća nesrećno koje mi dijagnostikujemo kao depresiju, a možda je to adekvatan osećaj na okolnosti u kojima se nalazi.

„Često nemamo empatiju da razumemo socijalne okolnosti, jer mi kao lekari smo deo privilegovane klase”, kaže Kostić.

Darko se pre dvadesetak godina lečio i od anksioznosti, sa sličnim simptomima kao danas.

U to vreme radio je dva posla i studirao, a konzumirao je i mnogo alkohola.

Zbog želje da stiže na sve strane, mentalno zdravlje je trpelo.

„Psihijatar mi je tad rekao, ‘moraš da prikočiš, imaš motor mercedesa, a limariju juga'”, kaže Darko.

Tada je takođe dobio lekove i išao je na psihoanalizu nekoliko meseci, posle čega se oporavio.

„Meni je taj overtinking najveći problem, sad se trudim da živim u sadašnjem trenutku, tako čovek može da doživi lepotu života.

„Čovek ne sme da bude rob prošlosti jer to je fikcija i nešto što je prošlo, a ne sme da bude ni rob budućnosti kao vid nade jer jedino sadašnjost postoji”, kaže Darko.

Nije neuobičajeno da čovek koji je depresivan bude i anksiozan, nekad i istovremeno, kaže psihijatar Kostić.

„Ako izgubim blisku osobu, ja ću da budem tužan, ali ću u isto vreme da budem uplašen kako ću dalje bez te osobe.

„Ima ogromnog preklapanja između depresije i anksioznosti: tugu jako često prati strah, strah jako često prati tuga”, navodi psihijatar.

Gotovo 95 odsto ljudi koji imaju dijagnostikovan generalizovani anksiozni poremećaj imaju dijagnozu i depresije, dodaje Kostić.

Pošto je u dvadesetim probao sa psihoanalizom, koja mu nije potpuno odgovarala, jer se bavi „kopanjem po prošlosti” i traje dugo, Darko se odlučio da proba neke druge vidove terapije.

Psihoanaliza je metod oblikovan psihoanalitičkom teorijom, koja naglašava nesvesne mentalne procese i ponekad se opisuje kao „dubinska psihologija”, navodi enciklopedija Britanika.

Smatra sebe „preemotivnom osobom”, otvorenom da kaže gotovo sve što misli.

Ipak, odgovarajućeg terapeuta našao je tek iz drugog pokušaja.

Prva rečenica koju je rekao terapeutkinji bila je „isključite mi emocije, hoću da budem skot”, što je ona odbila, prepričava danas uz osmeh.

Istražujući na internetu i po knjigama, pronašao je racionalno-emocionalno-bihejvioralnu terapiju (REBT).

„To je novi vid lečenja koji se bavi ovim trenutkom i izbija iracionalna uverenja kod ljudi.

„Zapanjio sam kad sam se pronašao u 15 od 20 iracionalnih uverenja, na primer, da svi moraju da me vole ili da se ponašaju kako se ja ponašam”, kaže Darko.

Cilj REBT terapije je da promeni netačne ili iracionalne misli koje dovode do negativnih emocija ili neprilagođenog ponašanja, navodi se na sajtu Britanike.

Dodaje se i da ova teorija polazi od pretpostavke da psihološke tegobe proizilaze iz naše perspektive događaja, a ne samih događaja.

Darko je počeo i sa autogenim treningom, kao vidom opuštanja nalik jogi i vežbama disanja ili meditacije, koje vodi stručnjak.

„Daje se sugestija delovima tela, ‘moja desna ruka je ugodno teška’ i desna ruka postaje ugodno teška.

„’Moja desna ruka je ugodno topla’, a pravi se slika u glavi da ja ležim na plaži na suncu”, kaže Darko, napominjući da mu to vrlo prija.

Niz studija pokazuje da je u psihoterapijskom radu najvažniji odnos lekara i pacijenta, a manje je važna tehnika, to je vrlo individualno, navodi Milutin Kostić.

„Imao sam pacijente gde sam odlične rezultate ostvario i odnosom puno pomogao i imao sam pacijente kojima nisam ‘legao’.

„Ako vam ne uspe prvi put, ne treba nužno odustajati, ogromne su varijacije, imao i boljih i lošijih, a imate i to da li vam neko legne, jer je to ljudski odnos”, kaže doktor.

„Bukvalno kad uhvatim tu knjigu, najsigurniji sam, vratila me na početne pozicije gde treba da budem.

„Neophodna je pomoć terapeuta da se izvedu sve tehnike”, kaže on.

Pročitao je i knjigu „Zašto se niste ubili”, ali poseban utisak na njega je imala knjiga „Osmislite život iznova” zbog koje je jednom ustao usred noći i popisao sve sopstvene životne zamke u koje je upadao.

Jedna od stvari koje je zabeležio jeste kad mu je 1989. drugar iz vojnih blokova otišao sa roditeljima da živi u Kanadi.

Tad se bližio raspad Jugoslavije, ali je Darku tek kasnije postalo jasno da mu prijatelj potiče iz hrvatske porodice u Beogradu.

„To su prvi vidovi napuštanja, ali šta zna dete… To duboko u sebi korenim i tako se razvija strah od napuštanja.

„Tatin dobar prijatelj, koji me je naučio da navijam za Partizan i vodio na stadion, gine u avio nesreći kad su naši piloti nosili pomoć za zemljotres – takve situacije sam prepoznao kao napuštanja, a to su životne zamke”, kaže Darko.

Te događaje nije potisnuo ili zaboravio, ali im nije pridavao važnost da mogu da utiču na njega danas.

Darko se danas trudi da se ne „zakači” za sve opterećujuće misli koje mu dolaze.

„Kad je loše, ego vas kudi, kad je dobro ego vas kuje u zvezde, a ništa od toga nije dobro.

„Zato se trudim da mu ne dam prostora, već da sam ovde”, kaže Darko.

Godine 1974. koordinator sekcije za depresiju pri američkom institutu za mentalno zdravlje Bin Šujler je napisao da većina depresivnih stanja ima sopstveni tok i završava se skoro potpunim oporavkom, bez specifičnih intervencija, navodi Kostić.

Danas na sajtu američke Mejo klinike stoji da se većina ljudi oseća bolje uz lekove i terapiju ili oba, dodaje on, ukazujući na promenu u naučnom pogledu.

Iako i dalje ima malo podataka i istraživanja, i doktor Kostić smatra da veliki broj tih stanja spontano prolaze.

„Od blažih depresija, 82 odsto će proći samo od sebe u toku godinu dana, dok je taj procenat oko 50 odsto ako su u pitanju teže forme.

„Uz terapiju mogu nešto brže da prođu, ali treba biti oprezan, jer terapija može imati negativna dejstva”, kaže psihijatar Kostić.

Neki lekovi mogu da stvore zavisnost, neki mogu da donesu više štete nego dobra.

Depresija nije više stigmatizovana i ušla je u popularnu kulturu, izašavši iz isključivo stručnih rasprava i literature.

To je i dobro i loše, smatra Kostić, jer i dalje postoji nedovoljno razumevanje šta depresija jeste.

„To može da dovede do patologizacije normalne tuge i da ljudi, koji su prosto tužni teško im je, počnu da sebe doživljavaju kao bolesne i da treba da se leče, a možda ne moraju.

„Lično me plaši to”, kaže psihijatar Kostić.

U Velikoj Britaniji, oko 17 odsto ljudi starijih od 18 godina imaju prepisan antidepresiv.

„Verovatno više psihijatara misli drugačije, ali ja mislim da ne treba žuriti u traženju stručne pomoći.

„Treba tražiti pomoć od partnera, porodice, prijatelja, promeniti neke životne rutine, prvo da se proba na taj način jer veliki broj tih stanja mogu da prođu”, dodaje on.

Izuzetak je situacija suicidalnosti, napominje – to je direktan znak za odlazak kod psihijatra.

„Ako neko ima ideje na nešto loše sebi napravi, treba odmah da traži pomoć, jer je to ekstremna faza gde, ako se tako nešto uradi, ne može da se ispravi”, kaže Kostić.

Darko upravo menja životne navike.

Bez problema je prestao je da pije – kaže da je za pola godine popio nekoliko čaša vina.

„Meni organizam ne traži alkohol, pijem što volim ukus.”

Tek kad je prestao da pije alkohol, spoznao je koliko je to često način ljudima u Srbiji da se uopšte druže.

On nastavlja sa druženjima i hobijima, poput fotografije i snimanja pomoću drona, a trudi se i da usput registruje mirise, boje, žamor ljudi.

Skreće mi pažnju na zvuk tramvaja koji prolazi.

Često, kaže, broji korake jer mnoge stvari radimo „na autopilotu”.

To mu pomaže da osvesti sadašnji trenutak, da se ne bi vraćao u prošlost u mislima.

„Um je toliki neprijatelj telu, to mi je neverovatno.

„Dok sam bio na putu u Maroku uopšte me nisu hvatala razmišljanja, a onda, dan pred povratak, um pokušava da me vrati nazad u kandže”, kaže Darko, opisujući to kao neku vrstu krize.

Krajem maja obilazio je sa planinarima nekoliko mesta u Maroku i doneo vrlo pozitivne utiske.

Uspeo je da prebrodi krizu i posle 10 godina na „jako dosadnom poslu”, ima osmeh na licu.

Na njegovo mentalno zdravlje nije izgleda uticala pandemija korona virusa, promene je osetio početkom 2022. godine.

Tokom pandemije virusa korona, 80.000 ljudi više nego ranije je imalo umerene depresivne smetnje, navodi se.

Ovo ispitivanje u drugoj godini pandemije sproveo je Medicinski fakultet u Beogradu, u saradnji sa Odsecima za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i Novom Sadu.

Od juna i oktobra 2021. godine anketirano je 1.200 ljudi u 60 opština u Srbiji starosti od 18-65 godina.

I doktorka kod Darka vidi pomak, jedan lek mu je već isključen, a i drugi bi trebalo u narednim nedeljama i mesecima da prestane da pije.

Naučio je da se izbori sa dosadom: odgleda film, seriju ili čita knjigu.

Poslednjih desetak dana, kad legne „nema misli u glavi”, ponosno kaže.

„Um je čudo, kad mu kažete ‘nemoj da misliš o roze slonu’, on stvori sliku roze slona.

„Ne mogu da kažem da je lepa stvar ova koja mi se desila, ali poučna jeste i jako mi je bitno što sam se pozabavio sobom”, kaže Darko.

*Darko nije želeo da se objavi njegovo pravo ime.