Jugoslavija, istorija i nauka: Fizičar Branko Lalović – pionir solarne energetike „koji je zračio“

Bez struje, bez vatre.

Prikačen je na uspravni, veliki metalni tanjir sa ogledalcima blago zaokrenut ka Suncu, nalik na svetlucavu satelitsku antenu koja stoji na zemlji.

Ovako je primenu solarne energije novinarima još pre četiri decenije demonstrirao fizičar Branko Lalović.

Takozvani ‘solarni pasulj’ kuvao se u Vinči ispred Lalovićeve Vile Sunce gde je ovaj dugogodišnji saradnik Instituta za nuklearnu energiju izvodio mnoge eksperimente.

Na obroncima Beograda, u mestu poznatom po praistorijskom arheološkom nalazištu iz mlađeg kamenog doba, radio je u specijalizovanoj „010″ laboratoriji za eksperimentalnu fiziku, navodi se u nedavno objavljenoj knjizi o njemu „Ratnik Sunca”.

Iako prvobitno nuklearni fizičar, od sedamdesetih godina počeo je da širi ideje predavanjima o korišćenju sunčevog zračenja za grejanje vode i dobijanje električne energije.

„Profesor Lalović je pionir savremene solarne energetike u Srbiji i Jugoslaviji.

„To je čovek koji je isto kao i Robert Openhajmer, otac atomske bombe u Americi, napravio otklon od korišćenja nuklearnog zračenja i atomske bombe zbog njihove razorne moći”, kaže Tomislav Pavlović, profesor fizike na Prirodno-matematičkom fakultetu (PMF) Univerziteta u Nišu u penziji.

Robert Openhajmer, američki fizičar, bio je tokom Drugog svetskog rata na čelu istraživačkog tima za izradu atomske bombe, da bi kasnije bio protiv toga.

Sličan put u jugoslovenskim okvirima prešao je i Lalović.

Dok je Lalović predavao na PMF-u u Nišu, Pavlović mu je bio asistent od 1976. godine.

„Izuzetno dobar i skroman čovek, korektan i uvek spreman da pomogne i sa kojim je moglo o svemu da se razgovara, bio je obrazovan i imao širinu.

„Gostovao je na televizijama, često su ga pozivali – zračio je”, kaže njegov nekadašnji saradnik.

Tako je, dodaje, inspirisao i mnoge mlade ljude da se bave naukom.

Ustajao je kada govori, a slušaoci su netremice pratili njegova izlaganja bilo u televizijskim studijima, u amfitetatrima ili dnevnoj sobi, opisuje Živojin Petrović, autor knjige o Lalovićevom životu i radu.

„Bio je čovek pun akcije, harizme, magnet za slušaoce.

„Otvorenih usta bismo slušali njegova izlaganja, ne samo naučna, već i obična, životna”, kaže Petrović za BBC na srpskom.

Ovaj direktor regionalnog TV kanala za nauku i umetnost Brejnz (Brainz), za Lalovića je vezan privatno – on mu je bio ujak.

Petrovićeva majka, lekarka, bila je rođena Lalovićeva sestra.

Porodična želja da se oduži ujaku, ali i potreba da šira javnost sazna za njega podstakla su ga da napiše knjigu kada je pred pandemiju dobio hrpu Lalovićeve lične dokumentacije od zajedničkih rođaka iz Amerike.

I na razgovor za BBC doneo je Lalovićevu veliku braon torbu, krcatu papirima, rukopisima i crno-belim fotografijama ovog fizičara.

Dokumentacija je još 1988. namenjena Petroviću, ali je tek 2019. stigla do njega.

Fizičar je pred smrt živeo sa njima, a Petrović se priseća epizode pred odlazak Lalovića na lečenje u Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu.

„Na izlasku iz stana, pokazao mi je na ćošak njegove sobe, koja je bila do moje, delili smo zid i rekao mi je: ‘Žiks, ovo je za tebe, čuvaj, jednog dana ćeš možda koristiti'”, prepričava.

Tad kao maturant, kaže, nije bio svestan koliko je ujakov rad vredan.

Zbog mnogih osetljivih detalja, od kojih su neke nosile oznaku tajnosti, dok je Živojin bio u vojsci, njegovi roditelji su torbu poslali u Ameriku kod rođaka.

S ponosom je otvara i pokazuje mi sve detaljno, vadeći iz providne folije čak i prototip solarne ćelije – od posebnog materijala amorfnog silicijuma koju je izradio Lalović.

Pruža mi sivu tanku ploču sa tri tačke odozgo.

„Amerikanci su ludovali za tim proizvodom, ovo vidimo da sada stoji na krovovima, a on je to pantentirao početkom osamdesetih.

„Danas se proizvodi u poboljšanom tehnološkom smislu, ali je osnova ona koju je on osmislio”, kaže Petrović.

Lalović je, kaže, bio „neverovatan čovek” koji je svakome umeo da objasni i najsloženije naučne stvari.

„To je bilo vrlo značajno i za nas koji smo bili klinci i za ljude koji nisu bili upućeni u nauku.

„Širio je naučnu zarazu, tako sam i ja zaražen klicom tehnologije, elektronike i tehnike”, kaže Petrović.

I sam je kao tinejdžer držao servis elektronike u prizemlju kuće, gde mu je ujak često svraćao.

Lalović je predavao na tri univerziteta u Beogradu, Nišu i Prištini, a kako kaže njegov sestrić, bio je toliko omiljen da su na njegova predavanja dolazili i studenti sa drugih fakulteta.

„Posebno je bio poznat po tome što je bio prvi promoter nauke, pa su ga ljubomorne kolege prozvale ‘estradnim fizičarem’.

„A on je samo želeo da nauku približi običnim građanima, što je i učinio kroz pisanje u časopisu ‘Galaksija’ i gostovanja u medijima”, kaže Petrović.

Lalovićev rad je posebno značajan ako se posmatra u kontekstu današnjeg vremena – kada smo ekološki svesniji, a energetski vrlo ograničeni.

„Njegov rad iz pedesetih godina gde pominje i sunčevu energiju, nove tranzistore i elektroniku je bio praktično pola veka pre stvarnih događaja.

„Tad počinje izučavanje sunčeve energije, ali je pod velikim pritiskom naftnog lobija zaustavljeno i prikočeno”, kaže Petrović.

Naftnim kompanijama, ističe, nije bilo u interesu da se razvija alternativa njihovom gorivu.

To se, dodaje, menja tek pomalo poslednjih godina kada počinju ozbiljnije investicije u solarnu energiju.

Dobijanje enegije iz Sunca je aktuelizovano i tokom tekućeg rata u Ukrajini i moguće energetske krize, ako prestane ili bude otežana nabavka gasa koji služi za grejanje domaćinstava.

„Nafta polako nestaje, ruda polako nestaje, potrošili smo sve što smo mogli da nađemo.

„Da je čovečanstvo pedesetih krenulo maksimalno da ulaže u solarnu energiju, danas bismo svi živeli od Sunca”, kaže Petrović.

Ta teoretska zamisao i dalje nije tehnološki moguća, ipak.

Da dočara snagu i veličinu Sunca koristi paralelu – ono je kao košarkaška lopta, a Zemlja veličina zrna soli.

„Ta besplatna energija nam dolazi svaki dan, a mi se krijemo od nje i stavljamo suncobrane, i kopamo rudu da bismo se grejali”, kaže Petrović.

Branislav Branko Lalović je rođen 17. februara 1928. godine u Uvcu kod Priboja kao jedno od šestoro dece.

Osnovnu školu je završio u selu Šekovići, a gimnaziju u Sarajevu.

Studije na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu upisuje 1947. i završava ga sa visokim ocenama.

Četiri godine kasnije, 1951, zapošljava se u prestižnoj laboratoriji za fiziku Instituta koji u to vreme nosi ime narodnog heroja Boris Kidrič gde radi do penzije 1985.

„U to vreme je Vinča je bila sila, kad tamo odete, idete u svetionik nauke”, opisuje profesor u penziji Tomislav Pavlović.

Iz Instituta u Vinči nisu bili raspoloženi da govore za BBC.

Lalović je 1958. godine bio na stručnom usavršavanju na Univerzitetu u Glazgovu gde je odbranio doktorsku disertaciju, a deceniju kasnije boravio je na usavršavanju u Torontu.

Tokom rada u Vinči decenijama je delio kancelariju sa Vladimirom Ajdačićem, kumom i jednim od najbližih prijatelja.

Ajdačić ga je godinu dana posle smrti opisao kao čoveka prodornog pogleda i „naučnika koji je pomerio stenu”.

„Branko je bio pre svega čovek željan saznanja, beskrajno radoznao, čovek koji je težio odgonetanju najtežih problema, plemeniti naučnik u onom ajnštajnovskom smislu.

„On nije tražio meko drvo da bi u njemu probušio veliki broj rupa, već ono čvornovato da bi u njemu napravio samo jednu”, citiraju se Ajdačićeve reči u knjizi.

Lalović je bio nuklearni fizičar i njegov tim u Vinči razvio je detektor nuklearnog zračenja koji je deset ili sto puta bio osetljiviji od tadašnjih u svetu.

„Taj detektor može da uoči prisustvo radioaktivnog zračenja u nekoj sredini mnogo bolje nego do tada poznati u svetu.

„Na primer, ako imate radioaktivni uran, ne uranijum kako se nepravilno govori, u delovima bombi ili šrapnelima, pomoću tog detektora možete da otkrijete zračenje u vazduhu, vodi ili zemlji”, navodi Pavlović.

Ipak, najveći praktični uspeh u karijeri Lalović je postigao u Nišu kad je sarađivao sa Pavlovićem.

Ovaj rođeni Nišlija spojio je profesora sa čelnicima Elektronske industrije Niš i fabrikom za preradu aluminijuma „Nissal”.

Tako su ideje dobile realizaciju.

„Urađen je prototip, zatim je počela i serijska proizvodnja kolektora sunčevog zračenja za zagrevanje vode sa spektralno selektivnim apsorberom.

„To je tanka, crna prevlaka preko aluminijuma koja za 30 odsto povećava efikasnost”, objašnjava Pavlović.

Da se usavrši i detaljnije proučava osobine tih prevlaka, Lalović ga šalje na američki Univerzitet u Prinstonu.

Uzorke nosi iz laboratorije u Nišu.

U Americi je sarađivao i sa Aleksom Ignatijevim, sa Departmana za fiziku Univerziteta u Hjustonu, gde je bila jedna od vodećih laboratorija za tu oblast.

Doktorirao je na Elektrotehničkom fakuletu u Beogradu.

„Rezultat svega toga u praktičnom smislu je vrlo kvalitetan kolektor sunčevog zračenja koji spada u vodeće te vrste u svetu.

„On je skupljao energiju i zagrevao vodu”, kaže Pavlović.

Takvog kolektora nije bilo u Jugoslaviji u to vreme.

„To smo uradili od nule do prototipa i komercijalne proizvodnje”, dodaje.

Fabrika Nissal je od 1984. do 1987. proizvodila i prodavala kolektor na jugoslovenskom tržištu, a posle privatizacije firme novi vlasnik je od toga odustao.

Pavlović i Lalović su radili i na hibridnom kolektoru sunčevog zračenja – koji bi pravio toplotnu, ali i električnu energiju.

Na tom projektu su sarađivali sa američkom kompanijom „Kronar” iz Prinstona.

„Sa vlasnikom te kompanije Zoltanom Kišom profesor Lalović je imao lepe odnose.

„Od Kiša smo dobili solarne ćelije i stigle su u Nissal u Nišu, bilo je reči da se napravi 12 hibridnih kolektora za Amerikance, 12 za nas.

„Ali prevarili su nas u Nissalu, nisu ništa uradili”, prepričava Pavlović.

Solarne ćelije su stajale u podrumima, daleko od proizvodnih traka i sunčeve svetlosti.

Ubrzo potom, Lalović je preminuo.

Za života su uspeli da naprave samo prototip od aluminijuma i stakla koji je on ispitivao u Vinči, ali do komercijalne proizvodnje nije došlo.

Dejan Ristanović, danas glavni urednik magazina PC Pres, osamdesetih godina je pisao za časopis Galaksija u čijoj redakciji je dva ili tri puta sreo profesora Lalovića.

Seća ga se kao veoma ljubaznog čoveka, ali tadašnji naučni savetnik u Vinči i srednjoškolac nisu mnogo diskutovali.

„Znam da je bio jako uvažen u redakciji, i da je napisao specijalno izdanje Solarne kuće, koje je prelomljeno u tada neverovatno luksuznoj štampi i sećam se da je postiglo komercijalni uspeh.

„Ali i toliko skupo da ga sirotim saradnicima poput mene nisu čak ni dali”, priseća se Ristanović.

Kupio ga je i pročitao ponovo četiri decenije pošto je objavljeno 2021. godine.

„Prosto je bilo ispred svog vremena, tada nisu postojali materijali koji bi omogućili da se sunčeva energija iskoristi za bilo šta osim grejanja vode.

„Ali svakako pionirsko štivo”, navodi Ristanović u pisanom odgovoru za BBC.

Gasovita kugla na dalek put do Zemlje svakog sekunda šalje ogromnu količinu energije.

Kolika je ta energija užarene džinovske zvezde – Sunca, Ristanović na sajtu PC Pres je predstavio plastično, na primeru prosečne kuće usred leta.

„Na krov površine 50 kvadrata za šest toplih sati letnjeg dana `padne` oko 288 kilovata snage, što ugrubo predstavlja 10 puta više energije nego što prosečno domaćinstvo potroši struje za čitav dan (nekih 30 kilovat časova).

„Ako je oblačno, krov će za isto vreme primiti samo 28 kW – kad bi se sve to pretvorilo u električnu energiju i kada bi bilo racionalnog načina da se višak negde akumulira kako bismo imali struje i noću, ne bismo morali ni da razmišljamo o priključku na javnu električnu mrežu”, navodi Ristanović.

O solarnoj arhitekturi je još pre četiri decenije razmišljao Lalović.

Shvatio je da bi pravim rasporedom prozora, solarnim panelima, ali i nekom vrstom staklenog predsoblja i okrenutosti cele kuće Suncu moglo da se uštedi 30 odsto za energiju domaćinstva.

„To bi bila ušteda i za domaćinstvo i za državu.

„On je osmislio da kuća bude prijatelj sa Suncem i takve solarne kuće su doživele ekspanziju u Jugoslaviji, napravljeno ih je oko hiljadu”, kaže Petrović.

Po tom sistemu je sagradio i Vilu Sunce u Grockoj nadomak Beograda gde je sa braćom i sestrom izgradio porodičnu kuću.

Lalović je rano penzionisan sa 57 godina, navodno zbog beneficiranog radnog staža iako su mu uračunati i vojni rok i školovanje u inostranstvu.

Slučajno ili ne, baš te godine je objavio nameru da sa Amerikancima, ali i domaćim firmama poput valjevskog „Elinda” započne izgradnju solarne elektrane snage od sto kilovata u Kuparima kod Dubrovnika.

„U to vreme kad vas penzionišu, gubite prilaz i laboratorijama i fondovima.

„To ga je veoma pogodilo, ali i širu javnost, našao sam podatke da su poslanici u skupštini postavljali pitanja zašto je penzionisan”, kaže Petrović.

Dve godine kasnije je preminuo od galopirajuće leukemije 23. oktobra 1988.

Dogovorene fabrike nisu nikad počele rad, a Jugoslaviju će ubrzo zadesiti krvavi raspad.

Solarne elektrane pojavljuju se na Balkanu masovnije tek u 21. veku.

„Njega su prerano penzionisali jer je bio protivnik gradnje nuklearnih centrala u Jugoslaviji, a posebno u Srbiji.

„U državi, i u Vinči bio je jak lobi i hteli su da ga sklone”, tvrdi Pavlović.

Posle Lalovićeve smrti na temeljima njegovog rada pojavljuju se laboratorije za solarnu energetiku na fakultetima u Zrenjaninu, u Nišu, Kragujevcu i Beogradu.

Tomislav Pavlović se i sad živo seća Lalovićevog predavanja u Nišu i gotovo proročkog komentara jedne učiteljice pred penzijom u publici.

Govorilo se o štetnosti nuklearne energije i ona se javila za reč.

Ispričala je da u Aleksincu ima bašticu gde gaji povrće.

„Kazala je ‘ne bih volela da se desi negde nešto, a da radioaktivni oblak to zračenje prenese do moje bašte i da na moje povrće padne radioaktivna kiša’.

„To se desilo – nekoliko meseci posle toga bio je Černobilj”, kaže Pavlović.

Eksplozija u četvrtoj pogonskoj jedinici nuklearne elektrane dovela je do ispuštanja radioaktivnih supstanci u 400 puta većoj količini nego što je to bio slučaj kada je bačena atomska bomba na Hirošimu 1945. godine.

Računajući period od dve decenije posle katastrofe, procenjuje se da je direktno ili indirektno, eksplozija u Černobilju odnela oko 200.000 života.

„One su bezbednije, ali su i dalje preskupe i problematične zbog odlaganja otpada, a i potrebno ju je hraniti i tražiti dozvolu za nabavku rude urana.

„Za sunčevu energiju ne morate nikog da pitate. `Sunce sija svakome`”, to je Branko meni stalno govorio”, kaže Petrović.

Korišćenje nuklearne energije ne isključuje i upotrebu obnovljivih zelenijih izvora.

Prvi put je ove godine Amerika veći budžet odvojila za solarnu nego za nuklearnu energiju, navodi Petrović podatak do kog je došao tokom istraživanja.

Međutim, kad se izuzmu velike hidroelektrane poput Đerdapa i Perućca, od biomase, geotermalnih izvora i solarne energije, proizvodi se svega četiri do pet odsto struje, podaci su Vlade Srbije od januara 2021.

Petrović predlaže da neka solarna elektrana od onih koje sad niču po Srbiji ponese ime Branka Lalovića, jer njegovo vreme „tek dolazi”.

Za Lalovića kaže da je danas „apsolutno zaboravljen i skrajnut” u domaćoj javnosti, osim u užim stručnim krugovima, ali da se iznenadio stavom stranaca.

Bio je prisutan tokom nedavnog otvaranja tendera za izgradnju solarnih panela u Beogradu. Ponude su predstavljali Kinezi, Nemci i Amerikanci.

„Kada je na red došao Amerikanac prvo je rekao: ‘Meni je velika čast što sam u zemlji odakle potiče Branko Lalović, po kome mi i dan danas proizvodimo solarne panele’.

„Ostao sam u šoku, nisam mogao da verujem da se to dešava 40 godina kasnije, a oni su došli nama to da prodaju”, prepričava Petrović.

Da ispravi ono što smatra nepravdom, platio je da se u bronzi izradi spomenik Laloviću, radio ga je vajar Tomo Komatina i bista trenutno u stanu čeka zgodno mesto da se postavi.

„Srbija je imala naučnog diva i sve ovo je pokušaj da vratimo bar njegov duh u život i sećanje”, zaključuje Petrović.