Izbori 2020, žene i politika u Srbiji: „Mnogo ljudi mi je reklo da mi tako nešto nije trebalo u životu”

Piše: Jovana Georgievski

„Mnogo ljudi mi je reklo da mi tako nešto nije trebalo u životu”, kaže Milanović za BBC na srpskom.

Srbija je ove godine povećala najmanji neophodan broj žena na izbornim listama sa trećine na 40 odsto.

Već sada u Skupštini sede 93 poslanice, po čemu je Srbija na 25. mestu od 190 zemalja po broju žena u parlamentu.

Međutim, bez obzira na međunarodne rezultate i sve progresivnije zakone, žene u Srbiji su i dalje na marginama odlučivanja u politici, smatraju analitičari.

Nezastupljenost žena u donošenju odluka je, kako primećuju, posebno izražena na lokalnom nivou.

Nakon izbora biće najmanje 100 poslanica

U februaru ove godine, Skupština Srbije usvojila je izmene Zakona o izboru narodnih poslanika i Zakona o lokalnim izborima.

Pored smanjenja cenzusa sa pet na tri odsto, ove izmene znače da će u poslaničkim klupama, umesto dosadašnjih 93, nakon izbora biti najmanje 100 žena.

Predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković ocenila je da će „jednom u budućnosti, kada budemo razgovarali o pravima žena, taj zakon ući u istoriju”.

Pomeranje zakonskog minimuma sa trećine na 40 odsto predložila je narodna poslanica Gordana Čomić.

„Predlog sam iznela zato što smatram da je jedino pošteno i ravnopravno da stignemo do 50 odsto i jer znam da za veće prisustvo žena u procesima odlučivanja nikad nije vreme i uvek svi pitaju što baš sad”, kaže Čomić za BBC na srpskom.

Aleksandra Milanović se slaže da je odnos pola-pola osnovni uslov za postizanje suštinske ravnopravnosti do koje, kako kaže, predstoji dug put.

„Ja sam majka jedne devojčice. Volela bih da se to promeni pre nego što ona poraste”, dodaje.

Kaže da je na njenu kandidaturu bilo i pozitivnih komentara, poput onog da „neko ko je u kontaktu sa dosta ljudi, među kojima je i mnogo žena, treba da se priključi ovakvom vidu borbe”.

„Stvaran uticaj žena upitan”

Dok i pored donetih zakona žena i dalje manjka na pojedinim izbornim listama, analitičari podsećaju da je problem mnogo širi.

„Ukoliko se brojke pretvore u realnost, evidentno je da je stvaran uticaj koji žene ostvaruju sa pozicija političke moći i dalje, u najmanju ruku, upitan”, kaže analitičarka Nacionalne koalicije za decentralizaciju Tatjana Đukić za BBC na srpskom.

Ona podseća da je Indeks rodne ravnopravnosti za Srbiju ukazao na unapređenje u periodu od 2014. do 2016. godine.

„U Indeksu se navodi da je prosečno učešće žena među ministrima za 2014. iznosilo 21 odsto, a za 2016. godinu 22,5 odsto”, kaže Đukić.

Pored toga, dodaje, odlukom iz 2017. godine, aktuelnu vladu čine četiri žene i 17 muškaraca.

„Međutim, ako posmatramo širi kontekst nego što Indeks pokriva, vidimo da je Srbija i 2001. imala četiri ministarke u odnosu na 15 muškaraca na istoj poziciji, kao i da su 2007. i 2008. ministarska mesta zauzimale 4 žene naspram 19, odnosno 20 muškaraca”.

Đukić kaže da se porast beleži i u broju odbornica lokalnih skupština, ali da „tamo gde nema jasno i precizno definisanih kvota, zastupljenost žena i dalje je daleko manja”.

Ona objašnjava da, iako Indeks beleži boljitak, žene u Srbiji su gotovo nevidljive u organima izvršne vlasti na lokalnom nivou.

Žene su na čelu samo 12 opština ili gradova, a u lokalnim skupštinama tek je 31,2 odsto odbornica, navodi.

„U čak 23 opštine nema nijedne žene u opštinskom ili gradskom veću”, kaže Đukić.

Šta se dešavalo u Lebanu

Na listi Inicijative za Opštinu Lebane, na kojoj se kandiduje Milanović, ukupno je 13 žena. Lokalna skupština ima 31 odbornika.

„Nije bilo teško okupiti 13 žena, čak ni nama koji smo novi, nezadovoljstvo je isuviše veliko.

„Žene su tu jer žele da nešto promene”, govori Milanović.

Međutim, liste koje su predale Srpska napredna stranka (SNS) i Socijalistička partija Srbije (SPS) u tom mestu imaju po 12 žena.

Inicijativa kaže da je to manje od zakonskog minimuma, jer iznosi 38,7 odsto od ukupnog broja odborničkih mesta.

Iz opštinske izborne komisije su za BBC na srpskom rekli da 40 odsto od 31 odbornika u Opštini Lebane iznosi 12,4, što je komisija „zaokružila” na 12.

Inicijativa je uložila prigovore na te liste lokalnoj izbornoj komisiji, koja ih je odbacila kao neblagovremene. Žalbe koje su podneli Upravnom sudu odbačene su iz istog razloga.

Po zakonu, rok za podnošenje prigovora je 24 sata od donošenja odluke, ali iz Inicijative kažu da su ove dve liste nisu objavljene do 25. maja, iako su proglašene u martu.

Iz opštinske izborne komisije kažu da nemaju zakonsku obavezu da objavljuju izborne liste koje učestvuju na izborima.

Žene na najvišim državnim funkcijama

Srbija je 2016. godine postala prva zemlja van Evropske unije koja se priključila merenju godišnjeg napretka zemalja pod nazivom Indeks rodne ravnopravnosti, koje sprovodi Evropski institut za rodnu ravnopravnost.

Prema poslednjim podacima Indeksa, objavljenim u decembru 2019. godine, Srbija ima 67,4 boda, čime je ostvarila evropski prosek i bolji rezultat nego više od polovine zemalja Evropske unije.

Najveći skok od kada se vrše merenja Srbija je ostvarila nakon izbora 2016. godine, zato što je tada na visoke položaje imenovano pet žena:

• premijerka Ana Brnabić;
• potpredsednica Vlade i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović;
• ministarka pravde Nela Kuburović;
• ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović;
• ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacionu politiku Slavica Đukić Dejanović.
• Pored toga, na čelu Skupštine Srbije takođe je žena – Maja Gojković.

Jurenje ranga na listama

Đukić smatra da je povećanje broja pripadnika manje zastupljenog pola među kandidatima na 40 odsto „formalna, a ne suštinska promena”.

„Ova izmena ne garantuje da će parlament zaista činiti 40 odsto žena, – u slučaju gubitka mandata ili povlačenja sa funkcije, odlaska na porodiljsko ili trudničko odsustvo, mandat žene ne preuzima žena, već naredni kandidat sa izborne liste, što je gotovo uvek pripadnik muškog pola”, ističe ona.

Dodaje da je taj „nedostatak” mogao biti otklonjen „da je postojala kvalitetna javna rasprava o ovom pitanju i volja da se zaista čuje glas žena”.

„Ovako deluje kao da samo jurimo neka rangiranja na nekim listama”, zaključuje Đukić.

Međutim, Gordana Čomić ističe da „nema razloga da žena zbog rođenja deteta napušta poslaničko ili odborničko mesto, kao što nema ni da to uradi otac koji je dobio dete”.

Ona podseća da obaveza da na poslaničko mesto koje napušta osoba manje zastupljenog pola dođe neko istog pola nije postojala ni u dosadašnjem predlogu Zakona.

„Potpuno je nezahvalno prognozirati da li će to smanjivati ili povećavati broj žena u mandatu novog saziva Skupštine. Ja mislim da će ga povećavati”, kaže Čomić.

Kakva je slika političarki u medijima?

Iz Novosadske novinarske škole (NNŠ) navode da se političarke mnogo češće pojavljuju u medijima kao podrška muškim kolegama, nego kao liderke.

NNŠ je do sada radila monitoring predizbornih kampanja tokom svih izbornih ciklusa od 1996. godine.

Jedna od kategorija koju redovno prate je rod subjekata i objekata medijskih objava.

„U svim izbornim ciklusima, pa i u ovom, u tradicionalnim medijima, ali i na Fejsbuk stranicama izbornih lista pojavljuje se svega 14 odsto žena kao subjekata informacija”, kaže za BBC na srpskom Dubravka Valić Nedeljković, analitičarka Novosadske novinarske škole i profesorka Univerziteta u Novom Sadu .

Ona ističe da praćenja „za sve ove godine nisu zabeležila više od 15 odsto žena kao subjekata informacija”.

„Žene se mnogo češće pojavljuju kao podrška kandidatima sa liste”, navodi Valić Nedeljković.

U predizbornom TV spotu, „najučinkovitijem obliku plaćenog predizbornog oglasavanja”, žene su gotovo uvek te koje govore u korist nosioca liste ili izgovaraju tekst koji se odnosi na takozvanu „žensku sferu”: porodicu, obrazovanje i kulturu, dodaje ona.

„One najčešće izgovaraju reči poput ‘ljubav’, ‘poverenje’, ‘ljudske vrednosti’, ‘deca’ i tome slično”, kaže profesorka.

„Za sada samo jedna predizborna poruka o ženskim pravima”

Valić Nedeljković kaže da predizborne poruke koje se tiču ženskih prava gotovo da se nisu pojavljivale tokom prethodnih godina.

Ove godine je, kako kaže, o pravima žena od 20. maja do 3. juna govorila samo jedna kandidatkinja sa liste SPS-JS.

„Tačnije, 28. maja emitovana je predizborna poruka na televiziji N1, kada je mlada, urbana kandidatkinja Anja Bukumura izgovorila da se ova koalicija zalaže za prava žena i da ih ima 108 na listi, što je pravi primer klišea i stereotipnog prikazivanja zadate teme”, smatra Valić Nedeljković.

Kako kaže, to znači da se „podrazumeva da o ženskim pravima može da govori samo mlada, doterana žena iz gradske sredine, jer je to deo isključivo urbane i moderne kulture, a ne nešto što se podrazumeva za sve pripadnike i pripadnice demokratskog društva”.

Valić Nedeljković zaključuje da je bilo „nekoliko implicitnih poruka u spotovima SNS izborne kampanje 2012. godine, ali se nisu ticale direktno žena”, dok otvoreno zalaganje za prava žena ova istraživanja „nisu zabeležila”.

Političarke u Srbiji kroz istoriju

Žene na ovim prostorima su pravo glasa dobile 1945. godine, nakon završetka Drugog svetskog rata, kaže istoričarka Ivana Pantelić u razgovoru za BBC na srpskom.

„Pre toga, politička participacija žena praktično ne postoji”, dodaje Pantelić, autorka knjige „Partizanke kao građanke”.

Od Bosne pod osmanskom vlašću do nešto liberalnijih krajeva tadašnje Austrougarske, do Kraljevine Jugoslavije, žene ne samo da nisu imale pravo glasa, već često nisu mogle da iniciraju razvod, traže vanbračno očinstvo ili preuzmu starateljstvo nad decom u slučaju razvoda.

Pantelić ističe da je generacija partizanki dala mnoge političarke, ali da u poratnom periodu ovaj broj kreće da se osipa.

„To je rad koji nije plaćen, veliki broj žena se volonterski bavi politikom, a u 23. ili 24. godini većina žena već ima porodice, dolaze deca i odbacuje se karijera političarke.

„To važi za žene u politici na svetskom nivou, ne samo kod nas”, zaključuje Pantelić.

Pantelić kaže da istorija bivše države posebno pamti imena nekoliko visokih funkcionerki:

• Spasenija Cana Babović (1907-1977) – Jedna od osnivačica i prva potpredsednica Antifašističkog fronta žena (AFŽ). Prvo ministarka rada (1946-1948), a onda i ministarka zdravlja (1948-1953) u vladi Narodne Republike Srbije. U penziju je otišla kao narodna poslanica Savezne skupštine, a potom je radila kao članica Saveta federacije i Predsedništva Srbije.
• Mitra Mitrović (1912-2001) – Ministarka prosvete u prvoj vladi Narodne Republike Srbije (1946-1948). Poslanica Narodne skupštine Srbije i Savezne skupštine SFRJ. Njen prvi muž bio je Milovan Đilas.
• Milka Minić (1915-2000)– Ministarka bez portfelja u Vladi FNRJ i direktorka Savezne direkcije za naftu. Polovinom 1950-ih imenovana je za ministarku prosvete Srbije. Republička i savezna poslanica u više mandata. Penzionisala se 1972, kao direktorka Jugoslovenskog instituta za radnički pokret.

„Navika u politici je da se žene kinje”

„Na moć žena u srpskoj politici utiče i naše društvo koje karakteriše autoritarna politička kultura, bazirana na duboko ukorenjenom patrijarhatu, kako u privatnoj, tako i u javnoj sferi”, smatra Tatjana Đukić.

Ona dodaje da se autoritarnost, između ostalog, ogleda kroz „verbalno i fizičko nasilje, seksizam i mizoginiju, što dodatno otežava učešće žena u procesima donošenja odluka i njihov pristup resursima i političkoj moći”.

Čomić navodi da je tokom političke karijere često susretala sa diskriminacijom.

„Navika u politici je da se žene kinje time da su ružne, da se loše oblače, često je ruganje muškim atributima – da ste muškobanjaste, da imate brkove i slično”, kaže Čomić.

Ona ističe da se koristi „dosta maštovit rečnik” – od „ustaška ‘žena kojoj se plaća za seks'”, preko „krava”, „kobila”, „žuto đubre”.

Kao ozbiljan slučaj navodi situaciju o kojoj je govorila predsednica Skupštine Maja Gojković tokom rasprave o predlozima izbornih zakona, u februaru 2020. godine.

Gojković, sada članica SNS, tada je rekla da je želela da bude kandidatkinja za predsednicu Srbije u vreme dok je bila u Srpskoj radikalnoj stranci, ali joj je rečeno da ne može, jer nema dece.

„Praksa pokazuje da ako želite da postignete isti uspeh kao vaš kolega muškarac, morate biti dvaput bolji od njega da bi bili jednaki”, govori Čomić.

Ona dodaje da je to način na koji se „društvo odnosi prema pretpostavljenoj ulozi žene, kojoj se govori da joj je mesto u kući, u porodici, sa decom i pogotovo van javnih poslova”.

„Svaka koja se usudi da stupi u politiku treba da bude spremna da će biti objekat omalovažavanja samo zato što je žena”.