Intervju petkom – Majljinda Keljmendi: „Želim da me pamte kao dobru sportistkinju, ali, još važnije, kao dobrog čoveka”

Majljinda Keljmendi je kosovska džudistkinja, pre tačno tri decenije rođena u Peći, osvajačica prve zlatne medalje za Kosovo na Olimpijskim igrama u Riju 2016. godine i – zvanično penzionisana šampionka.

„Na početku nije bilo lako, povukla sam se odmah posle poraza na Olimpijskim igrama u Tokiju i, kad sam tu vest videla u medijima, ne mogu da kažem da sam se dobro osećala.

„Nisam mogla da čitam, nisam želela bilo šta da vidim, nisam znala kako sam se osećala – emocije su mi bile pomešane”, govori ona za BBC na srpskom.

Odrastanje u ratnim uslovima, preplitanje politike i karijere, teške povrede i stalni napori ali i medalje, uspesi, trijumfi – još mlada šampionka kaže da se, uprkos svemu, oseća dobro.

„Znam da sam postigla sve, ali da moje telo jednostavno više ne može – nisam prestala jer sam tako želela, nego zato što moje telo više nije moglo.

„Bilo je to divno putovanje za mene, mog trenera, moju zemlju i sad imam više vremena za sebe, da slušam svoje telo, odmaram se.”

Pored istorijske olimpijske medalje, Majljinda Keljmendi osvojila je dva svetska zlata i jednu bronzu, četiri evropska zlata, brojne medalje na Gran Pri, Gren Slem i Masters turnirima.

Nadmetala se u kategoriji do 52 kilograma, a dva puta je na otvaranju Olimpijskih igara nosila zastavu Kosova – 2016. i 2020. (tačnije, 2021.) godine.

U Peći se ratne 1999. godine najmanje razmišljalo o džudou, iako je ovaj grad već tad imao jasne obrise šampionskog – porodica Kuka još u bivšoj Jugoslaviji postizala je uspešne rezultate.

„Tokom rata, moja porodica nije mogla da pobegne, ostali smo ovde i sećam se da sam kroz prozor videla kuće kako gore, vojsku i policiju u našoj kući – ali ipak ne mislim mnogo na to vreme.

„Moja majka je bila ta koja je išla po hranu jer je njen srpski bio dobar pošto je radila u fabrici sa srpskim kolegama.”

Bio je to tek prvi surovi susret politike i sportske karijere – sa nepunih devet godina, baš u godini završnih krvavih sukoba na Kosovu, Majljinda Keljmendi ušla je u sasvim novi svet.

„Sestra je bila ta koja je insistirala da treniram džudo, a ja nisam znala ništa o tome.

„Samo sam znala da mi se prvi trening jako dopao i želela sam da dođem i narednog dana – od tada, nisam prestala tako da se osećam.”

Osim sa protivnicama na tatamiju, kaže da se sve dok nije postala svetska šampionka 2013. godine borila i sa predrasudama da trenira „muški sport”.

„Govorila sam da dok god jedna devojka može da se njime bavi – to nije muški sport.

„Stvar se popravila, ali neke majke i dalje oklevaju da dovedu ćerke na džudo.”

Kako joj je karijera napredovala, i njena porodica stala je pred nove izazove – kako mirno sedeti na tribinama dok njihova ćerka zadaje, ali i trpi udarce na tatamiju.

„Kao dete, moj otac je išao sa mnom na svako takmičenje, ali u seniorskoj konkurenciji nisu mogli da gledaju moje borbe – gledali su samo završne trenutke na televiziji.

„Tokom mojih borbi, majka bi ostajala kod kuće i gasila televizor, radio – čistila je kuću, samo da skrene misli.”

Kada Majljinda Keljmendi opisuje vlastitu karijeru, neće propustiti da naglasi i ono što kaže naslednicima kada vežba sa njima.

„Ja svima kažem da nikad nisam bila mnogo talentovana i zato sam morala da radim sa više od sto odsto snage.”

Takav rad već u juniorskim danima donosio joj je svetske i evropske krune pa se u 21. godini sa velikim ambicijama spremala za Olimpijske igre u Londonu 2012.

Da bi na njima uopšte dobila priliku da se takmiči, morala je da uzme pasoš Albanije i nastupi pod zastavom ove reprezentacije.

Kosovo je postalo deo svetske džudo federacije 2012. godine, dok je u Međunarodni olimpijski komitet (MOK) primljeno dve godine kasnije.

Bile su to godine kada je mlada džudistkinja bila na prvom vrhuncu forme, ali je baš 2014. godine mogla da ostane bez prilike da brani titulu svetske prvakinje jer se takmičenje održavalo u Čeljabinsku, gradu u Rusiji koja nije priznala nezavisnost Kosova.

Tek uz pritisak svetskih organizacija, nastupila je bez oznaka Kosova i stigla do trijumfa na turniru kome je prisustvovao i ruski predsednik Vladimir Putin – i sam veliki ljubitelj džudoa.

„Ta zabrana nije bila dobar osećaj iako ja već jesam bila neko, svet me prepoznavao, bila sam šampionka i to je bilo jako teško, preveliki pritisak, svi su pričali o meni.

„Kad smo prihvaćeni, ponovo je sav pritisak bio na meni, ali uvek sam bila mentalno snažna, problemi su me samo jačali i bez obzira kako se ponašate prema meni – ja sam bila najbolja.”

Najbolja je bila i 2016. godine na Olimpijskim igrama u Riju, prvim na kojima je Kosovo učestvovalo kao ravnopravni član Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK).

Nosila je zastavu na otvaranju i osvojila istorijsku zlatnu medalju.

Za najsrećniji momenat bogate karijere odabraće 2017. godinu i izbor za najbolju džudistkinju današnjice – bez obzira na težinsku kategoriju.

„Do sada, niko to nije uspeo i sećam se da sam bila toliko srećna.

„Možda me činjenica da sam bila jedina toliko usrećila – u našem sportu ima mnogo olimpijskih šampiona, ali ne i sa ovom nagradom.”

Politička pitanja, pozadinu sukoba Srbije i Kosova koja se provlače tokom cele njene karijere, na sportskom terenu gledala je drugačije.

„U džudou, mi smo jedna porodica, imamo dobre odnose sa srpskim džudistkinjama.

„Često se na takmičenjima družimo, pričamo o sportu jer mi nemamo nikakve veze sa politikom, iako smo u nju često uvučeni, a da to i ne želimo.”

Prema podacima sa specijalizovanih sajtova za džudo, Majljinda Keljmendi jednom se susrela sa srpskom džudistkinjom – još 2008. godine na Evropskom kupu u Sarajevu trijumfovala je protiv Ljiljane Savanović.

Najozbiljniji protivnik Majljinde Keljmendi došao je sa tatamija – povrede u borilačkim sportovima nisu retkost i uvek su izazov.

„Sve je u glavi – telo jača, noga ili koleno ozdravi, ali teško je raditi sa svojim umom.

„Prva povreda me prestravila – nisam znala šta da mislim, šta da radim”, priseća se strahova kada je već bila svetska prvakinja.

Tokom pet godina na vrhuncu karijere, četiri puta se operisala.

I isto toliko puta se vraćala na tatami.

Ipak, buđenje posle operacije u Turskoj u septembru 2020. godine bilo je najteže.

„Kada sam otvorila oči, bila sam potpuno sama u bolničkoj sobi i plakala sam.

„Prva pomisao mi je bila – ja ne mogu više, umorna sam, ne mogu da živim više sa bolom. Moj um je bio iscrpljen, više nego telo.”

Dok se priseća tog buđenja, glas joj postaje drugačiji i gotovo da slika portret šampionke prikovane za krevet.

„Najgori deo kad se povredite je što ste sami, sami u sobi, sami u bolnici, jednostavno – sami.”

Ipak, još jednom je ustala.

Sa dve bronze na Masters i Gren Slem turnirima, na Olimpijske igre u Tokiju, pomerene zbog pandemije virusa korona, stigla je kao favoritkinja, a drugi put je u karijeri nosila zastavu Kosova na svečanom otvaranju.

Iznenađujući poraz već u prvom kolu od Mađarice Reke Pup bio je njen poslednji zvanični meč – karijera je došla do kraja.

„Posle Olimpijskih igara, teško mi je bilo da počnem ispočetka jer se nisam dobro osećala na tatamiju, sve me je podsećalo na taj loš dan.

„Želela sam da budem na nekom drugom mestu, sa ljudima koji me ne poznaju, koji ne znaju ni šta je džudo.”

„Imam 30 godina, ali nikad nisam otišla na žurku, u noćni klub – ako ste sportista, morate stalno biti usredsređeni.

„Naša borba traje samo četiri minuta i morate biti maksimalno koncentrisani da se ne desi i najmanja greška koja može da vas diskvalifikuje.”

Posle dve pune decenije rada, treninga, borbi, odricanja, medalja za koje gotovo i nema mesta oko vrata, posebnu će težinu imati Majljindin odgovor na pitanje šta je tokom tog vremena bilo ono nešto samo za nju.

„Kada se sada osvrnem, sve ove godine nisam ništa radila samo za sebe.

„Nikad nisam imala vremena da stanem, da razmislim kako se osećam, kako se moje telo oseća – sve je bilo programirano.”

Lekciju o ravnoteži izučila je na teži način, ali i dalje vidi smisao u svojoj karijeri.

„Malo žalim zbog toga, jer da sam malo više vodila računa o sebi i svom telu, još bih mogla da se bavim sportom.

„S druge strane, sve sam osvojila i zato sam mirna.”

Njeno telo sada se oslobađa stresa, ona mu pomaže kroz jogu i meditaciju i u godinama pred njom ima veliku želju.

„Želim da putujem.

„Ljudi kažu da sam i do sad putovala, imala sjajan život, ali oni ne znaju da sam bila samo u avionima i sportskim halama – jer sam putovala samo zbog posla.”

Svoje mesto u istoriji sporta i Kosova je obezbedila, ali ima važniji odgovor kako bi zaista želela da bude zapamćena.

„Želela bih da me pamte kao dobru sportistkinju, ali, još važnije, kao dobrog čoveka.

„Možete biti veoma uspešni u onome što radite, ali ako niste dobra osoba – nemate ništa.”

Kada je pitam da li neko od trideset godina zaista može da se penzioniše, njena energija je tolika da će odgovoriti i dok maltene ne završim pitanje.

„Ne! Kad se bavite nečim ceo život, to je ono što ste vi, ne možete pobeći od toga.

„Znam da ne mogu da živim bez džudoa – to znam da radim, ne znam ništa drugo – i ne bih se dobro osećala negde drugde.”

Tri medalje Kosova sa Olimpijskih igara u Riju i Tokiju imaju mnogo toga zajedničkog – sve tri džudistkinje rođene su i odrasle u Peći, gde i Driton Kuka, trener koji ih je sve tri upoznao kao devojčice i doveo do najvažnijeg trona.

„Tri olimpijska šampiona su odrasla sa mene i sve tri su odrasle nadomak jedne džudo sale.

„Počele su da treniraju posle rata, bile su deca, i ostali smo zajedno do sada”, ponosno ističe Kuka.

Nekada i sam uspešni džudista, sa međunarodne scene je izašao zbog politike.

„Kao i svi Albanci sa Kosova, zbog nasilja nad nama 1991. godine izašao sam iz reprezentacije tadašnje Jugoslavije kao jedan od najboljih u kategoriji i kandidat možda i za olimpijsku medalju – ali moj san je prekinut.”

Ipak, dosanjao ga je sa džudistkinjama.

„Devojke su posvećenije od dečaka, više streme postignuću i rad s njima je zadovoljstvo, ali morate da znate i da je zahtevan rad na psihološkoj strani.

„Rekao sam Majljindi da joj nisu potrebne društvene mreže jer bi je samo uznemiravale ako želimo da osvajamo medalje i ona me je slušala, ali kod novih generacija osećam da sve imaju profile i da se to menja jer vreme u tehnologiji brzo ide.”

Zbog toga i Kuka želi dalje, pa je staru porodičnu salu zamenio modernim trening centrom na brežuljku iznad Peći gde centralnu kancelariju deli sa bratom, njegovim nekadašnjim trenerom, a sada predsednikom džudo saveza.

„Želim da džudo na Kosovu nadraste moju porodicu, moj grad.

„Moj sledeći cilj je da džudo postane deo školskog programa i tako dobijemo širu bazu talenata, a da Nacionalni centar ostane važan deo za najveće talente i tako ostvarimo kontinuitet rezultata.”

Za taj kontinuitet, već ima i jasnu kandidatkinju za naslednicu.

„Majljinda je postavila visoke standarde za buduće takmičare, ali ja sam njoj postavio još veći cilj.

„Rekao sam joj da je moja lestvica visoko – ja sam osvojio tri olimpijske medalje”, ponosno će se osmehnuti.

Trinaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.