Fudbalske legende Srbije: Dragan Mance, srpski Džejms Din koji je živeo za golove

3. Septembar 2020.
Navijači su ga obožavali zbog golova, saigrači i protivnici poštovali zbog hrabrosti i umeća - blistava budućnost i karijera koju su mnogi predviđali za Dragana Mancea tragično je prekinuta 3. septembra 1985. godine.
_114214649_mance1.png
Fotografija preuzeta sa portala BBC

Žureći na trening Partizana, Mance je poginuo u saobraćajnoj nesreći na mestu u Beogradu gde danas stoji veliki grafit: „Legenda živi”.

„Bio je sjajan momak i sjajan fudbaler. Krasila ga je ta njegova hrabrost, snaga, imao je stravičan bezobrazluk da šutne sa 40 metara i da stavi glavu gde drugi ne bi”, priseća se nekadašnji fudbaler Dinama iz Zagreba i beogradske Crvene zvezde Bora Cvetković.

Klizanje na kolenima visoko uzdignutih ruku – radovanje karakteristično uglavnom za južnoameričke fudbalere, bilo je možda najpopularniji potez ovog igrača.

„Mance je i 35 godina posle tragične smrti, pored svojih antologijskih golova, važan navijačima Partizana, zato što je bio prvi igrač koji je na taj način delio emocije i energiju sa publikom”, kaže za BBC na srpskom dugogodišnji navijač Partizana Aleksandar Pavlović.

‘Srpski fudbalski Džejms Din’

Mance

„Mance je svojom popularnošću daleko prevazilazio granice ove zemlje. On je bio srpski fudbalski Džejms Din. Plenio je karakterom i igrom”, rekao je 2011. godine legendarni golman Partizana Milutin Šoškić.

Cvetković kaže za BBC na srpskom da bi Mance bio fudbaler svetske klase.

„Bio je neviđeni potencijal”, smatra Cvetković, koji se sa Manceom družio još od detinjstva.

Njegovi golovi se i dalje prepričavaju – jedan od najspektakularnijih je onaj u Londonu, u meču Kupa UEFA protiv Kvins Park Rendžersa 1983. godine na stadionu Hajberi, zbog kojeg su mu aplaudirali i navijači engleskog tima.

U poluvremenu meča, za njega su se raspitivali engleski novinari i gotovo da je bio već viđen u ostrvskom fudbalu.

Cvetković veruje da bi se Mance vrlo dobro uklopio u taj stil fudbala.

„Mislim da bi mu dosta dobro ‘ležala’ engleska liga. Bio je moćan u skoku, jak, čvrst, dobar šuter, hrabar, dosta se kretao”.

„Možda bi bio još bolji” od današnjeg napadača londonskog Fulama i reprezentativca Srbije Aleksandra Mitrovića, dodaje Cvetković.

Preskočite sadržaj sa Twitter, 1

Kraj sadržaja sa Twitter, 1

Cvetković i Mance bili su na suprotnim stranama u čuvenom meču Partizan – Dinamo Zagreb (2:2) 1983. godine u prvenstvu Jugoslavije, odigranom na prepunom stadionu Crvene zvezde – jer se tada Partizanov stadion koristio za slet za Dan mladosti.

Partizanu je odgovarao nerešen rezultat kako bi obezbedio titulu. Međutim, Dinamo je vodio 2:0.

„On mi kaže: ‘Vidi, sad ću da idem na ogradu’, što je značilo da će da da gol. I stvarno, nije prošlo dvadesetak minuta, a on je dao gol i otišao je kod navijača”.

„To je ta njegova samouverenost. Bio je hrabar, imao je tehniku, šut, stvarno veliki potencijal. Pred njim je bila fantastična karijera”.

Utakmica je završena nerešeno 2:2, a navijači Partizana su oduševljeno skandirali: „Titula Beogradu!”.

 

Zašto navijači Partizana i danas na poseban način govore o Manceu?

Dragan Mance sa bratom i ocem

Aleksandar Pavlović, koji godinama prikuplja arhivsku građu o Partizanu koju objavljuje na blogu Crno-bela nostalgija, kaže da Mance imao nešto što je navijače omađijalo.

„Mlađi navijači, koji ga ne pamte, misle da je poenta samo u Manceovim golovima – ne shvatajući da su Manceova harizma i energija to što je navijače zauvek vezalo za njega”.

Kada čuje ime Dragana Mancea oseti „nalet emocija”.

„Emocije ne možeš da objasniš u jednoj reči, ali valjda su u njima sadržana i sva tužna sećanja na našeg preminulog asa, na njegove golove i harizmu”, kaže Aleksandar Pavlović.

Navijači Partizana su ga obožavali i zbog toga što je zagorčavao život najvećem rivalu – Crvenoj zvezdi.

„Moje najveće zadovoljstvo je da dam gol Crvenoj zvezdi. Veliko rivalstvo dva kluba me posebno inspiriše”, govorio je Mance uoči 75. večitog derbija sa Zvezdom 1984. godine.

Draganov brat Goran u dokumentarnom filmu posvećenom golgeteru Partizana kaže kako ih otac Ferdinand umalo nije najurio iz kuće kada su mu rekli da će navijati za Crvenu zvezdu.

„Kada smo došli kući, rekli smo ocu da hoćemo da navijamo za Zvezdu, jer je pobedila Partizan. Otac nam je rekao: ‘U redu, ali za vas u kući mesta nema'”.

„I stvarno, bili smo van kuće do kasno uveče. Kada smo se vratili, rekli smo da hoćemo da navijamo za Partizan”, ispričao je Goran Mance u dokumentarnom filmu „Dragan Mance – legenda živi”.

Presentational grey line
spomen ploča
Presentational grey line

Mance kao pop ikona

Da bi neko postao pop ikona, potrebno je mnogo sastojaka,

„Potrebne su apsolutne razlike u odnosu na konkurenciju i imidž i rituali. U fudbalu je to sa imidžom ograničeno, jer su tu uvek jedni te isti dres, štucne, šorts…”, objašnjava Rosić za BBC na srpskom.

Bilo je fudbalera koji bi mogli da se nazovu pop ikonama, poput legendardnog fudbalera Mančester Junajteda Džordža Besta, kaže Branko Rosić, novinar, muzičar i pisac.

Takvi su bili Erik Kantona, koji je prvi podigao kragnu dresa, Safet Sušić kada spusti štucne, Best i Ajala kada puste kosu do ramena, a Borota šorts do kolena.

„Mance je ostao zauvek u sećanju po tom rolanju na kolenima. To je bio njegov zaštitni znak”, kaže Rosić.

„Gledajući to njegovo rolanje na kolenima, bukvalno sam imao osećaj da je skijao na kolenima slaveći gol i sad mi se čini kao da je metrima klizao”, kaže Rosić za BBC na srpskom.

Priseća se da su mnogi pokušavali da oponašaju takvo radovanje, pa bi potom morali da potraže pomoć dermatologa ili bi išli na uvijanje.

„A on se podizao i išao dalje – da da novi gol i da se kliza u slavlju i prelazi nove metre trave na kolenima”, kaže on.

„I to njegovo rolanje, klizanje je antologijsko pa je i zauvek ovekovečeno na fotografijama, sećanju, Jutjub snimcima, i nažalost, parceli 108, na grobnom mestu 398a na Novom Groblju, na spomeniku”.

Ipak, najvažnije u kratkoj Manceovoj karijeri bili su golovi.

„Pogotovo onaj protiv Kvins Park Rendžersa. To je baš bio gol zbog kojeg je vredelo odrati kolena u slavlju. I to te učini ikonom, nekoliko sekundi nadrealnog, a to je taj njegov gol Kvins Parku”, kaže Rosić.

Presentational grey line

Gol Dragana Mancea protiv Kvins Park Rendžersa

Upozorenje: U sadržaju drugih strana može da bude reklama

Presentational grey line

„Nažalost, rana smrt poznatih je pravila mitove od Džejmsa Dina do Kurta Kobejna”, rekao je Rosić.

„Za razliku od mnogih rokenrol i glumačkih zvezda koji su nas rano napustili, Mance je otišao zauvek žureći na posao, a ne u poroke”.

Presentational grey line

Dragan Mance u 10 tačaka

  • Rođen 26. septembra 1962. godine u Beogradu
  • Živeo je u Zemunu i prvo je trenirao karate, da bi se potom pridružio FK Galenika i posvetio se fudbalu
  • Bio je poznat po tome da nikada nije izostajao sa treninga
  • U Partizan je došao 15. septembra 1980. godine
  • Za njegov dolazak najzaslužniji je bio nekadašnji golgeter Partizana Slobodan Santrač, koji je pri zalasku karijere dobio poziv da dođe u Galeniku i pomogne joj da izbori prvoligaški status
  • Santrač je pristao, uz uslov da Mance ode u Partizan
  • U Partizanu je odigrao 279 utakmica i postigao 174 gola. Poslednji gol dao je dva dana pred smrt
  • Poginuo je 23 dana pre 23. rođendana.
  • Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu 5. septembra. Na sahrani je, prema pisanju medija u to doba, je došlo više od 30.000 ljudi.
  • Ulica u neposrednoj blizini stadiona Partizana dobila je ime po njemu 2011. godine.
Presentational grey line

„I danas su mi oči pune suze kad se setim…”

Ulica Dragana Mancea

Aleksandar Pavlović se dobro seća dana kada je poginuo Mance.

„Spremao sam se za školu kada mi je drug, isto partizanovac, rekao da je upravo čuo tragičnu vest o pogibiji Dragana Mancea.

„Prvi osećaj je bio neverica, a zatim osećaj gubitka – ne možeš odmah da shvatiš tako tragičan i nagli odlazak idola navijača, u punoj snazi i u tim godinama”.

U prvoj utakmici nakon pogibije Mancea, tuga je bukvalno mogla da se dodirne u vazduhu na stadionu Partizana, kaže Pavlović.

Partizan je igrao protiv Prištine, stadion je bio pun, a navijači Partizana su želeli samo jedno – gol za Dragana Mancea.

„To je bila najtužnija utakmica kojoj sam ikada prisustvovao. Devedeset minuta se plakalo i pevalo Draganu u slavu”, priseća se Pavlović.

Kao da su, kaže, Felini i Hičkok režirali kraj utakmice.

U poslednjim trenucima meča Ljubomir Radanović je postigao toliko željeni gol za pobedu.

Proslavio ga je na kolenima – kao što bi to uradio Mance.

Saigrači su skočili na njega i svi zajedno su plakali.

„Meni su i sada oči pune suza dok se prisećam tih scena, možda i najemotivnijih ikada viđenih na našem stadionu”, kaže Pavlović.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.