Bosna i Hercegovina: Slučaj Dobrovoljačka – 30 godina jedne od najkontroverznijih epizoda rata u Jugoslaviji

Tog 3. maja 1992. u Sarajevu je bio lep prolećni dan, ali teško da je bilo ko u njemu uživao – prvi taktovi sukoba u Bosni i Hercegovini uveliko su najavljivali dobovanje ratnih bubnjeva.

Dugačak konvoj kamiona JNA ubrzo je krenuo iz kasarne – vojska se povlačila iz grada.

Međutim, u Dobrovoljačkoj ulici, kolona je napadnuta.

Ubijeno je sedam vojnika JNA, a više od 20 ranjeno, navodi se u podacima Tužilaštva BiH.

„Svi smo bili zbunjeni… Obećano nam je povlačenje kroz grad, postojao je dogovor sa muslimanskim paravojnim formacijama i policijom”, kaže za BBC na srpskom jedan od vojnika JNA koji je tog 3. maja bio u koloni u Dobrovoljačkoj, uz želju da ostane anoniman.

„A onda, mimo dogovora, kreće napad i haos”, dodaje on.

Tri decenije kasnije, Dobrovoljačka je samo jedan u nizu slučajeva oko kojih su zaraćene strane u Bosni i Hercegovini saglasne samo da su se dogodili i ništa više.

Borislav Đurić, mirovni aktivista iz Mrkonjić Grada koji se godinama bavi sukobom u Jugoslaviji i pitanjem pomirenja, navodi da su vojnici JNA hteli da se povuku i da „niko nije imao za pravo da ih ubije na pravdi boga”.

„Nije uopšte sporno šta se kasnije dešavalo, ko je odgovoran za šta, da je Vojska Republike Srpske (VRS) izvršila neke zločine, ali ne možemo time opravdati ubistvo vojnika JNA u Dobrovoljačkoj”, smatra.

Ivana Marić, politička analitičarka iz Sarajeva, kaže da Dobrovoljačka „nije izolovan slučaj” i da „sve strane skreću vodu na svoj istorijski mlin”.

„Oduzimaju tuđe žrtve, a svoje dodaju, zbog čega i dalje imamo nekoliko tema koje kao otvorene rane podsećaju na rat, umesto da smo sa time završili odavno.”

„Mir, brate, mir”, odjekivalo je sa antiratnih koncerata tokom 1991. i 1992. godine u Beogradu i Sarajevu, ali mnogi to nisu mogli, ili nisu želeli da čuju.

Pesme su uveliko nadjačavali oni ratni bubnjevi – krvavi raspad Jugoslavije uveliko je bio u toku.

Slovenija i Hrvatska tokom leta 1991. godine prve su proglasile su nezavisnost.

Rat u Sloveniji završen je posle desetak dana, ali je zato buktao u Hrvatskoj i mnogi su strahovali da će biti prenet i na multietničku Bosnu i Hercegovinu.

A tamo su napetosti sve više rasle.

Opsada Sarajeva počela je 5. aprila 1992. godine. U Bosni su još uvek bile jedinice JNA.

Mnogi će kao jedan od najvažnijih dana izdvojiti 2. maj 1992. godine.

Divjak je jedna od 14 osoba koje su bile pod istragom Tužilaštva BiH zbog Dobrovoljačke, ali je ona 2012. obustavljena.

On je preminuo 2021. godine.

Praćena napadima artiljerije, JNA je 2. maja pokušala da zauzme centar grada, zgradu Predsedništva BiH i ostale državne institucije.

Međutim, došlo je do žestokog sukoba, a Divjak smatra da JNA to nije očekivala.

„Oni su igrali na kartu iznenađenja, to je trebalo da bude nekakav mali blic-krig, ali čim su naišli na otpor, oni su se povukli”, rekao je Divjak.

Zato smatra da se dešavanja iz Dobrovoljačke 3. maja ne mogu odvojiti od dešavanja dan ranije.

Tokom tih sukoba, napadnut je i Dom JNA u Sarajevu i nekoliko drugih punktova.

Muhamed Švrakić, veteran Zelenih beretki, paravojne formacije koja je učestvovala u napadu na kolonu u Dobrovoljačkoj, a koja je kasnije postala deo Armije BiH, takođe smatra da su „2. i 3. maj apsolutno vezani”.

„Naročito što je 2. maja uhapšen Alija Izetbegović, legitimni predsednik Bosne i Hercegovine i vrhovni komandant novoformiranih oružanih snaga”, navodi.

Nekadašnjeg predsednika Predsedništva BiH, a kasnije i jednog od potpisnika Dejtonskog sporazuma, vojska JNA zarobila je na sarajevskom aerodromu po povratku sa mirovnih pregovora u Lisabonu.

Bratislav Đurić smatra da se kod mnogih pitanja u Bosni, pa i kod pitanja Dobrovoljačke, sve svodi na „legalnost i legitimitet”.

„JNA je bila legalno u Bosni i Jugoslaviji, jer je bila Jugoslovenska narodna armija – štitila je bezbednost države i Ustav BiH, bez obzira na referendum”, kaže Đurić.

U martu 1992. održan je referendumu o nezavisnosti Bosne i Hercegovine od Jugoslavije, što je tema oko koje takođe tri decenije kasnije u BiH i dalje postoje sukobi.

Raspisivanje referenduma podržali su Stranka demokratske akcije (SDA) Alije Izetbegovića i Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) Stjepana Kljuića.

Predstavnici Srpske demokratske stranke (SDA) Radovana Karadžića napustili su sednicu, zbog čega Srbi i dalje negiraju njegov legitimitet.

„Oni smatraju da je referendum protivan Ustavu BiH iz perioda Jugoslavije, jer je raspisan mimo volje srpskog naroda”, navodi Đurić.

„Ustav BiH, kao i postulati ZAVNOBiH-a, kažu da se nijedna odluka ne može doneti bez sva tri entiteta i da nema preglasavanja.”

Zemaljsko antifašističko veće narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine, ZAVNOBiH, bio je najviši predstavnički i zakonodavni organ BiH u Jugoslaviji.

Tokom prvog zasedanja ZAVNOBiH-a, novembra 1943. u Mrkonjić Gradu, doneta je rezolucija u kojoj se navodi da BiH „nije ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska, nego i srpska i muslimanska i hrvatska” i u njoj će biti osigurana „puna ravnopravnost i jednakost svih Srba, Muslimana i Hrvata”.

„Međutim, međunarodna zajednica je isto tako priznala Bosnu, pa su postojala dva legitimiteta – da je Bosna i dalje sastavni deo Jugoslavije i da je nezavisna država”, kaže Đurić.

„Dakle, možemo Dobrovoljačku povezivati sa 2. majem, ali onda možemo 2. maj sa nelegalnim referendumom, pa onda sa ubijanjem srpskih civila u Bosni krajem 1991. i početkom 1992, a zašto ne i Ustavom iz 1974, pa i Drugim svetskim ratom.

„Ništa u Bosni nije slučajno, sve se nadovezuje kroz istoriju.”

Ulica Hamdije Kreševljakovića, nedaleko od desne obale Miljacke, na prvi pogled deluje kao jedna od običnih sarajevskih ulica.

Jednostavne zgrade i kuće, oronule fasade prošarane ponekim grafitom najrazličitijih boja i nešto zelenila.

Ime je dobila po čuvenom istoričaru koji se tokom čitave karijere upravo bavio istorijom Bosne i Hercegovine.

A upravo njegova ulica – kao i brojni sarajevski sokaci i trgovi – ima burnu istoriju.

Ranije se zvala Dobrovoljačka i te 1992. kontrolisale su je snage Teritorijalne odbrane, formacija koja će nešto kasnije prerasti u Armiju BiH.

Stotinak metara nizvodno bila je teritorija bosanskih Srba.

Tamo je bio cilj konvoja JNA.

„Treba i tim vojnicima dati jugoslovenski karakter – bilo je tamo i Makedonaca, Bošnjaka, Albanaca”, navodi Đurić.

„Na stranu da li neko voli RS, ili je hteo Jugoslaviju, unitarnu Bosnu – sve pada u vodu kada dođemo do običnog vojnika i čoveka, koji nije znao ni gde je, ni šta je, ni gde se našao, niti je imao neku nameru da nekome učini zlo.”

Posredovanjem Unprofora, mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, dogovorena je razmena Izetbegovića za izvlačenje vojske i oficira JNA iz komande u centru Sarajeva.

Cilj je bio da general Milutin Kukanjac, komandant JNA u Sarajevu i vojnici pređu na Lukavicu, naselje u istočnom delu grada, pod kontrolom Srba.

Kolona od oko četrdesetak vozila, mahom kamiona, u pratnji vozila Unprofora, kojima je komandovao general Luis Mekenzi, krenula je oko 18 časova.

U Dobrovoljačkoj ulici kolona je presečena i zaustavljena.

„Crveni golf je u jednom trenutku na raskrsnici presreo konvoj i podelio ga na dva dela”, izjavio je ranije Mekenzi.

Odjednom se začula pucnjava.

„Ne pucaj, ne pucaj”, vikao je Divjak megafonom, što su zabeležile kamere.

A zašto se pucalo?

„Ni to ne znam”, odgovorio je kratko.

„Mislim da niko nije izdao naređenje, da je to bila samoinicijativa pojedinaca.”

Činjenica je, dodao je, da su na ulicama Starog grada pretežno bili pripadnici vojne policije i Zelenih beretki, ali da se nije lako moglo prepoznati ko je ko.

„Svega 10 odsto ljudi je imalo uniformu, tog dana na ulici su uglavnom bili ljudi u civilnim odelima”, kaže Divjak.

Divjak dodaje da su za Dobrovoljačku krivi „pojedinci koji su sebi dali za pravo da odlučuju o tome da li će nekome skinuti glavu” i da „pojedinačno to jeste zločin”.

U srpskim medijima godinama se često citiraju Mekenzijeve reči iz njegove knjige „Čuvar mira – put u Sarajevo”.

„Mogao sam da vidim kako vojnici teritorijalne odbrane proturaju cevi kroz prozore civilnih automobila, koji su bili deo konvoja”, naveo je.

„Video sam kako se krv sliva niz vetrobrane kola… Bio je to definitivno najgori dan u mom životu.”

Trideset godina kasnije i dalje postoje brojni oprečni podaci kada je reč o tačnom broju žrtava, ranjenih i zarobljenih.

Divjak je u intervjuu za Slobodnu Evropu rekao da je ubijeno „oko sedam ili osam pripadnika JNA”, a general Kukanjac šest.

„Poginuo je jedan vojnik, Tomović Zdravko iz Han Pijeska, tri pukovnika – Sokić Miro, Radulović Budimir i Mihailović Boško, jedan potpukovnik, Jovanić Boško i jedna žena, muslimanka Šuko Nurmela…

„Znači, šest osoba je stradalo od 261.”

Srpska strana navodi da su u slučaju Dobrovoljačka, gde ubrajaju i žestoke sukobe u Sarajevu dan ranije, ukupno ubijena 42 pripadnika JNA, i smatraju da se radi o ratnom zločinu.

MUP Republike Srpske navodi i da je ranjeno 73 ljudi, a 215 vojnika zarobljeno.

„Oni to pumpaju, u pokušaju da bi se napravi što veća fama oko Sarajeva, pitanja kako je rat počeo, a sa ciljem da se izjednače žrtve i agresori”, kaže Švrakić.

„Uostalom, Haški tribunal je 2003. odbacio slučaj, navodeći da se radi o legitimnom vojnom cilju, što je i bio”, dodaje.

Analitičarka Marić smatra da Dobrovoljačku i sve slične slučajeve „svako želi da okrene na svoju stranu”, zbog čega su mnogi „i dalje obavijeni velom tajni”.

„Činjenica je da su ubijeni ljudi i da niko nije odgovarao za to – neko je to naredio, neko je njih ubio i to se mora otkriti”, kaže Marić.

„I ne samo to, već i svi drugi zločini i sva druga ubistva”, dodaje.

Više od 250.000 ljudi je više od tri i po godine godine živelo je uz svakodnevno bombardovanje i granatiranje sa položaja pod kontrolom vojske Srba iz Bosne.

Za to vreme poginulo je više od 10.000 ljudi, među kojima i 1.601 dete.

Bivši politički lider Republike Srpske Radovan Karadžić i vojni komandant Ratko Mladić osuđeni su, između ostalog i za opsadu Sarajeva.

Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji još 1992. godine pokrenulo je istragu i raspisalo poternicu za 19 osumnjičenih.

Bosna i Hercegovina smatra da je Srbija time prekršila Rimski dogovor, jer pre podnošenja istrage nije tražila mišljenje Međunarodnog suda za ratne zločine.

Slučaj je potom ustupljen Haškom tribunalu, koji je tokom 2002. i 2003. sproveo istragu, zaključivši da nema razloga za podizanje optužnice.

Do novih napetosti došlo je 2010, kada je u Londonu, na osnovu Interpolove poternice, uhapšen Ejup Ganić, bivši član Predsedništva BiH.

Međutim, britanski sud je odlučio da Ganića oslobodi, navodeći da je JNA bila neprijateljska vojska Bosne u ratu, a samim tim i legitimna vojna meta.

„Po tom principu legitimni cilj može da postoji svuda, pa i u Srebrenici”, kaže Đurić.

„VRS je tamo godinama imala strašne probleme i legitimno je da ti u jednom trenutku intervenišeš, ali nije da ubijaš ratne zarobljenike, upotrebljavaš prekomernu silu…

„U tom smislu je JNA legitiman cilj, ali ne možeš tek tako ubijati ljude, a naročito ne ako ne vrše nikakva vojna dejstva.”

Zbog masakra koji je usledio pošto je Vojska Republike Srpske zauzela Srebrenicu, grad pod zaštitom Ujedinjenih nacija, 11. jula 1995, kada je ubijeno više od 8.000 Bošnjaka, do sada je osuđeno ukupno 47 ljudi na više od 700 godina zatvora.

Haški tribunal doneo je i više presuda u kojima se potvrđuje genocid u slučaju Srebrenice.

Tužilaštvo BiH je potom 2012. obustavilo istragu protiv 14 osoba osumnjičenih za Dobrovoljačku, među kojima su bili i Ganić i Divjak.

Posle žalbe porodica ubijenih vojnika, istraga je 2018. ponovo otvorena, a nova optužnica je podignuta tek prošle nedelje.

Optuženi su Ejup Ganić, Zaim Backović, Hamid Bahto, Hasan Efendić, Fikret Muslimović, Jusuf Pušina, Bakir Alispahić, Enes Bezdrob, Ismet Dahić i Mahir Žiško.

Govoreći o tom slučaju, Švrakić kaže da je Tužilaštvo BiH „nezavisno i može da radi šta god hoće i želi”, kao i da u to „niko ne treba da se meša”.

„Ali svaki slučaj koji se otvori prema braniteljima Sarajeva je stvar dubljeg razdora, a ne pomirenja”, smatra Švrakić.

On dodaje da nadležni za to vreme „ništa ne rade po pitanju pronalaska ljudi koji su učestvovali u opsadi Sarajeva i ubijali tolike ljude”.

Đurić smatra da je Dobrovoljačka ratni zločin koji samo zbog nedostatka dokaza do sada nije sankcionisan.

„I oni su u Federaciji prihvatili da je to zločin, ali ljudi iz vrha neće dati da se to plasira, jer sve vodi do paravojnih formacija i sličnih stvari kojih je bilo i u RS, kao i u Srbiji sa Arkanom”, navodi.

Željko Ražnatović Arkan bio je vođa Srpske dobrovoljačke garde, paravojne formacije poznate i kao Arkanovi tigrovi, a koji je pred Haškim tribunalom bio optužen za ratne zločine u Bijeljini i Zvorniku.

Ubijen je 2000. godine u Beogradu.

„Naravno, JNA nije reagovala kako bi trebalo i bila je u dubokoj vezi sa Srbijom, ali to važi za ljude u komandi, ne za običnog vojnika koji je stradao u Dobrovoljačkoj”, kaže Đurić.

„Ja 100 posto tvrdim, ti ljudi koji su nastradali su nevini.”

Od slučaja Dobrovoljačka prošle su tri decenije, ali rane su i dalje otvorene.

Sukob u Bosni i Hercegovini okončan je Dejtonskim sporazumom 1995. godine, kada je zemlja podeljena na dva entiteta – Federaciju Bosne i Hercegovine i Republiku Srpsku.

Procene su da je tokom rata u Bosni ubijeno oko 100.000 ljudi, a da je raseljeno 2,2 miliona.

Slučaj Dobrovoljačka i dalje je jedna od najkontroverznijih epizoda tog rata.

Godišnjica se obeležava svake godine i to dva puta – svaka strana za sebe.

Jedna u Hamdije Kreševljakovića, nekadašnjoj Dobrovoljačkoj, gde se okupljaju pripadnici Zelenih beretki, a druga u Istočnom Sarajevu, na teritoriji Republike Srpske.

Švrakić kaže da oni porodice ubijenih već duže vreme zovu u Dobrovoljačku „i da se ne pravi politička fama”, što oni odbijaju.

„Upetljana je politika i pravi se politička razdvojenost u svakako razdvojenoj zemlji”, kaže kratko.

Međutim, Marić kao problem vidi što se „svi drže svoje istine” i „ni sa jedne strane nema interesa da se slučajevi poput Dobrovoljačke reše”.

„Svi ističu samo one slučajeve u kojima misle da imaju pravo, a u isto vreme prikrivaju istinu tamo gde znaju da su oni pogrešili.

„Niko ne želi da pronađe svoje krivce, pa makar to bio jedan čovek i svi žele da se predstave kao bezgrešni heroji, a da su drugi zločinci.”

Kako kaže, priznanje da je zločina bilo ne znači ni „izjednačavanje zločina”, kao ni „promenu karaktera rata”.

„Na svakoj strani je bilo zločina i samim time što se prikriva zločin postavljamo se kao saučesnici… A bune se kada drugi isto to rade”, navodi Marić.

Đurić se slaže i kaže da će „svi u svojim udžbenicima napisati kako njima odgovara i na tome će odrastati generacije, a nećemo imati neutralan tekst koji će uvažiti sve činjenice”.

„Tako bi nam deca odrastala uz nešto na šta ćemo objektivno gledati i reći sebi ‘čekaj, nije ovo jednostavno i niko nije isključivo ni žrtva, ni zločinac’.”

On ističe da „nedorečenost i neobjektivno sagledavanje ostavljaju prostor za nove sukobe i razdore”.

„Jedni idu u jednu krajnost, drugi u drugu, treći u treću, a u suštini se udaljavamo od ljudskosti i dobronamernosti.

„Treba to jasno reći, time se grade novi sukobi… Neko time gradi novi rat.”