Afrika, Belgija i kolonijalizam: Sahranjen zlatni zub heroja Konga Patrisa Lumumbe – to je sve što je ostalo od njegovog tela

Streljan 1961. godine uz prećutnu podršku bivše belgijske kolonijalne sile, njegovo telo spaljeno je u plitkom grobu, iskopano, prebačeno 200 kilometara dalje, ponovo zakopano, ekshumirano, potom isečeno na komade i konačno rastvoreno u kiselini.

Belgijski policijski komesar Žerar Sote, koji je nadgledao i učestvovao u uništenju njegovih posmrtnih ostataka, uzeo je njegov zub, priznao je kasnije.

Govorio je i o drugom zubu i dva prsta odstranjena sa leša, ali oni nikad nisu pronađeni.

Soteov impuls da strpa u džep delove tela podseća na ponašanje evropskih kolonijalnih zvaničnika koji su decenijama nosili kući delove posmrtnih ostataka kao jezive suvenire.

Ali to je služilo i za konačno poniženje čoveka kog je Belgija smatrala neprijateljem.

Sote, koji se pojavljuje u dokumentarcu iz 1999. godine, opisao je zub i prste koje je uzeo kao neku vrstu „ljudskog trofeja”.

Njegov rečnik sugeriše da je za ovog belgijskog policajca Lumumba, koji je bio cenjen širom kontinenta kao vodeći glas oslobođenja Afrike, bio nešto manje od čoveka.

Za Lumumbinu ćerku Julijanu, glavno pitanje je da li su počinioci bili ljudi.

„Koliko mržnje morate da nosite u sebi da biste počinili tako nešto?”, pita se ona.

„Ovo je podsetnik na ono što se desilo sa nacistima, koji su uzimali delove ljudi – a to je zločin protiv čovečnosti”, rekla je ona za BBC.

Lumumba se proslavio i postao premijer u 34. godini.

Izabran poslednjih dana kolonijalne vladavine, predvodio je kabinet sveže nezavisne države.

U junu 1960. godine, prilikom primopredaje vlasti, belgijski kralj Boduen hvalio je kolonijalnu vlast i govorio o pretku Leopoldu Drugom kao „civilizatoru” zemlje.

Nije pomenuo milione koji su poginuli ili tlačeni pod njegovom vlašću dok je upravljao tzv. Slobodnom Državom Kongo kao privatnim vlasništvom.

Ovaj propust da se prizna prošlost najavio je godine i godine negiranja u Belgiji, sa čim je ona tek sada počela da se suočava.

Lumumba nije bio toliko uzdržan.

U obraćanju koje nije planirano u zvaničnom programu, premijer je govorio o nasilju i poniženju koje su pretrpeli Kongoanci.

U tom potresnom govoru, prekidanom aplauzom i stojećim ovacijama kad je završio, opisao je „ponižavajuće ropstvo koje nam je bilo silom nametnuo”.

Belgijanci su bili šokirani, prema rečima akademika Luda De Vita, koji je napisao revolucionarno svedočanstvo o atentatu.

Nikad se pre crni Afrikanac nije usudio da tako govori pred Evropljanima.

Smatralo se da je premijer, za kog De Vit kaže da je u belgijskoj štampi opisivan kao „nepismeni lopov”, ponizio kralja i druge belgijske zvaničnike.

Neki tvrde da je tim govorom Lumumba potpisao vlastitu smrtnu presudu, ali njegovo ubistvo naredne godine bilo je takođe rezultat hladnoratovskih manevara i želje Belgije da zadrži kontrolu nad zemljom.

Amerikanci su takođe planirali njegovu smrt zbog mogućeg zaokreta ka Sovjetskom Savezu i njegovog beskompromisnog antikolonijalizma, dok je jedan britanski zvaničnik napisao dopis u kom je predlagao njegovo ubistvo kao jednu od mogućih opcija.

Ipak, čini se da je postojao lični element u načinu na koji je Lumumba bio klevetan i proganjan.

Potpuno uništenje njegovog tela, kao i način na koji su se rešili dokaza, izgleda kao svestan napor da se Lumumba izbriše iz sećanja.

Neće postojati spomenik, što će maltene omogućiti tvrdnju da on nije ni postojao.

Nije bilo dovoljno samo ga pokopati.

Ali ljudi ga se i dalje sećaju.

I ne samo njegova ćerka Julijana – osnovna pokretačka snaga u kampanji za povratak zuba kući, koja je otputovala u Brisel da ga lično preuzme.

Njoj beži topao kikot dok se priseća uspomena iz detinjstva.

Kao najmlađe dete, i jedina devojčica u porodici, kaže da je bila veoma bliska sa ocem.

Imala je „manje od pet godina” kad je on postao premijer.

Seća se da joj je bilo dozvoljeno da boravi u njegovoj kancelariji „samo sedeći i gledajući u oca dok radi. Za mene je to bio samo moj tata.”

Ali ona priznaje da njen otac „pripada i ovoj zemlji, zato što je umro za Kongo… i za svoje vrednosti i uverenja o dostojanstvu afričke osobe”.

Ona prihvata da je predaja zuba u Belgiji i njegov povratak u Demokratsku Republiku Kongo simbolična „zato što ono što je prestalo nije dovoljno. Ali on mora da se vrati u svoju zemlju gde je prolivena njegova krv”.

Zub će proputovati ovu ogromnu zemlju, a zatim će biti sahranjen u glavnom gradu.

Godinama, međutim, porodica Lumumba nije znala šta se tačno desilo njihovom ocu jer su okolnosti njegove smrti bile praćene ćutanjem zvaničnika.

Lumumbin put od premijera do žrtve atentata potrajao je manje od sedam meseci.

Ubrzo nakon sticanja nezavisnosti, zemlju je pogodila secesionistička kriza kad je jugoistočna pokrajina Katanga bogata mineralima proglasila otcepljenje od ostatka zemlje.

U političkom haosu koji je usledio, poslate su belgijske trupe pod izgovorom zaštite belgijskih državljana, ali su one pomogle i administraciji Katange, koju su doživljavale kao prijateljski nastrojenu.

Samog Lumumbu predsednik je smenio sa mesta premijera, a samo nedelju dana kasnije vrhovni komandant vojske pukovnik Jozef Mubutu prigrabio je vlast.

Lumumba je tada stavljen u kućni pritvor, iz kog je pobegao, ali je ponovo uhapšen u decembru 1960. godine, nakon čega je držan na zapadu zemlje.

Njegovo tamošnje prisustvo doživljavano je kao mogući izvor nestabilnosti i belgijska vlada je podsticala na njegovo prebacivanje u Katangu.

On je bio napadnut tokom avionskog leta do tamo 16. januara 1961. godine.

Takođe je premlaćen po dolasku, dok su se lideri Katange premišljali šta da rade s njim.

Na kraju je odlučeno da bude izveden pred streljački vod i 17. januara je streljan, zajedno sa još dvojicom saradnika.

Tad se umešao policijski komesar Sote.

Shvativši da bi tela mogla biti pronađena, doneta je odluka da „nestanu jednom za svagda! Tragovi ne smeju ostati”, prema svedočanstvu citiranom u De Vitovoj knjizi Atentat na Lumumbu.

Naoružan testerama, sumpornom kiselinom, maskama za lice i viskijem, Sote je potom predvodio tim za premeštanje, uništenje i odlaganje posmrtnih ostataka.

Bio je to proces koji je kasnije opisao kao „putovanje do samih dubina pakla”.

Ali tek je 40 godina kasnije, 1999. godine, javno priznao da je bio upleten i da ima zub u svom posedu.

On je rekao da se rešio drugih delova tela koje je uzeo.

Ćerka Patrisa Lumbumbe duboko uzdiše kad se priseća kako je prvi put čula za još postojeći deo tela njenog oca.

„Možete da zamislite kako sam se tada osećala”, kaže ona, njen glas ophrvan emocijama.

Ne zna se šta je Sote radio sa zubom dok je bio u njegovom posedu.

Na fotografiji se on vidi u tapaciranoj kutiji, ali se ne zna pouzdano da li je negde stajao izložen.

Ali on jeste ostao u njegovoj porodici.

Ponovo se pojavio 2016. godine, kad je Soteova ćerka Godliva dala intervju belgijskom časopisu Humo, objavljenom neposredno pred 55. godišnjicu Lumumbinog ubistva.

Ona je govorila o „sirotom tati” koji je morao da živi sa saznanjem šta je učinio.

Godliva Sote je takođe smatrala da njena porodica treba da dobije izvinjenje zbog ordena koji su belgijske vlasti dodelile njenom ocu.

Ona je rekla da je čuvala njegovu privatnu arhivu i, iako je posle njegove smrti 2000. godine mnogo toga bačeno, „uspela je da sačuva neke zanimljive stvari”.

Među tim stvarima bio je i zub koji je iznela da ga pokaže novinaru i fotografu.

Potom ga je zaplenila belgijska policija nakon što je De Vit podneo prijavu i, posle četvorogodišnje pravne bitke, sud je presudio da on mora da se vrati porodici Lumumba.

U sklopu kampanje za povratak zuba, Julijana Lumumba napisala je potresno i poetsko pismo kralju Filipu.

„Zašto su, nakon njegovog mučkog ubistva, Lumumbini posmrtni ostaci osuđeni da zauvek budu duša koja luta, bez groba u kom bi otišao na večni počinak?”, zapitala se ona.

Sa povratkom zuba, bivši premijer će dobiti mesto za večni počinak u specijalnom mauzoleju u glavnom gradu Kinšasi.

„To mi obično radimo u našoj kulturi, volimo da sahranimo svoje mrtve”, kaže kongoanski istoričar i ambasador zemlje u UN-u Žorž Nzongola-Ntalaja.

„To je uteha za porodicu i narod Konga zato što je Lumumba naš heroj i voleli bismo da mu priredimo pristojnu sahranu.”

Uprkos sahrani, i dalje postoji potreba za pomirenjem sa prošlošću.

De Vitova knjiga, koja je razbila višegodišnju zvaničnu tišinu, dovela je 1999. godine do osnivanja skupštinskog istražnog odbora čiji je zadatak bio da utvrdi „tačne okolnosti atentata… i moguću umešanost belgijskih političara”.

U zaključku dve godine kasnije, odbor je napisao da su „norme međunarodnog politički ispravnog razmišljanja bile drugačije” šezdesetih.

Ipak, bez obzira na to što nije uspeo da nađe dokument u kojem se izričito izdaje naređenje za Lumumbino ubistvo, odbor je utvrdio da su neki članovi vlade „bili moralno odgovorni za okolnosti koje su dovele do njegove smrti”.

„Moramo da poznajemo našu prošlost”

Ondašnji čef belgijske diplomatije Luj Mišel potom je ponudio „izvinjenje” i „duboko i iskreno” saučešće porodici Lumumba i kongoanskom narodu.

Profesor Nzongola-Ntalaja, govoreći za BBC u privatnom svojstvu, ne veruje da je Belgija do kraja prihvatila svoju ulogu u ubistvu.

„Belgija odbija da preuzme odgovornost za nešto što zna da je učinila- tako da ovo ne zadovoljava do kraja”, rekao je on.

Belgijski tužioci se prema ubistvu odnose kao prema ratnom zločinu, ali 10 od 12 identifikovanih osumnjičenih su umrli i, deceniju kasnije, istraga se kreće veoma sporo.

Predaja zuba biće još jedan element u procesu pomirenja između Belgije i Demokratske Republike Kongo povodom kolonijalne ere i Lumumbine smrti.

„To je samo korak – a mi moramo da odemo još dalje”, kaže njegova ćerka.

Ali ona tvrdi da mora doći do neke vrste svođenja računa i na kongoanskoj strani, jer su neki njeni zemljaci takođe učestvovali u ubistvu njenog oca.

„Moramo da prihvatimo svoju istoriju – i njene dobre i njene loše strane.”

I u zaključku dostojnom bivšeg premijera, ona kaže: „Mi moramo da poznajemo svoju prošlost, da gradimo svoju budućnost i da živimo u sadašnjosti.”

Više od 60 godina nakon što je Lumumba ubijen, Belgija je vratila zub porodici koji je sahranjen na ceremoniji u Kinšasi, u četvrtak, 30. juna 2022. godine.

Lumumbin zlatni zub je prethodno u kovčežiću pronet kroz Kongo.

Predsednik Feliks Čisekedi, Lumumbina porodica i drugi zvaničnici bili su na privatnoj verskoj službi koja je održana pre nego što je kovčeg prenet u posebno izgrađeni mauzolej.

„Neka vam je mila i blaga zemlja naših predaka”, poručio je predsednik.

Sahrana zuba se poklopila sa 61. godišnjicom Lumumbinog slavnog govora na dan nezavisnosti i samo dva dana pre datuma rođenja.