Žuti leptiri, gospoda diktatori i peruanski izbori

Piše: Zorana Šuvaković

Evo sada, kada su vesti iz Latinske Amerike ponovo aktuelne, kako zbog ogromnog broja žrtava COVID-19, tako i zbog političkih potresa, u Nemačkoj je izašla sveobuhvatna studija hispanoameričkoj literaturi, koja zaokuplja pažnju teoretičara kulture i umetnosti.

U knjizi Žuti leptiri i gospoda diktatori na više od pet stotina stranica autorka Michi Strausfeld (jedna od najboljih poznavalaca latinoameričke literature u Evropi) nas poziva da na književnost ovog kontinenta gledamo kao na umetnost koja je isprepletana sa pričom o njegovoj istoriji.

Strausfeld zato započinje studiju sa predhispanskim kulturama (Maja, Asteka, Inka…) i preko krvavog sukoba civilizacija, odnosno susreta tih kultura sa Špancima, uvodi čitaoce u svet bajke i basne, koji je doveo do latinoameričkog književnog buma. Upravo rukovodeći se istorijskim podacima, o prevratima, ratovima, kontrastu između autohtonih poglavica i novodošavših osvajača, ona objašnjava nastanak magičnog realizma. Gde se “čudesno i fantastično češće čine stvarnijima od stvarnosti i obrnuto, kako su Carlos Fuentes i Gabriel Garcia Marques to maestralno opisali”.

U krizi sa virusnom infekcijom, koja je sa manje ili više uspeha ophrvala svako ljudsko naselje na planeti, poziv da se okrenemo kritici latinoameričke literature može izgledati anahrono i neuputno. Na ivicu pakla nas je sve doveo taj đavo, toliko sićušan da mu se stalno spočitava da je nevidljiv. I ljudskom oku i čovečijem razumu. A očekivalo bi se da bar filozofi, pisci i umetnici svojim trećim okom sagledaju da nevidljiva provalija tutnji pod nogama ljudskom rodu. Pa da će uz nauku početi da tragaju za nekim poetskim, filozofskim rešenjem koje će sjediniti “poznavanje prirode i društva”, kako se nekad zvao predmet u osnovnim školama.

Gde su sada ti žuti leptirići magičnog realizma uz čiju pomoć je zeleni kontinent dolepršao do Evrope, Azije, Severne Amerike, Australije… I koji su toliko omađijali teoretičare da su čak ušli i u naslov najkompletnije savremene studije, kako se ocenjuje delo Michi Strausfeld.

Najviše me je razočarao Mario Vargas Llosa, peruanski nobelovac, velikan svetske književnosti, jedan od još živih besmrtnika latinoameričkog buma. On se, iako ga niko nije o tome ništa pitao, iz Madrida (odavno je stekao i špansko državljanstvo) umešao u završnicu drugog kruga peruanskih predsedničkih izbora. I sa pijedastala evropske metropole preporučio svojim sunarodnicima u Peruu da obavezno glasaju za “manje zlo”- Keiko Fujimori!

Siromašni apriori mirišu na Kubu i komunizam

A čitave tri decenije za Marija Vargasa Llosu, pa i za njegovu zemlju nije bilo većeg zla od prezimena Fujimori. Alberto Fujimori, koji je 1990. pobedio na predsedničkim izborima tada već slavnog književnika Vargasa Llosu, svoju kćerku Keiko proglasio je za prvu damu Perua i vladao je državom do kraja dvadesetog veka. Pobegao je u Japan (zemlju svog porekla), odakle vlasti nisu pristajale da ga zbog dvojnog državljanstva izruče Peruu. Posle nekoliko godina, pokušao je da se vrati u Peru preko Čilea i da učestvuje u novim predsedničkim izborima. Uhvatio ga je Interpol i izručen je pravdi u Peruu. Za zločine protiv čovečnosti osuđen je u Peruu, na 25 godina zatvora. Pored toga što je organizovao odrede smrti koji su uz obračun sa maoističkom gerilom kosili nasumice živalj po andskim gudurama, Fudžimori je u odvojenim suđenjima presuđeno za zloupotrebu položaja i korupciju.

Sve međunarodne organizacije za ljudska prava hvalile su Limu i snagu pravosudnog sistema koji je uspeo da se na domaćem terenu izbori za pravdu i prekine kontinuitet nekažnjavanja glavešina za zločine.  Alberto je još uvek u zatvoru, ali njegova kćer već treći put pokušava da dođe na čelo Perua. U međuvremenu je i ona boravila kratkotrajno iza rešetaka i procesuirana za zloupotrebu položaja, trgovinu uticajem, pranje novca  i korupciju.

“Fudžimorizam”, na čijem je vrhu Keiko Fujimori, ušao je kao pojam u enciklopedije. Zagovornici fudžimorizma podržavaju zanemarivanje političkih institucija, društveni konzervatizam. Glavna karakteristika ovog režima postala je logika zatvorenog i izolovanog odlučivanja na vrhu, uz odbacivanje političkih institucija.

Diktatura, ili autoritarizam? Tanka je linija između ova dva sistema koji se šire svetom. U Latinskoj Americi, nevine žrtve nečega što se danas zove fudžimorizam ne mogu se prebrojati. Izgovor za autoritarizam fudžimoristi pronalaze u širenju “straha od marksizma”, te aveti protiv čijih klica se bore beskompromisno. Sumnjivih ima mnogo. Jer siromašni su apriori sumnjivi. Oni mirišu na komunizam .

Ujedno fudžimoristi glavnog saveznika pronalaze u stranim ulaganjima i potpisivanju ugovora sa međunarodnim korporacijama, pa se stoga smatraju neoliberalima u ekonomiji.

Peruance plaše da će se njihova zemlja, ukoliko ne izaberu Keiko Fujimori, pretvoriti u Kubu, gde je jednopartijski sistem (komunistička partija) ozvaničen još pre 62 godine.

Može li učitelj sa Anda postati predsjednik Perua?

Kako se približava 6. juni, drugi krug predsedničkih izbora, kada će na megdan protiv Keiko Fujimori izaći Pedro Castillo, verovatnoća da će seoski učitelj levičarskog opredeljenja postati predsednik postaje sve veća. Za Keiko Fujimori ovo je treći put da ulazi u drugi krug predsedničkih izbora otkako je njen otac u zatvoru. Oba puta, i 2011. i 2016, za dlaku je izgubila od jačeg kandidata. I oba puta je Mario Vargas Llosa savetovao svoje sunarodnike da se okanu fudžimorizma i zla koje je ovaj pokret naneo društvu i državi.

A onda je, na konju sa Anda, u prestonicu sišao Castillo i među osamnaest kandidata u prvom krugu početkom aprila odneo najveći broj glasova (18 posto).

Ovaj nastavnik već 26 godina radi u seoskoj školi u Andima, tamo gde žive najsiromašniji, koji potiču iz autohtonih prekolumbijanskih naroda i koji vrlo retko silaze u Limu. Kandidat je Slobodnog Perua, “levičarsko marksističke stranke”, što je uznemirilo veliki deo elite južnoameričke države.

Za njega se prvi put čulo kada je 2017. kao lokalni sindikalista poveo štrajk peruanskih prosvetara. Pobuna učitelja je trajala 75 dana, zahvatila je celu zemlju i nastavnici su uspeli da dobiju neku malu povišicu plate. Tri godine kasnije, evo ga “Feniks” koji, kako kažu njegove pristalice, predstavlja “najzaboravljeniji narod Južne Amerike”.

Keiko se za predsedničko mesto bori parolom “Tržište ili marksizam”, a tržište se, kako pišu kolumnisti, zaista uznemirilo, jer dolar je, posle prvog kruga, narastao na svoj istorijski maksimum prema nacionalnoj valuti solu (sunce).

Castillo svoj put ka najvišem mestu u državi vodi krilaticom “Nikad više siromah u bogatoj zemlji”. Učitelj traži veliko povećanje budžeta za obrazovanje i poljoprivredu, jačanje oronulog zdravstvenog i penzionog sistema… Zar to nije neophodno u postpandemijskom periodu kada se očekuje da posledice korone naprave još veći jaz između prebogatih i ogromnog broja marginalizovanih ljudi.

Imućnije krugove, a naročito elitu, najviše žulja što Castillo traži nacionalizaciju strateških sektora, kao što su rudarstvo, gas i nafta. Izvlačenje nacionalnih resursa iz vlasništva multinacionalnih megakorporacija, vraćanje profita u zemlju, bio je kamen temeljac venecuelanskog socijalizma u novom veku, nepripremljen projekat koji je ovu zemlju doveo do kolapsa.

Uz Kubu, Venecuela je poslednjih decenija postala strašilo kojim se stanovništvo u mnogim zemljama Latinske Amerike (i šire) odvraća od – “komunizma”. A svako ko predloži bilo koju sistemsku meru za popravljanje položaja ugnjetavanih ponese etiketu nedopustivo radikalnog levičara čija će politika dovesti do “potpune kataklizme.”

Pamfleti velikog pisca

Na ivici ambisa, upravo tako je peruanski nobelovac naslovio svoj manifest upućen sunarodnicima od kojih traži da ne srljaju u provaliju i da glasaju za Fujimori, kao manje zlo. Jer bi “vlada Pedra Castilla dovela do istinske katastrofe”… U Peruu bi se ponovila “dramatična tragedija Venecuele”.

Kolumna mu je prvobitno objavljena u madridskom El paisu krajem aprila, ali su usledili intervjui u mnogim latinoameričkim medijima u kojima Vargas Llosa, pored “katastrofe u Venecueli”, svom peruanskom narodu predviđa i” tragičnu sudbinu Nikaragve i Kube”, ukoliko glasaju za “neliberalan, diktatorski režim” kandidata sa levice.

To što se Vargas Llosa ne osvrće na tragediju stanovništva u Hondurasu, Gvatemali, Salvadoru, gde desnica brutalno sprovodi svoj režim, nije nikakva novost. Peruanski nobelovac je svojim političkim istupima odavno stekao reputaciju “ikone latinoameričke intelektualne desnice”. Početkom aprila se umešao u izbore u Ekvadoru, gde je podržao desničarskog kandidata, bivšeg bankara i bogatog biznismena, direktora ekvadorske filijale Coca-Cole. Ekvadorski pisac Raul Vallejo nazvao je zbog toga svog starijeg i mnogo poznatijeg južnoameričkog kolegu intelektualcem koji radi za bankarski lobi.

I pre početka ovog veka u političkim istupima, Llosa promoviše slobodu kao isključivo tržišnu kategoriju, kako to zaključuju mnogi njegovi kritičari koji ne spore njegove visoke literarne domete.

Pandemija je zabrinula promotere apsolutne slobode tržišta, pa je Međunarodna fondacija za slobodu (Fondacion internacional para la libertad FIL), na čijem je čelu Mario Vargas Llosa, još prošle godine izdala saopštenje u kome opominje javnost kako bi zdravstvena kriza mogla da posluži “onima koji podstiču autoritarne režime”.

Reč je, međutim, kako kaže argentinski univerzitetski profesor Diego Rubinzal, o “malverzaciji sa konceptom slobode, koja se koristi kao sinonim za slobodno tržište i predstavlja klasičnu neoliberalnu viziju”. Dopunjuje ga španski filolog sa madridskog univerziteta Juan Luis Conde, koji  dodaje da je “sloboda” (koju propoveda peruanski nobelovac) “ofanziva bez presedana, sračunata da spreči bilo kakvu ravnopravnost među ljudima”.

Do konačne odluke o predsedniku Perua ostalo je još pet nedelja. Tada će se znati da li će Peru zadržati potpunu slobodu tržišta, zaustaviti pad akcija na berzi i rast dolara ili će se okrenuti ka univerzalnoj zdravstvenoj zaštiti, boljim uslovima u obrazovanju, oslobađanju od diktata korporativnog profita… Da li će poput kondora uzleteti na kordiljere gde živi i radi većina zaboravljenih Peruanaca ili će oni sići u nizinu i tu pokušati da ostvare svoja prava.

Vratimo se literaturi i knjizi o “žutim leptirima i gospodi diktatorima”, koju, takođe uz mnoge komplimente, analizira Mario Vargas Llosa. Jedino što autorki ove knjige zamera je što ona, kao i mnogi intelektualci iz Evrope, gaji “simpatije za revolucije u Latinskoj Americi”.

“Oduševljavaju je revolucionari, volela bi da su svi pisci uvek na strani onih pobunjenika koji se bore za iste dobre stvari… Ali nije uvek tako”, piše Vargas Llosa i dodaje: “Neki od latinoameričkih intelektualaca, u koje spadam i ja, smo daleko od oružja bombi i želimo da naš kontinent živi u miru i demokratiji, bez eksplozija.” E pa, upravo se takva šansa pruža Peruancima: da mirno i bez straha u demokratiji izaberu ono što većini najviše odgovara.

Umetnička poetika Marija Vargasa Llose biće upamćena i po tome što je podjednakom oštricom pera ubadao u zla moćnika bilo da su gospoda ili drugovi, dok bi latinoamerikancima bilo najbolje da zaborave njegove pristrasne političke pamflete.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.