Zoran Radmilović, jedan od najvećih

Piše: Nedim Sejdinović

Pre nekoliko dana navršilo se 35 godina kako je ovaj naš svet, kojeg je toliko voleo i onda kada ga je do bola ismejavao, napustio Zoran Radmilović, bez sumnje jedan od – u veoma oštroj konkurenciji – najvećih glumaca bivše Jugoslavije. Imao je samo 52 godine kada ga je pobedila ona opaka bolest kojoj se ime ne izgovara bez preke potrebe, a iza sebe je ostavio bezmalo 100 uloga na pozorišnim gredama, u domaćim serijama i filmovima.

Nama koji smo odveć bili mladi da bismo imali prilike da Zorana gledamo uživo, u pozorištu – kojim je, kako kažu, vladao kao kakav širokogrudi kralj – ostaje samo da zamišljamo kako je to bilo upijati straobalnu Radmilovićevu energiju direktno sa scene, smejati se njegovim improvizacijama i diviti se njegovoj harizmi.

U tom zamišljanju donekle nam mogu od pomoći biti snimci Radmilovićevih legendarnih predstava – pre svega Radovan III i Kralja Ibi – ali, reći će neko, gledanje pozorišnih komada na televizijskom ekranu podseća na mirisanje ruže sa gas-maskom. Nema greške, i na tim snimcima Radmilović je maestralan, ali sedeti na desetak metara od nastanka njegovih dosetki, monologa i oneobičenih dijaloga – bilo je neprocenjivo.

Ne mali broj ljudi dolazio je i po desetak puta da gleda pozorišne predstave kojima je on dominirao, i to iz najmanje dva razloga – nisu mogli da se nagledaju Zorana, a i svaka je predstava, zahvaljujući njemu, bila drugačija.

Kaseta od teče Zorana

Iako jedno od najčešćih u Srbiji, ime Zoran je bilo tih godina na neki način rezervisano za njega. Kažu da je negde s početka osamdesetih dobar deo Beograda bio u toj meri familijaran sa njim da ga je nazivao samo imenom. Bilo je dovoljno reći “Zoran” da bi se znalo o kome se govori, i to ne samo u pozorišnim i filmskim krugovima.

Upravo sam od Radmilovićevog imenjaka, teče Zorana, kada sam imao tek nešto više od deset godina, dobio video-kasetu sa snimkom Radovana III. Potom sam ovu predstavu, sam ili sa drugarima, ili porodično, ili porodično zajedno sa gostima, odgledao toliko puta da sam skoro ceo komad znao napamet. Nabavio sam kasnije i snimak Kralja Ibija, ali iako mi je i ova predstava bila interesantna, nisam je kao klinac dovoljno dobro razumeo.

Tek kasnije, kada sam ponešto odrastao i kada su na scenu naših života stupili razni vladari, koje je, kao i Ibija, karakterisao primitivizam i pohlepa – mogao sam da potpuno uživam u njoj. Iako je Radmilović u Kralju Ibiju – što originalnim tekstom, što sjajnim improvizacijama – ismejavao i tadašnje “strukture”, ova predstava kao da je anticipirala ono što ćemo – u svim eksjugoslovenskim zemljama, manje-više – doživeti posle njegove smrti.

Iako je Kralj Ibi Alfreda Žarija u Srbiji aktuelan više nego ikada, niko nema hrabrosti da ga postavi na scenu. Ne (samo) iz političkih razloga, već (i) zbog toga što posle Radmilovićevog “Ibija” na ovim prostorima drugi Ibi jednostavno nije moguć. Ogromna Radmilovićeva senka nadnela bi se nad ovom predstavom.

‘Radovan’ kao autorsko djelo

Kao što je na neki način privatizovao i prisvojio Kralja Ibija, tako je i Radovan III – komad Dušana Kovačevića – praktično postao Zoranovo autorsko delo. Bilo je pokušaja, povodom 20. godišnjice od smrti Radmilovića, da se ovaj komad ponovo postavi na pozorišne daske, ali se čini da su na ovu predstavu ljudi dolazili više u znak sećanja na preminulog Zorana nego što ih je sam komad interesovao. Ubrzo je i skinut sa repertoara. Radovan III bez Zorana je kao televizijska serija Lud, zbunjen, normalan bez Mustafe Nadarevića ili kao legendarne Kamiondžije bez Pavla Vuisića i Miodraga Petrovića Čkalje.

Kralj Ibi se prikazivao 20 godina u Ateljeu 212, a Radovan III igran je tačno 299 puta. Samo desetak dana pred odlazak, Radmilović je izašao poslednji put na scenu, kao “Radovan”, rastrzan bolovima, optrčao je počasni pozorišni krug i, bez obzira na bol i ono neizrecivo što je nosio u duši, izazvao salve smeha i frenetičan aplauz.

Radmiloviću je to bio manir, doveden samo u tom poslednjem nastupu do krajnosti. Na sceni, ali i u životu, odabrao je ulogu svojevrsne dvorske lude, koja humorom, dosetkama, šarmom i improvizacijama skreće pažnju na društvene nepravde, ljudsku glupost i pohlepu. Iza smehotresne brkate maske, međutim, krio se jako emotivan čovek, koji je pisao izvrsnu poeziju i beskrajno voleo ljude. U svojim tekstovima i javnim istupima borio se za prava glumaca, za prava potlačenih, tvrdeći da se moramo osloboditi straha.

Zapisao je jednom – parafraziraću – da “strukture” čini moćnim to što oni ispod njih drhte od straha. “Trebalo bi samo reći – Neću više tako! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene za ovih 2.000 godina. I možda još dve – Marš tamo!” Teatrolog Jovan Ćirilov će reći da je Radmilović “bio veći od svojih pisaca, mudriji od svoje publike, važniji od svojih reditelja”.

Poput Dražena Petrovića

Zoran Radmilović, reći će oni koji prate i košarku i pozorište, podseća na Dražena Petrovića. Ili obrnuto, kako god. Između ostalog, i zbog toga što su nas obojica napustili onda kada su bili na vrhuncu snage. Ali, pre svega, zbog toga što su, sa svojim raskošnim talentima i dobro istreniranim veštinama, bili stubovi oko kojih se vrtela i od kojih je zavisila igra celog tima. Svojom grandioznom pojavom, međutim, nisu zasenjivali ili bacali u drugi plan svoje saigrače, već su ih, naprotiv, terali da daju najbolje od sebe.

Skretali su pažnju na sebe kako bi saigraču ostavili prostora da zabije “tricu” ili zakuca sa obe ruke. Tako su pored Zorana i drugi glumci, makar igrali epizode, ostvarivali uloge svojih života. A teško je reći koje su najvažnije Radmilovićeve uloge, trebalo bi i to dugo nabrajati, ali spomenimo samo one amblematske (pored “Ibija” i “Radovana”) – role u Pričama iz majstoske radionice i u dečijoj seriji Priče iz Nepričave.

Odlazak Zorana Radmilovića, a ubrzo potom i njegovog ispisnika Slobodana Aligrudića, bili su prvi, baš prerani odlasci predstavnika sjajne plejade jugoslovenskih glumaca rođenih 30-ih i 40-ih godina prošloga veka. Kada bismo počeli da nabrajamo njihova imena, i to bi potrajalo dugo, pa ćemo spomenuti samo neke: Relja Bašić, Danilo – Bata Stojković, Dragan Nikolić, Milena Dravić, Mustafa Nadarević, Bekim Fehmiu, Fabijan Šovagović…

Može sada da priča ko šta hoće, ali samo jedna ozbiljna i velika kultura mogla je da izrodi ovako impozantan broj glumačkih velikana u jednom kratkom periodu. Velika većina njih je u ovim našim užasnim vremenima, proteklih decenija, pokazivala ljudskost i hrabro ustajala protiv rata i zla.

Najeo se baklava, pa žedan

O tome kakav je Zoran bio čovek najbolje svedoče događaji s početka osamdesetih, kada su izbili prvi nemiri na Kosovu. Godine 1981. začeto je nešto što će se potom pretvoriti u nesrećnu tradiciju – polupani su prozori nekih albanskih poslastičarnica i radnji u Beogradu.

Bekim Fehmiu se sećao kako je Radmilović tada, u znak solidarnosti, svako veče obilazio albanske poslastičarnice i jeo kolače u njima. Kada bi potom došao u kafanu Ateljea 212, tražio je da mu se donese čaša vode. Ljudi bi mu se smejali i rekli bi: “Najeo si se baklava, pa si žedan!”. On bi se nasmešio brkom i odgovorio: “Jesam, majku li vam … nacionalističku!”

Da je doživeo kraj osamdesetih i devedesete, siguran sam da bi neponovljivi Zoran Radmilović bio među onima koji su se borili protiv nasilja, rata, zločina i bede, rizikujući pritom štošta. Jednostavno, tu mu je bilo mesto!

Izvor: Al Jazeera.