Tibetanski budizam: Kako do prosvjetljenja uz trajno uništenje patnje

Piše: Svetlana Dojčinović, Al Jazeera Balkans

Čovek koji nesebično gubi svoj ego, nalazi svoje sopstvo.

Dugo sam sajala sam isped Potale. Neuznemireni mojim prisustvom, vernici su prolazili. Gledajući u zemlju i vrteći molitveni točak, šaputali su: “Om mani padme hum”. Ponavljanje ove mantre saosećanja, među živima i u Bardo ravni, stanju između smrti i ponovnog rođenja, ima moć da zaustavi ciklus rađanja i time otvara ulaz u Nirvanu. Veličanstvena Potala, pređašnji dom Dalaj Lama u Lhasi, mestu bogova, prestonici Tibeta, sada je prazan.

Nakon što je budizam prvi put uveden u Tibet u sedmom veku, prilagodio je discipline Vađrajana i šamanističke karakteristike tibetanske religije Bon. Odlike tibetanskog budizma su veliki broj stanovništva koji se aktivno bavio religioznim aktivnostima sve do komunističkog preuzimanja Kine, njen sistem “reinkarniranih lama”, ali i ogroman broj božanskih bića.

U srži budističkog učenja su plemenite istine, koje objašnjavaju prirodu i uzrok patnje, kao i put do prosvetljenja. Cilj je prosvetljenje, uz trajno uništenje patnje, koja je odlika samsare. Naučeni smo da uvek želimo nešto novo, no kad dobijemo predmet te naše želje, konzumiramo ga, odbacujemo, a onda s ushićenjem tragamo za novim. Tako ostajemo zarobljeni u sopstvenom nezadovoljstvu. Monah iz Jokhang hrama u Lasi objasnio mi je da s buđenjem uma čovek razvija saosećanje i plemenitost.

“Onda želiš dobro svim živim bićima. I onoj bubi tamo, i ptici, isto kao i čoveku. Treba poklanjati više ljubavi, biti ljubazniji, jer se sve menja, takav je život. Sve što imamo je sadašnjost, samo ovaj trenutak”. Jokhang se smatra duhovnim srcem grada, i nalazi se nedakeko od Potale.

Tri dijagnostičke metode tibtanske medicine

Odatle sam krenula do bolnice. Stara zgrada bila je smeštena nedaleko od hrama. Doktor je govorio engleski i najpre ponudio da me pregleda. Stavio je svoje prste na venu na mojoj levoj ruci, zatim na desnoj, da bi izmerio puls. Usledio je pregled jezika i očiju. Nakon samo dva minuta, upitao me je zašto i koliko dugo ne jedem meso. Bila sam vegetarijanka godinama.

“Ono što vidim je da se tvoje telo muči, bubrezi pogotovo. Ne vodiš računa o ishrani na putu, sad si na velikim visinama i ukoliko ovako nastaviš, možeš ozbiljno da se razboliš”.

Osnovni princip tibetanske medicine je da telo, bolest i lečenje dele zajedničke principe i da se sastoje od pet elemenata – zemlje, vatre, vode, vazduha i prostora. Ovaj pristup prepoznaje da se sve u univerzumu, biljke, životinje i ljudska bića, uključujući unutrašnje organe, kožu, pa čak i emocije, sastoji od ovih pet elemenata. Tibetanska medicina pri pregledu pacijenta koristi tri dijagnostičke metode – posmatranje, opipavanje i ispitivanje. Svakodnevna analiza urina, koju lekar može odmah da analizira bez slanja uzorka u laboratoriju, veoma je precizna. Najčešći metod palpacije je opipavanje obe arterije zgloba pacijenata. Radi se kažiprstom, srednjim i domalim prstom, jer svaki prst može da otkrije karakteristike različitih unutrašnjih organa.

Kad su elementi u ravnoteži, telo je zdravo. Ukoliko nisu, ostali elementi će ispoljiti određene simptome. Pošto je svaka pojedinačna bolest uzrokovana disharmonijom ili poremećajem u jednom od pet elemenata, princip lečenja je balansiranje istih kroz ishranu u skladu sa konstitucijom i ponašanjem pojedinca, korišćenjem bilja i drugih pomoćnih terapija.

Četiri stvarnosti

Svoje postojanje Tibetanci dele na četiri stvarnosti: na život; umiranje i smrt; vreme posle smrti i ponovno rođenje. Tibetanci veruju da smo svi mi umrli mnogo puta, pre nego što smo dospeli u ovu inkarnaciju i da je ono što nazivamo rođenjem samo obrnuta strana smrti. Oni veruju da se fenomeni smrti i rođenja odvijaju neprekidno, kako je primetio W. Y. Evans-Wentz u Tibetanskoj knjizi mrtvih. (Evans-Wentz je američki antropolog i pisac, jedan od pionira u proučavanju tibetanskog budizma.)

U budističkom principu, život i smrt se posmatraju kao celina, gde je smrt početak drugog poglavlja života – “smrt je ogledalo u kome se odražava celokupni smisao života”.

Veliki K. G. Jung napisao je komentar za Tibetansku knjigu mrtvih, gde kaže da to nije pogrebni ceremonijal, već vodič kroz promenljive bardo oblasti, onog stanja egzistencije koje traje nakon smrti do sledeće inkarnacije.

Sad kad mi postaje jasan,
bardo umiranja, napustiću
svo grabljenje, žudnju i prijanjanje,
neuznemiren ću ući
u čistu svesnost učenja
i uvešću svest u prostor
nerođene rigpe.
Dok napuštam ovo telo od krvi i mesa,
Znaću da je to samo prolazna varka (Padmasambhava)

Lešinare smatraju svetim pticama

Tibetanski ritual jhator (doslovno, davanje milostinje pticama) je “nebeska sahrana”. Samo ako se celo telo ostavi životinjama, uglavnom lešinarima, koji se smatraju svetim pticama, duša će biti potpuno slobodna da ga napusti. Pošto veruju u ponovno rođenje, na tibetanskom se za telo koristi reč “lu”, što znači “nešto što se ostavlja za sobom”.

Zbog kombinacije izuzetno suvog vazduha, čvrste i stenovite zemlje, i nedostatka drveća, jhator je najpraktičniji način sahranjivanja, ali i učenje o prolaznosti života. To je velikodušan čin, jer se obezbeđuje hrana živim bićima, jer su samilost i saosećajnost dve važne vrline. Vlada Kine je ovu praksu zabranila 1950. godine, nazivajući je “varvarskom”, no kasnije je dopustila njenu praksu.

Kako je Jung napisao u Psihološkom komentaru, Bardo Thodol, na Zapadu poznat kao Tibetanska knjiga mrtvih, počeo je kao knjiga koja će se otvoriti samo duhovnom razumevanju, a to je sposobnost s kojom se nijedan čovek ne rađa, već može jedino da je stekne kroz posebne vežbe i iskustvo. One su namenjene onima koji više ne obraćaju mnogo pažnje na koristi, ciljeve i značenje današnje civilizacije.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.