Stoljeće radija: Medij koji ne gubi relevantnost ni u digitalnom dobu

Autorka: Tatjana Đorđević, Izvor: Aljazeera Balkans

O radiju kao mediju mogu se pisati priče i knjige. Mnogi će reći da upravo ovaj medij ima nešto posebno, neku čar. Rekla bih da ima dušu u koju sam se zaljubila onoga dana kada sam se popela na 18. sprat Beograđanke i ušla u studio Radio Indexa. Tada sam bila student novinarstva na Fakultetu političkih nauka. Spontano sam ušetala u redakciju Indexa i pitala tadašnju glavnu urednicu da li mogu da probam da radim kod njih. Rekla je da počinjem sutra.

Bila sam uzbuđena, isto toliko i uplašena. O novinarstvu sam tek počela da učim, napisala nekoliko vesti, uradila jednu reportažu, intervjuisala poznatu umetnicu. Kako sam bila na prvoj godini studija, a predmet Radio novinarstvo bio je predviđen tek na drugoj, o ovom mediju nisam praktično ništa znala.

O Radio Indexu sam znala da je nastao iz studentskog bunta, da su njegovi osnivači isti oni ljudi koji su stvarali studentski radio program “Indeks 202” i osnovali popularnu emisiju “Indeksovo radio pozorište”. Znala sam takođe da je taj radio tokom demonstracija 5. oktobra bio jedini nezavisni medij koji je emitovao direktan program sa ulica Beograda. Možda upravo baš zbog svih tih činjenica, koje su ga karakterisale, želela sam da u njegovoj redakciji steknem svoje prvo novinarsko iskustvo s obzirom da u Srbiji u to vreme nije bilo jednostavno ostati nezavistan i objektivan novinar, a kamoli takvim postati.

‘Nas slušaju svi, mi ne slušamo nikoga’

Mislila sam da ću već prvih dana ući u studio, staviti slušalice i pričati u mikrofon. Zamišljala sam kako me ceo Beograd sluša, kako sam radijska zvezda. Prvih meseci sam provela skidajući sa interneta agencijske vesti, koje sam kasnije uređivala za dnevnik. U to vreme, internetu se pristupalo dail-up telefonskom konekcijom, koja je bila sporija od najsporijeg puža, a ja sam tako dobro uvežbala da kratim predugačke agencijske vesti da mi je iskreno bilo žao truda i tolikog pisanja nekih mojih kolega koji su stažirali u novinarskim agencijama. Gotovo sam se pomirila sa činjenicom da ću večno uređivati vesti, ne razumejući tu ulogu, te nisam više ni pokušavala da pitam urednicu kada ću i ja moći da uđem u studio i da čitam vesti.

Jedne nedelje spikerka je dobila upalu grla i ostala bez glasa. Urednica mi je tada rekla da uđem u studio i odradim dnevnik.

Ruke su mi se tresle, glas podrhtavao, te sam se pitala šta mi je sve to trebalo. Stavila sam slušalice, čula naš zvanični džingl “Nas slušaju svi, mi ne slušamo nikoga”, pogledala u tonca s druge strane stakla i onda počela da čitam najvažnije događaje iz zemlje i sveta.

U pauzama sam nekontrolisano pila vodu, jer su mi usta postajala sve suvlja. U nekim trenucima sam imala osećaj da ću da ostanem bez vazduha ili da ću da se onesvestim. Kada sam pročitala odjavu i zahvalila se svim nevidljivim slušaocima pred kojima sam strepela, tonac je ušao u studio i rekao mi da sam bila fenomenalna. Urednica me je pozvala telefonom rekavši mi da sam bila katastrofalna i da pod hitno moram na časove dikcije.

Medij najbliži ljudima, emocijama i razmišljanjima

Tokom bombardovanja Srbije 1999. godine, baba i ja slušali smo po ceo dan vesti na malom tranzistoru na baterije. Struje uglavnom bilo nije, i tada sam prvi put pomislila kako bi smo uopšte preživeli bez tog malog uređaja koji je u tim uslovima bio jedini izvor informacija koje su nam bile potrebne. Tada sam takođe poželela da postanem novinar, možda ne baš radijski, ali ideja da informišem ljude o tome koliko bombi je prethodnu noć palo na našu zemlju činila mi se izuzetno bitnom.

Na Radio Indexu sam razumela zašto je ovaj medij tako važan, kao i njegovu moć da postane blizak ljudima koji ga slušaju. Davno, kada je nastao, svojim nenametljivim tipom informisanja i izveštavanja uticao je na način razmišljanja i življenja ljudi. Omogućio je gotovo svakome da čuje novosti o važnim događajima, plasirao novi format drame, one radijske, ali isto tako postao odskočna daska za razvoj muzičke industrije.

Njegova istorija je poprilično turbolenta, a za ovih 100 godina koliko postoji, pokazao se izuzetno prilagodljivim. Bez obzira na raznorazne prognoze koje je doživeo kada se pojavila televizija, kasnije internet i različiti oblici digitalnih medija, te popularnost podcasta, radio je ipak opstao. A osim što traje, u nekim segmentima postao je značajniji nego ikada.

Pažljivih slušalaca sve je manje

Osim čitanja vesti koje su vremenom postali rutina, na Indexu sam vodila i jednu zabavno-informativnu emisiju koja je imala svoje slušaoce. Bilo je tu raznih ljudi: oni koji su bili kritični prema svakoj informaciji, neki koji bi se čak i posvađali usred direktnog programa, a i oni koji bi pozvali telefonom da požele dobar dan. U to vreme nije bilo društvenih mreža, SMS poruke bile su skupe, dok je telefon ostao sigurna veza sa spoljašnim svetom.

Razvojem novih tehnologija, pažljivih slušalaca je bilo sve manje. Njihov odnos prema radiju vremenom znatno se promenio što je uticalo na nagli pad uticaja ovog elektronskog medija početkom ovog veka. Međutim, zahvaljujući digitalizaciji, radio se ponovo našao na tronu, pre svega kada je u pitanju dobijanje pravovremene i kratke informacije. Prema istraživanju marketinške agencije Nielsen, ovaj medij nastavlja da igra dominantnu ulogu u SAD-u. U prvom kvartalu 2023. godine dobio je titulu broj 1 u toj zemlji sa preko 217 miliona slušalaca ili oko 85 odsto odrasle populacije koja se informiše putem njega.

Posle dve godine na Indexu, odlazak iz Beograđanke u redakciju jednih dnevnih novina doživela sam kao težak poraz. Barem se meni tako činilo u vremenu dok sam još uvek učila zanat. Tada sam razumela šta znači kada neki novinari kažu da je radio kao prva ljubav. I zaista sam ga tako doživela i dugo patila za njim. Vremenom sam ipak shvatila da je svaka ljubav, u smislu novinarskih formata i žanrova, ipak posebna.

‘Radujemo se narednom stoljeću radija’

Početkom februara ove godine, naišla sam na vest o proslavi Svetskog dana radija. Nisam znala da je u pitanju 13. februar, kada je 2011. godine UNESCO proglasio taj datum u znak sećanja na prvo emitovanje programa Ujedinjenih nacija.

„Ovo su Ujedinjeni narodi. Obraćamo se ljudima sveta“, bila je poruka kojom je počelo emitovanje radio-programa 1946. godine. Međutim, prva svetska radiostanica nastala je u Pittsburghu u Sjedinjenim Američkim Državama i počela je redovno emitovanje daleke 1920. godine.

U međuvremenu, taj datum postao je sinonim za promociju medijske kulture i društvenih vrednosti. Pod sloganom „Vek informisanja, zabave i obrazovanja”, ovogodišnji Svetski dan radija u fokus stavio je snage i prednosti medija koji ne gubi relevantnost ni u digitalnom dobu.

Sasvim je sigurno da se ljudi više neće okupljati oko radija kako bi saznali najnovije vesti, kao moja baba ia tokom bombardovanja. Mislim, neće to raditi dok žive u miru. Isto tako, verujem da će ovaj medij i dalje donositi najvažnije informacije iz političke i kulturne stvarnosti, da će edukovati i zabavljati ljude. Bez obzira na sve izazove pred njim, verujem da ima budućnost.

A da se raduje narednom veku radija rekla je i Audrey Azoulay, direktorka UNESCO-a, povodom stogodišnjice njegovog postojanja, naglašavajući njegovu istoriju i uticaj koji je stekao kod publike.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Tekst je prenet sa portala Aljazeera Balkans.