Srbija ubrzano postaje evropska Gvatemala

Piše: Zorana Šuvaković

U nečemu će Srbija zaista biti prva u Evropi. Prva je evropska zemlja koja će uvažavajući želju predsednika SAD-a pred kraj njegovog mandata i (u jeku predsedničke izborne kampanje) preseliti svoju ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim. Gvatemalu, međutim, Srbija nema šansu da prestigne, jer njihova je vlast još pre dve godine poslušno premestila svoje diplomatsko predstavništvo u Jerusalim, odmah posle Donalda Trampa. Tako je ovaj grad postao prestonica Izraela za bar dve, po veličini i geostrateškom značaju, nesrazmerne države – malenu centralnoameričku Gvatemalu i gigantske Sjedinjene Američke Države.

Jerusalim će uskoro dobiti još dve ambasade, i to iz Evrope. Po Trampovom aranžmanu, Srbija bi morala da se “gvatemalizuje” i da, poput ove zemlje, takođe sledi primer Trampove Amerike. Predsednik Aleksandar Vučić je svojim potpisom prihvatio da tu radost upriliči uticajnom izraelskom lobiju u SAD-u (AIPAC) i da ambasadu Srbije preseli u Jerusalim, uprkos rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 478, koja eksplicitno poziva članice UN-a da ne otvaraju diplomatska predstavništva u tom podeljenom gradu.

“Zauzvrat”, Izrael je odlučio da prizna nezavisno Kosovo, pa će se i ova novopriznata zemlja odužiti tako što će svog ambasadora direktno poslati u Jerusalim. Dok će Tramp moći čvršće da računa da će na predsedničkim izborima za mesec dana dobiti dobar deo glasova preko izraelskog lobija i evangelista. Možda će mu ovaj lobi pomoći da zadrži svoj tron naredne četiri godine, uprkos ogromnoj aferi o višegodišnjoj utaji poreza čoveka koji važi za milijardera, a izgleda da nije ni izbliza podmirio svoje dugove prema državi. Predsednik koji ne plaća porez? To je i Al Kaponea koštalo glave.

Kako da se spasimo iz poplave laži?

Gde je u svemu ovome Vučićeva Srbija? Među nama koji smo pročitali nedavno prevedenu možda i poslednju veliku knjigu vremešnog peruanskog nobelovca Marija Vargasa Ljose (84) Burna Vremena smatra se da je ovaj roman preko potreban za ovo vreme u Srbiji ,koja je potopljena u lažima i populističkim manipulacijama. Na vrlo sličan način koje su centralnoameričke državice dovele do pejorativnog nadimka “banana republika”, Srbija tone u svoju bananizaciju (balvanizaciju ili banalizaciju): Da li preko “mosta Tramp”, ili preko “zavidnih hrvatskih medija”, tek uspesi Vučića su “najistoriskiji do sada”. Ne samo da Srbija uz Trampa “izlazi na more”, već će Vučić obnoviti Dušanovo carstvo.

A u zbilji Srbija je gvatemalizovana, onako kako Mario Vargas Ljosa u Burnim vremenima, vešto pretvarajući istorijske ličnosti Gvatemale u književne likove, snažno i dinamično, pikantno i sveže upozorava na ono što nas čeka (ili je već došlo) ako se podlegne populizmu, medijskoj manipulaciji, mačizmu, autoritarnosti… Ako se nekako ne nađe snaga i odvažnost da se iskobeljamo iz te poplave laži.

Istorija gvatemalskog potonuća, kako, mešavinom dokumentarne i fiktivne proze, upozorava Vargas Ljosa, počinje od stvarne ličnosti: Edward Bernays (1895-1995) se hvalio da je nešto poput Oca propagande, discipline koju je, ako ne izmislio, barem na obale Gvatemale, doveo do neslućenih visina, dok je nije pretvorio u glavno političko društveno i ekonomsko oružje 20. veka. Od vlasnika United Fruit Company dobio je zadatak da popravi loš glas ove korporacije u Sjedinjenim Američkim Državama i u zemljama Srednje Amerike, a zauzvrat mogao je da bira titulu i platu koju želi.

Opasnost za kompaniju United Fruit izbila je kad je sredinom prošlog veka u Gvatemali prva vlada u istoriji ove zemlje proistekla iz zaista slobodnih izbora. Dve nedelje je Bernays razgovarao sa najbližim saradnicima i sa samim predsednikom Gvatemale, sa mnogim drugim ličnostima iz ove zemlje. Uverio se kako je opasnost da Gvatemala postane komunistička i pretvori se u uporište za infiltraciju Sovjetskog Saveza u Srednju Ameriku – nepostojeća. Ali je, izveštavajući upravni odbor United Fruita u Bostonu, bez trunke cinizma izgovorio ono što će kasnije postati prećutna istina: “Demokratija je štetna za američke kompanije.” Obrazložio je to navodeći konkretne poteze tada novoizabranog predsednika Gvatemale.

“Arevalo [gvatemalski predsednik] je odobrio zakon o radu koji dozvoljava osnivanje sindikata u preduzećima i na imanjima i dopušta radnicima i seljacima da se u njih učlanjuju. Sastavio je antimonopolski zakon, istovetan kao onaj što postoji u Sjedinjenim Američkim Državama…” Bernays predočava upravnom odboru United Fruit kompanije koliko je za njihovu firmu (u Latinskoj Americi United Fruit je poznata pod nadimkom “Hobotnica”) opasna ta vrsta uredjene demokratije, kakvu su želeli da naprave pojedini izabrani političari u srednjeameričkim državama.

Banane, hobotnice i borba protiv ‘varvara’

Bernays u Burnim vremenima podseća da uspeh njihove kompanije zavisi i “od monopola, koji udaljava od naših poseda moguće takmace, i od stvarno povlašćenih uslova, u kojima radimo, izuzeti od poreza, bez sindikata i bez rizika i opasnosti koje sve to donosi”. Opasnost je, kaže on kroz pero Vargasa Ljose, u mogućnosti zaraze idejom pretvaranja u modernu demokratiju drugih srednjeameričkih zemalja i Kolumbije. Ako bi se sve te zemlje demokratizovale, United Fruit bi “morao da plaća porez, obezbedi zdravstveno osiguranje i penzije radnicima, da bude predmet mržnje i zavisti, kojih uvek ima oko bogatih i efikasnih preduzeća u siromašnim zemljama”.

I, kako je korporacijska hobotnica United Fruita uspela da izleči Gvatemalu od moderne demokratizacije? Tako što je namerno ubedila celokupnu javnost u ono što je suprotnost spoznatoj istini: da se u Gvatemali, na samo dva sata leta od SAD-a i na korak od Panamskog kanala, u zadnjem dvorištu SAD-a, nastanio Trojanski konj komunizma i SSSR-a. I da Vašington, uz pomoć raznoraznih domaćih grupa iz policije i vojske, treba da učine sve kako bi Gvatemalu i njeno “varvarsko stanovništvo” držali što dalje od modernog kapitalizma, koji podrazumeva radnička prava, zdravu konkurenciju, zdravstvenu zaštitu…

Nije svrha ovog teksta da se prepričaju svi prevrati, ljudske žrtve, pučevi i ubistva koja su se potom izdešavala u ovoj zemlji i koje je izvrsno prepričao nobelovac Vargas Ljosa. Kao što nije potrebno naglašavati da je celom svetu danas omogućeno da jede banane, mada se njihova lekovita svojstva i dan-danas preuveličavaju, dok u senci ostaju teški uslovi rada u srednjeameričkim zemljama, zabrana sindikalnog organizovanja, prekomerna upotreba najtežih otrova, zbog čega poboljevaju radnici na plantažama i neretko prerano umiru, bez mogućnosti da dođu do lekara. Niti nam je cilj da stajemo na muku siromašnim Gvatemalcima, koji pod teškim uslovima krvavo rade na plantažama ovog ili nekog drugog od raznoraznog tropskog voća koje nam dolazi iz tih krajeva. Ali, mogli bi smo da se setimo fabrike Jura u Leskovcu i Nišu, na primer, gde radnici nose pelene i gde se kao poslovna tajna krije broj zaraženih od korona virusa. Vlasti u Srbiji nas sve ubeđuju da su otvaranjem za strane “investicije”, koje mi, poreski obveznici, investiramo, postigli brže zapošljavanje i dobrobit porodica.

Da su interesi korporacija direktno suprotstavljeni interesima društva za demokratizacijom dokaz je i nedavna vest o Folksvagenu. Ovaj proizvođač automobila platiće odštetu od 5,5 miliona evra svojim bivšim radnicima u Brazilu, zbog progona i torture, kojim su bili izloženi nakon dojava o njihovim političkim stavovima tokom vladavina vojne hunte od 1964. do 1985. godine. Brazilska komisija za istraživanje istine u vreme vojne diktature izvestila je da su i ostali automobilski giganti koji su u to vreme poslovali u Brazilu (Ford, Tojota i Mercedes Benc) “otkucavali” svoje radnike vojnim vlastima. Svako ko je propagirao sindikalno organizovanje, kako bi se radnici lakše izborili za humanije uslove rada, bio je označen kao levičar i izložen mučenjima u kazamatima vojne hunte. Rukovodstvima fabrika, zainteresovanim za što veći profit, nije odgovaralo radničko talasanje. Nije se mnogo toga u međuvremenu suštinski promenilo, rukovodstva korporacija u siromašnim zemljama u kojima su na vlasti autokratski režimi i dalje “tesno saradjuju” sa vlastodršcima.

Balvanizacija i banalizacija kao trajna sudbina

Još jedan institut (švedski Dem institut) je ovih dana utvrdio da Srbija više nije demokratija, već “izborna autokratija”, te da je po stepenu autoritarnosti “osvojila” najlošiji rezultat na Zapadnom Balkanu, zbog “medijske cenzure, sužavanja prostora za rad civilnog društva i akademskih ustanova te kvaliteta izbora”. Samo je u takvoj autokratiji bilo moguće da predsednik bez vlade i sa svojih nekoliko izabranika ode kod Trampa i vrati se iz Vašingtona trijumfalno nam pokazujući suvenire iz Bele kuće (penkalo, ključ…). A da je pritom iz nebuha, ne konsultujući se ni sa kim, prihvatio nalog da ambasadu Republike Srbije premesti u Jerusalim, čime je opet dokazao da su mu spoljna politika Evropske unije i rezolucije UN-a zadnja rupa na njegovoj svirali. Novi kurs je, zapravo, bratstvo sa Trampom,  čovekom koji i na Gvatemalu, i na Srbiju, i na Meksiko, i na celu Latinsku Ameriku gleda kao na neke nižerazredne tvorevine za potkosurivanje njegovih interesa.

Na kraju Burnih vremena Mario Vargas Ljosa ulazi u sadašnje vreme te i u Vašingtonu posećuje jednu od (anti)junakinja svoje knjige, koja je učestvovala u progonima političara i aktivista u Gvatemali i Dominikanskoj Republici, gde je vladao ozloglašeni desničarski diktator Truhiljo. Ona mu otkriva da i dalje radi u svim izbornim kampanjama za republikance, pa svakako i za Trampa. “Vrlo je zadovoljna zato što je u Beloj kući Donald Tramp, koji radi ono što treba”, opisuje Vargas Ljosa. Ispostavlja se iz ovog susreta da su mnogi krvnici iz Gvatemale, Dominikanske Republike, Nikaragve, Paname… koji su izvršavali prljave zadatke svojih šefova dobili azil u SAD-u, gde su postali aktivni u desničarskim udruženjima latinoameričkih iseljenika.

Od njih se sada traži, kao i od srpskih Amerikanaca, da obavezno glasaju za Trampa. Zaista su ovo Burna vremena, u kojima se Srbija ubrzano autokratizuje, iako je pre samo 20 godina, posle krvavih ratova, izgledalo da će se zauvek okaniti balvanizacije i banalizacije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera