Srbija i špijunaža: Besplatno razvlačenje pameti

Piše: Bojan Tončić

Inicijalna vest u ovoj ratnoj priči glasi, ukratko, da je Apelacioni sud u Beogradu povećao kaznu generalu Momčilu Perišiću i osudio ga na četiri godine zatvora zbog špijunaže (ovih dana presuda je objavljena na sajtu Suda). Temeljna, pak, činjenica koja priču čini jednom od važnijih u ratovima na Balkanu devedesetih godina prošloga veka je to što je Perišić, glavni liferant oružja i municije Vojsci Republike Srpske (VRS), pred Haškim tribunalom 2013. oslobođen svih optužbi za taj zlikovački angažman koji, zapravo, čini suštinu velikosrpskih hegemonističkih pohoda. Zbog nedostatka nečega što su sudije spasonosno, po Srbiju i vladajući međunarodni poredak, nazvale konkretnom usmerenošću. Za bombardovanje Zadra, u kojem je bio zapovednik Artiljerijskog centra, u Hagu nije odgovarao (“popio” je 20 godina robije u Hrvatskoj zbog ubistva 30 zadarskih civila), baš kao ni za artiljerijsko mrcvarenje Mostara kojim je omogućavao pljačku desperadosima iz Srbije.

Poimanje rata i srpskih agresija ukazuje na to da se moramo periodično podsećati i na nedvosmislene činjenice: Srbija je – o tome svedoče i zapisnici sa sednica Vrhovne komande – davala sve što su tražili prekodrinski odmetnici. Referent nabavke, knjigovođa i skretničar konvoja bio je Momčilo Perišić, ali, utvrdiće Tribunal, nije zabranjeno voditi rat i, pojednostavimo, Perišić nije mogao znati za šta će biti upotrebljeno 25 miliona metaka i 7.500 granata koji su poklonjeni Vojsci Republike Srpske.

Recimo: nije čuo ništa o “raspamećivanju” i “razvlačenju pameti” koje je naređivao njegov kolega Ratko Mladić, kao ni za ofanzive u istočnoj Bosni i za streljanje zarobljenika i civila koje čitav svet naziva genocidom. Žalbeno veće Tribunala je u svojoj najsramnijoj presudi “smatralo da politika pružanja pomoći opštim ratnim naporima VRS sama po sebi ne pokazuje da je pomoć koju je omogućio Perišić bila konkretno usmerena ka pomaganju zločina koje je VRS počinio u Sarajevu i Srebrenici”.

Kakve bitange.

Određeno vrijeme bio i kriv

Bio je Perišić izvesno vreme i kriv pred Tribunalom, ali je u konačnici sačuvana njegova nevinost: prvostepenom presudom Pretresno veće Haškog tribunala konstatuje da je “od septembra 1992. do novembra 1995. Vojska Republike Srpske u Sarajevu sprovela dugotrajnu kampanju granatiranja i snajperskog delovanja koja je za ishod imala pogibiju stotina civila, dok su hiljade civila ranjene”. Počinila je ubistva kao zločin protiv čovečnosti, ubistvo kao ratni zločin, nehumana dela kao zločin protiv čovečnosti i napade na civile kao ratni zločin.

“U leto 1995, VRS je napala grad Srebrenicu koji je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija prethodno proglasio bezbednom zonom za civile. Po zauzimanju Srebrenice, VRS se upustila u prisilno premeštanje i masakriranje hiljadâ muslimanskih civila i lica koja nisu aktivno učestvovala u neprijateljstvima. Pretresno veće je ustanovilo da je VRS počinila sledeće zločine: ubistvo kao zločin protiv čovečnosti, ubistvo kao ratni zločin, nehumana dela kao zločin protiv čovečnosti, progoni kao zločin protiv čovečnosti i istrebljenje kao zločin protiv čovečnosti”, konstatuje Veće.

Kao i to da je “Srpska vojska Krajine granatirala grad Zagreb 2. maja 1995, pri čemu je petoro ljudi izgubilo život, a 146 ih je ranjeno. SVK je sutradan ponovo granatirala Zagreb, pri čemu su život izgubile dve osobe, a ranjeno ih je 54”.

Momčilo Perišić je pred Hagom odbio bilo kakvu nagodbu, što mu se u ovdašnjoj javnosti pripisuje kao žrtva za oslobađanje krivice Vojske Jugoslavije za srebrenički genocid. Najpre je osuđen na 27 godina zatvora, a potom oslobođen optužbi da je pomaganjem i podržavanjem Vojske Republike Srpske u Bosni i Hercegovini i Vojske Srpske Krajine u Hrvatskoj doprineo zločinima u Sarajevu, Srebrenici i u raketnom napadu na Zagreb.

Nacionalistički, “državotvorni” Beograd je seirio zato što ovim slučajem nije potvrđena direktna veza Vojske Jugoslavije i VRS, što znači da Srbija nema nikakve veze sa zločinima preko Drine.

Beograd se prodaje u restoranu ‘Knin’

Oslobođen u Hagu, Perišić se dugo junačio po opskurnim studijima srbijanskih televizija, činilo se da će pasti u zaborav njegov tada još nedokazani špijunski angažman sa agentom CIA Johnom Neighborom, ali sve je došlo na naplatu. Osuđen je zbog toga što je u martu 2002, u restoranu “Knin” (zemljak zakupio, stare navike) na Ibarskoj magistrali, u blizini Beograda, predao tajne vojne podatke službeniku ambasade SAD-a Johnu Neighboru. Primopredaju je snimila Vojna obaveštajna služba, a prilikom pretresa Periševog kabineta u Vladi Srbije, pronađene su i diskete sa tajnim vojnim dokumentima. Presuđena je njegova namera da diskete preda stranoj državi.

Činjenica je da su Perišić i Neighbor dugo sarađivali, a sveznajuća beogradska čaršija baš u toj saradnji videla je razlog generalove “nevinosti” pred Haškim tribunalom. Ne možemo da isključimo takvu mogućnost.

General i jedan od čelnika koalicije DOS koja će oktobra 2000. srušiti Slobodana Miloševića, od Neighbora je uknjižio navodno skromne iznose dolara; sam Neighbor je vrlo brzo nestao iz Beograda, prekomandovan je u Budimpeštu odakle se čula nikad do kraja proverena vest da je stradao u saobraćajnoj nesreći. Prema stavu Apelacionog suda, “iz razloga generalne prevencije, te aktuelnih i budućih interesa nacionalne bezbednosti, odbrane zemlje i njenog integriteta, kazna zatvora u trajanju od četiri godine je nužna za postizanje ciljeva specijalne i generalne prevencije”.

Prilikom pretresa Periševog kabineta u Vladi Srbije pronađene su i diskete sa tajnim vojnim dokumentima, odnosno zapisnici sa kolegijuma načelnika Generalštaba iz 1999, 2000. i 2001.

Prema presudi, Perišić je ta dokumenta nameravao da preda stranoj državi. Suštinski, Perišić je špijao za Amerikance. Ovi, pak, nisu dizali frku kad su on i Neighbor provaljeni, uprkos kršenju Bečke konvencije u izvedbi vojne policije.

Nerazjašnjena je priča uloga Miodraga Sekulića i Vladana Vlajkovića koji su u istom procesu osuđeni zbog odavanja vojne tajne na po godinu i po dana zatvora.

Sukob Koštunica – Đinđić

Afera Perišić je i danas nerazjašnjena, budući da je proces bio zatvoren za javnost; u svakom slučaju, uzdrmala je vladu Zorana Đinđića, a sve vreme se sumnjalo da iza njene konstrukcije stoji vojni vrh naklonjen saveznom predsedniku Vojislavu Koštunici.

Šta će biti s Perišićem, čovekom koji se kaplarski ponašao u politici, nacionalno osvešćeno u ubijanju nesrba, stameno pred Tribunalom? Prvo na stranice crne hronike – gde beogradski roto-talog izručuje ratne zločine, posle malo do Sremske Mitrovice – tamo odlaze oni koji fakultativno robijaju (slobodni vikendi, godišnji odmori, privatni poslovi…), a posle kući – zbog dobrog vladanja i starosti.

Eh, da je pravde, bio bi mural sa njegovim likom u Njegoševoj, tik do lica Ratka Mladića, jer Mladić ne bi mogao ništa ozbijnije bez Perišićevih granata, bombi, metaka. Vojnička sudbina, nekom slava i robija, a nekom samo robija. Da se ne rasplačemo, idemo na još malo faktografije.

Međunarodni sud pravde u Hagu, presudio je da je Srbija “prekršila obavezu sprečavanja genocida iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida – u vezi sa događajima u Srebrenici, u julu 1995. godine – te da nije ispunila obaveze iz privremenih mera koje je Sud naredio 8. aprila i 13. septembra 1993. u ovom predmetu, tako što je propustila da preduzme sve mere koje je imala na raspolaganju da spreči genocid u Srebrenici”. Presuda, suštinski, nije prošla kroz institucije, nije razrađena i prihvaćena, predstavljena je kao nevinost Srbije. A institucije, suštinski, predstavljaju hipnotisanu gomilu saučesnika, daleko od svakog osećaja za sažaljenje zbog patnji drugih.

Perišić? Imao je taj i zabeležene vojničke uspehe. Kazivanja pripadnika dobrovoljačkih bandi iz Srbije, poput “Belih orlova”, govore o ritmu artiljerijskih napada koji je podrazumevao pauze za pljačku. “M. Anđelić, u članku ‘Privatni generalov rat’, o tom granatiranju piše: ‘Nišandžije generala Perišića nisu birale ciljeve. Mete njihovih napada su bili … na žalost, stambeni objekti … Od postupaka generala Perišića ogradili su se mnogi čelni ljudi iz krugova JNA u Mostaru” (Borba, 20-21. april 1992).

Mostar je tog 20. aprila granatiran satima. Ta tragedija okupila je najuglednije ljude svih nacionalnosti, koji su bili saglasni: “Mostar mora ostati nedeljiv”, čemu su se protivili hrvatski i srpski nacionalisti. Glas razuma da se sačuva multietnički i istorijski grad, u kome je svaka četvrta porodica imala majke i očeve različitog nacionalnog porijekla, nije dopirao do onih u čijim je rukama bila ratna moć. Nastavljeno je granatiranje koje je trajalo 16 časova i nanijelo stravična razaranja. Kratkotrajna smirivanja smjenjivala su sve oštrija sukobljavanja, a u prva tri majska dana Armija je prestala da bira ciljeve. “Sa mostarskih i okolnih položaja … svim raspoloživim sredstvima tuče po gradu i sistematski ga, dio po dio, razara … Najviše stradaju civilni objekti. Za divno čudo, ponos Mostara – Stari most iz 1566. godine još uvijek je čitav (te 1992, prim. aut.) ali i u njegovoj neposrednoj blizini padale su granate” (Ilija T. Radaković: Besmislena YU ratovanja).

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.