Pouke Americi iz Pinočeove ere

Prepoznajete li na koga od svetskih autokrata, se odnosi opis koji sledi?

“… Narcisoidni predsednik – koji nikada nije dobio većinu na izborima svom snagom pušta u pogon svoja izvršna ovlašćenja, kako bi izbegao poraz. Na frenetičnim skupovima optužuje demokratske protivnike da su marionete mračnih stranih interesa, zarobljenici radikalnih revolucionara, da šire haos i nasilje, ugrožavaju hrišćansku i zapadnu civilizaciju. Upozorava svoje uznemirene pristalice da će horde siromašnih ljudi napasti njihove četvrti a njihove žene neće biti na sigurnom. Ismejava one koji se bune protiv njega i ne čini ništa da spreči dobro opremljene desničarske nasilnike da ih napadnu. On signalizira da će, bude li se glasalo protiv njega, odbiti da prizna, da će se pozvati na autoritet vrhovnog komandanta da bi nastavio da obavlja svoju funkciju…”.

Ne, to nije ni Tramp, ni Orban, ni Aleksandar Vučić iako metode vladanja nekolicine današnjih vladara, veoma liče na one koje su primenjivali ozloglašeni latinoamerički diktatori. Čileanski pisac sa američkim državljanstvom, Ariel Dorfman profesor književnosti  i latinoameričkih studija na Duke univerzitetu, priseća se u najnovijem eseju na dane koji su pre trideset i dve godine prethodile referendumu u Čileu , datumu koji je označio kraj Pinočeove diktature.

Dorfman u tekstu objavljenom pre neki dan  u “Atlantiku” preporučuje da se Amerikanci bliže upoznaju sa novijom istorijom Latinske Amerike. Taj davni čileanski referendum( 1988) mogao bi im poslužiti kao putokaz za ono što sledi na predsedničkim izborima u Americi za dve nedelje: “Čileanci su tada pokazali kako obični ljudi, ukoliko se mobilišu oko zajedničkog cilja, mogu na miran način da spasu republiku od autoritarne uzurpacije”.

Plebiscit 1988. diktator je ukrojio po svojim pravilima i uzursima, oslanjajući se na Ustav koji je donet po njegovoj zamisli sedam godina posle vojnog puča. Računao je da će mu na referendumu održanom pod budnim okom do zuba naoružanih karabinjerosa, narod dati carte blanche da na vlasti ostane još osam godina. I potom doživotno.

Sa druge strane , budu li prevladali glasovi protiv produženja Pinočeovog režima, otpočinje tranzicija koja će dovesti do višepartijskih izbora. Vojni režim je bio uveren da je takva mogućnost ravna nuli.

Čileanci su mu međutim priredili iznenađenje. Preko 90 odsto Čileanaca izašlo je na glasanje i rezultat je bio jasan, 56 odsto je glasalo da diktator napusti mesto svemoćnog i da otpočne demokratska tranzicija. Videvši da je poražen, Pinoče je hteo da proglasi vanredno stanje, i poništi rezultate referenduma. Vazduhoplovstvo, policija i mnogi konzervativni političari su ustuknuvši pred ubedljivom voljom naroda, ostavili Pinočea na cedilu. Diktator nije imao kud, nego da prizna poraz.

Na primeru čileanskog plebiscita pokazalo se koliko je važan masovni izlazaka na izbore. Bojkot  u takvim režimima nema nikakvog smisla. Dorfman piše kako je Pinoče zbačen olovkom i kako je to bilo moguće zahvaljujući zadivljujućoj izlaznosti. “Znali smo da je svaki glas važan i da samo ubedljiva pobeda može osigurati Pinočev pad”, konstatuje Ariel Dorfman. Spas od progona Dorfman je kao kao i američka književnica Izabel Aljende, potražio u egzilu. Veruje se da je od diktature u inostranstvo za vreme Pinočea izbeglo najmanje 200 hiljada Čileanaca.

Dorfman od svojih američkih sugrađana traži da budu “hrabri, uporni i politički zreli koliko su bili (njegovi) zemljaci kad su pre mnogo godina olovkom zbacili jednog od najokorelijih diktatora u novijoj istoriji Južne Amerike”.

Zabrinut je zbog stanja u kome se našla Amerika, strahuje od onoga što će se desiti u danima koji slede posle trećeg novembra. Ako se oduži prebrojavanje glasova, Dorfman veruje da bi Tramp mogao da zavede vanredno stanje , u pokušaju da proglasi svoju pobedu bez obzira na rezultate glasanja.

I koliko god da su saveti Dorfmana, sunarodnicima u njegovoj novostečenoj domovini iskreni i dobronamerni, ima u ovom štivu mnogo ironije. Mogu da je osete upućeni poznavaoci američke politike prema južnim susedima.

Kako je Vašington oborio Aljendea

Odavno se zna da je Pinočeova diktatura pripremana i organizovana u Vašingtonu , kako bi se sa vlasti svrgnuo demokratski izabran predsednik. Savlador Aljende bio je socijalista i demokrata, njegova pobeda pre pola veka mogla je da ima mnogo širi istorijski značaj.  Njegov dolazak na vlast SAD su pokušale da spreče po svaku cenu. U arhivi Nacionalne bezbednosti SAD desetine hiljada papira govore o umešanosti SAD u svrgavanje Aljendea i potonjoj podršci Vašingtona koju je uživao Pinoče.

Jedan od najdirektnijih dokaza su rukom pisane beleške tadašnjeg direktora CIA Ričarda Helmsa na sastanku sa predsednikom SAD. Nikson je eksplicitno naredio CIA da izazovu vojni udar u Čileu i spreče inauguraciju tada novoizabranog predsednika Salvadora Aljendea.  Ukoliko ta operacija ne uspe, “spasite Čile” , naredjuje tadašnji šef Bele kuće. “Uposlite najbolje ljude, neka se tome posvete u punom radnom vremenu… oborite ga (Aljendea) “

Helmsova beleška, čiji original se i danas čuva, postala je u međuvremenu trajni simbol hegemonističke arogancije Vašingtona spram manjih zemalja, naročito u Latinskoj Americi.

Tek pred prelazak iz drugog u treći milenijum, pred kraj drugog Klintonovog mandata (1999., 2000.) sa nekih od tajnih dokumenata američkih agencija bezbednosti koja se odnose na zbacivanje Salvadora Aljendea sa vlasti, skinuta je oznaka tajnosti. Na zahtev međunarodnih organizacija, zainteresovanih za dobavljanje konkretnih dokaza o zločinima počinjenim u Čileu u vreme diktature, deklasifikovano je nekoliko hiljada dokumenata čuvanih u Arhivu Nacionalne bezbednosti pod oznakom “Top Secret”.

Čileanski diktator prethodno je bio uhapšen u Londonu i nalazio se u kućnom pritvoru odakle je trebalo da bude isporučen Španiji kako bi mu se sudilo po optužbama  za kršenja ljudskih prava, u vreme njegove vladavine. Diktator je  “iz humanitarnih razloga” pušten da se iz Londona vrati u Čile.  Umro je pre trinaest godina a da nikada nije osudjen ni za jedan zločin koji je počinio.

Pinočeov ustav tek treba da padne

Mnogi Latinoamerikanci, danas žive i rade kao profesori na prestižnim američkim univerzitetuna.  Neki od njih spremni su da otvoreno govore o spoljnoj politici prema latinoameričkim susedima, regionu koje u Vašingtonu smatraju za zadnje američko dvorište. Tradicionalno u taj prostor  zatura se sav onaj otpad koji ruži lažnu sliku o uredjenoj fasadi. Vašington se diči demokratijom, ljudskim pravima, uređenim sistemom, nezavisnim institucijama, a iza tog uglađenog imidža, je Latinska Amerika gde se uz pomoć Velikog brata uteruju diktatori ili korporacije koje nekažnjeno urušavaju društvo i prirodno blago južnog dela kontinenta.

Šta može da očekuje profesor Ariel Dorfman, ukoliko na izborima Tramp zaista bude poražen i za predsednika SAD bude izabran kandidat demokrata Džozef Bajden?  Kao levičar on se nada da će američka Demokratska stranka pod uticajem novih snaga krenuti odlučnije ka progresivnoj politici. Kao što se (SAD) moraju “suočiti sa činjenicom da su decenijama maltretirali i marginalizovali mnoge svoje ljude, tako isto se mora suočiti sa svojim nasleđem nametanja patnje drugim zemljama”.

“Smrt čileanske demokratije i inauguracija vladavine terora – simbolizovane Allendeovom smrću u predsedničkoj palati 11. septembra 1973. – pretvorili su zemlju u bezobzirnu laboratoriju za neoliberalnu ekonomiju, isti divlji kapitalizam kojem se danas energično suprotstavljaju levo orijentisano krilo u Demokratskoj stranci Sjedinjenih Država.”

Mnogi će reći da u svojoj drugoj domovini Dorfman priželjkuje čudo, ono u koje se verovalo na samom početku Aljendeove mirne demokratske socijalističke revolucije. SAD bi, kaže on, oslanjajući se na Aljendeov model mogle da izađu iz svoje “trenutne krize nejednakosti i podele”.  On računa da će Bajden umeti da čuje ogroman broj mladih Amerikanaca koji zahtevaju pristup fakultetima bez plaćanja astronomskih školarina, zdravstvenu zaštitu za sve podjednako, zeleni plan koji će zaustaviti uništavanje planete… Ali pre svega drugog treba videti da li će Amerikanci smoći snage da otpišu Trampa koji troši svaki minut svog mandata na izmaku, kako bi ih preplašio od nadolazeće aveti komunističke tiranije. Čije oličenje vidi baš u nekim zemljama Latinske Amerike.

Čile na birališta izlazi već u nedelju 25. oktobra, desetak dana pre Amerikanaca. Više od tri decenije pošto su otpisali Pinočea, njegov Ustav je i dalje na snazi, a njime su zacrtane sve one klauzule koje štite privilegije povlašćene elite. Prema anketama, Čileanci će nadmoćnom većinom oboriti dosadašnji najviši državni akt, i izboriti se za konstitutivnu skupštinu koja će ispisati novu Magna carta. Tek tada se može reći da su se otarasili svega onoga što je pokojni Pinoče ostavio u nasleđe.  Odmah potom Amerikanci biraju predsednika. Možda će otpisati Trampa, ali teško da se u novembru može očekivati da će se osloboditi svog neslavnog nasleđa kada je u pitanju Latinska Amerika. I mnogi drugi delovi sveta. Malo je verovatno da će biti spremni da slušaju lekcije sa juga kome su uz saglasnost obe partije oduvek lupali teške packe.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.