Milica Vučković: Novac mijenja društvo spolja, a umjetnost iznutra

Piše: Branka Selaković

U umetničkom svetu je prepoznata kao slikarka, ali poslednjih godina Milica Vučković je sve prisutnija i kao književnica. Počev od prvih priča i nagrade “Biber”, pa do novog romana Smrtni ishod atletskih povreda, teme o kojima piše izazivaju pažnju javnosti.

Porodica, roditeljstvo, otuđenost, bolesti zavisnosti i patološke veze centralni su motivi oko kojih autorka prikazuje sudbinu pojedinca ali i društva koje neretko okreće glavu, verujući da tako problemi nestaju.

Milica Vučković je iskreno govorila o svom umetničkom radu, poziciji žena, ali i zbog čega je njen novi roman poruka u boci poslata svima koji se bore.

• U aktuelnom romanu Smrtni ishod atletskih povreda donosite priču o nezdravim porodičnim odnosima i mehanizmu odgoja koji se prenosi, čini se, sa generacije na generaciju. Šta Vas je motivisalo da se bavite ovom temom i postoji li tačka u kojoj se naučeni šablon prekida?

– Pre svega, hvala što ste baš tako saželi i izneli temu romana, jer baš u tome mislim da jeste ključ – porodični odnosi i mehanizmi odgoja. Znate kako, sa jedne strane imamo u vidu činjenicu da je čovek pre oko 10.000 godina pripitomio prvu životinju, psa, zatim svinju, pa ostale, tako kažu neki izvori. Životinje su pri pripitomljavanju doživele određene modifikacije kako po pitanju ponašanja tako i po pitanju izgleda, anatomije, krzna. Svaka od tih životinja se od tada do danas rađa pripitomljena, modifikovana.

Sa druge strane, mislim da sa čovekom to nije slučaj. Mislim da se čovek rađa pogan i naopak, čak i doslovno. Počela sam da dovodim u pitanje ono kada ljudi kažu – deca su najbolji ljudi. Deca su neartikulisana, neretko zavidna, sebična, surova prema drugima, često surova prema drugoj deci, prema životinjama, a mi smo oni koji oblikujemo njihove emocije, razmišljanja, koji ih artikulišemo u ljude, koji ih pripitomljavamo. Mi im postavljamo etičke norme koje smo i sami nasledili i naučili u zajednici, kroz porodicu, kroz veru, ili ma šta drugo. Svaki propust u tom odgoju ostavlja ogromne posledice na formiranje nas kao ličnosti, a jasno je da ne postoji i da ne može da postoji odgoj “bez propusta”. Pre svega, nemamo svi ni uslove za srećno detinjstvo, odrastamo u različitim okolnostima. Zato, čovek može da u okolnostima zauvek traži izgovor zašto nije “postao čovekom”, ili da u sebi traži kapacitet i volju da to postane. Tako se taj šablon, čini mi se, prekida, kada volja postane jača od okolnosti.

Te teme sam se latila. Naravno, kada sam se susrela sa činjenicom koliko sebe ne poznajem, i kada sam završila u jednom manipulativnom patološkom odnosu koji je nalik na odnos iz romana. Koliko god je ljudima lakše da nekoga nazovu žrtvom a drugoga agresorom, smatram da je u svakom patološkom odnosu potrebno da obe strane sadrže tu patologiju. Sa njom se treba susresti kako se ne bi reprodukovala i to je ono što sam pokušala da u romanu uradim.

• Roman ste posvetili ljudima koji ćute. Da li je to poruka razumevanja da nisu sami u svom odabiru ili kao podstrek da progovore?

– Ljudi ćute na različite načine, neki ćute smejući se, neki ćute dok ne zaklapaju o svemu osim o onome što ih muči, neki ćute kao da su položili zakletvu, ali za sve ljude koji ćute zajednička je jedna stvar – ne može niko da ih natera da progovore. Nekad je teško i uočiti da neko o nečemu aktivno ćuti. Želela sam samo da im pošaljem poruku u boci, da shvate da nisu sami, jer su poruke u boci ono što je meni puno puta spasilo život, nalazila sam ih često u književnosti. Spoznaja da nisam sama, da i Siorana muči bol u nogama kao što mene muči. Da postoji neko ko me razume. Svako ko ćuti, ćuti iz straha da ga neće razumeti, da će ga osuditi, plaši se posledica. Što se mene tiče, za početak, ne moraju da progovore, samo neka trepnu dva puta u prolazu i nek trče koliko ih noge nose. Imaćemo kada da pričamo.

• Dosta se govorilo i o Vašem prethodnom romanu Boldvin, gde ogoljujete sudbinu žene u patrijahalnom društvu kroz prizmu bolesti zavisnosti. Sa kakvim se obrascima suočavaju ne samo Vaše junakinje, nego i žene danas?

– Moja junakinja iz Boldvina, Nađa je ona koja je našla način da se uklopi u muški kolektiv, i da se izbori za relativno ravnopravno mesto u društvu, ali ju je ta borba skupo koštala. Tako je svakoj ženi danas, naša borba je teška i neprestana, jer žena svakodnevno mora da se bori da bude čovek. Čovek, pa žena – a ne žena, pa čovek. Feministička borba jeste izvojevala određene pobede i žene danas imaju pravo glasa, mogu da voze automobil, da poseduju imovinu, imaju pravo da se školuju, ali isto tako žena gotovo da nema u akademskim zajednicama, žena gotovo da nema u lektiri, a o broju spomenika ili ulica nazvanih po ženama da ne govorimo. Žene teže dobijaju stalne poslove, žene na istim pozicijama imaju niže plate od muškaraca, žene dobijaju otkaze po privatnim firmama kada ostanu u drugom stanju dok su u nekim zemljama izgubile pravo na abortus. Dok je društvo u ideji blagonaklono prema ženi kao prema slabijem polu, isto to društvo je u praksi surovo i spremno za napad, ako u bilo kom trenutku spustimo gard. Treba, dakle, neprestano biti na liniji borbe.

• Analizirate i mnoge tabu teme. Jedna od njih je i ženski alkoholizam?

– Da, upravo ona, gorepomenuta Nađa se za svoju “ravnopravnost” u muškom kolektivu i svetu izborila sredstvima koja su joj na raspolaganju. To sredstvo je, između ostalog, bio alkohol. Alkohol kao staro merilo junaštva i izdržljivosti. I Nađa koja je uvek ostajala za stolom dok su svi ostali pali. Tako je Nađa mislila da je pobedila, da se dokazala i da nije samo “obična žena”. Tek je kasnije, sa sijaset posledica i zdravstvenih problema, Nađa shvatila da iz te borbe nije izašla kao pobednik i da se borila protiv sebe. Zastrašujući je broj žena koji se u današnjem društvu bori sa alkoholizmom. To nisu samo žene karijeristkinje, arhitekte, advokatice ili književnice, to su i žene majke, domaćice, one koje kuvaju, čiste, rade domaće zadatke i na kraju dana ponovo nemaju ni pet minuta za sebe, ali naravno, žene o tome ćute jer “ružno je kad žensko pije”, zar ne?

Interesantno je kako, kada se u muškom licu piše o alkoholizmu čega u književnosti imamo na pretek, to romantizujemo, nekada čak i veličamo. Dok, kada žena priča ili piše o tome, to je sramno. I sami ste u pitanju rekli – ženski alkoholizam. Alkoholizam je alkoholizam, to je bolest zavisnosti, pogubna bolest, koja ne treba ni da se romantizuje ni da se skriva. Zato sam pisala o “ženskom alkoholizmu”.

• Može li umetnost da utiče na promenu u društvu?

– U suštini mislim da umetnost i jeste jedina nematerijalna stvar koja može da proizvede promene u društvu, umetnost u nekom najširem smislu. Novac menja društvo spolja, a umetnost iznutra, to je ta borba dobra i zla koju živimo.

• U doktorskoj tezi bavili ste se različitim percepcijama kod različitih klasa ljudi. Koje ste grupe analizirali i do kakvih zaključaka ste došli?

– Bavila sam se percepcijom umetničkog dela kod klasno različitog posmatrača. Ta različitost u percepciji umetnosti me je oduvek intrigirala. Da Vam približim u nekoj prostoj formi: zašto visokoškolovani ljudi vole savremenu umetnost koja se danas ispoljava u vidu konceptuale, apstrakcije, performansa, dok sa druge strane “običan čovek”, niže školovani čovek, ima otklon prema takvoj umetnosti, a ceni samo tradicionalnu umetnost, recimo štafelajno slikarstvo ili tradicionalno vajarstvo, ono što za njega “jedino jeste umetnost”.

Nažalost, nisam imala dovoljno sredstava da to istraživanje sprovedem onako kako sam zamislila, pa su moji ispitanici, gotovo svi, imali završenu srednju školu, a polovina i fakultete. Da sam imala načina, organizovala bih obilazak izložbe za različite grupacije ljudi, za penzionere, za radnike… Mada, svakako mislim da je istraživanje bilo dovoljno temeljno, a ispitanici raznoliki – imala sam više od 500 ispitanika. Zaključak do kojeg sam došla je onaj koji smo već i znali, a to je da istančanost naših ukusa zavisi od debljine naših novčanika.

Taj projekat je za mene bio važan upravo zbog onoga o čemu smo govorili u prethodnom pitanju – ako hoćemo da menjamo društvo kroz umetnost, onda umetnik mora da razume percepciju svoje umetnosti. Mislim da je to problem i savremene umetnosti, i politike, i svega drugog – to što ne pričamo zajedničkim jezikom sa onima kojima hoćemo da se obratimo.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.