Ljudi bez krova nad glavom, ali sa knjigom u ruci

Piše: Tatjana Đorđević Simić

Robertu sam upoznala prošle godine dok sam prolazila ulicom u kojoj u ranim jutarnjim satima nije bilo nikoga, osim nje.

Sedela bi u svojoj vreći za spavanje, šćućurena u uglu izloga prodavnice Benetton. Pored nje, uvek je sedeo i njen pas. Nekada je spavao, dok bi ona pila čaj koji ju je grejao, kako mi je jednom prilikom rekla.

Bilo je to u vreme drugog i onog najdužeg talasa pandemije, u ono neko doba kada je Italija bila u “crvenoj zoni” u kojoj građanima, osim puke potrebe, nije bilo dozvoljeno da izlaze napolje. Moja potreba da izlazim i prolazim ulicama Milana je bila opravdana zbog neophodnosti profesije kojom se bavim. Za Robertu, ulica je bila život.

U nekim normalnijim uslovima pretpostavljam da ne bih ni primetila gde je živela i spavala Roberta. A kada sam je već primetila, ispričala mi je kako je usamljena, kako jedva čeka da prođe pandemija, da se ne seća kada se poslednji put okupala, jer su gradska kupatila u to vreme bila zatvorena, kao i da jedva čeka da ode da živi na moru.

Kada se život donekle vratio u normalu i milanske ulice počele da se pune, Robertu više nisam viđala. U uglu izloga Benetton sada spava neki drugi čovek, u istoj onoj vreći za spavanje plave boje, kao što je ona imala.

Biti beskućnik nije izbor, već moranje

Jednom prilikom mi je rekla da život na ulici nije bio njen izbor. Druge razloge zbog kojih se našla u toj situaciji nije mi ispričala. Ni ja nisam insistirala na tome. Njoj je bilo dovoljno da ponekad porazgovaramo i da joj pravim društvo. Meni je bilo zadovoljstvo što mogu da joj ponudim čaj i kroasan. Sve drugo bi bilo suvišno. Naše prijateljstvo je trajalo koliko i “crvena zona”, a kada je Roberta otišla na more, u šta želim da verujem, počela sam sve više da primećujem ljude koje uglavnom mnogi ne vide.

Prema podacima italijanskog nacionalnog instituta za statistiku ISTAT, pre pandemije na ulicama Milana živelo je više od 12.000 beskućnika, dok je u celoj Italiji 50-ak hiljada njih. Takođe, prema podacima iz marta 2019. godine nevladine organizacije Feantsa i francuske fondacije Abbé Pierre, najmanje 700.000 ljudi živelo je na ulicama velikih evropskih gradova. Procenjuje se da je broj beskućnika u poslednje dve decenije porastao za 70 odsto.

Pretpostavljam da su te brojke sada puno veće, s obzirom na pandemiju i ekonomsku krizu. Iako zvaničnih podataka još uvek nema, u toj ulici kojom stalno prolazim, osim onog čoveka koji spava na Robertinom mestu, srećem i druge ljude koji sede na klupama, spavaju u svojim vrećama, neki šetaju. Ranije ih nisam viđala. Jednog dana sam upoznala Samira.

Beskućnik može postati svako

Kada sam ga prvi put videla, sedeo je na klupi i čitao knjigu. Viđala sam ga danima kako sedi na toj istoj klupi dok čita knjigu. Onda sam ga jednog dana posmatrala kako namešta svoju vreću za spavanje. Tada sam se konačno uverila da svi beskućnici imaju istu plavu vreću za spavanje.

Samir je uvek pristojno obučen i čovek bi rekao da je možda i neki “gospodin”, kada ne bi hodao u papučama.

Jednog dana dok je sedeo na toj klupi i čitao, pitala sam ga da li bi mi ispričao kako provodi dan i zamolila da to snimim. Pogled mu je i dalje bio zaglavljen u rečenicama Jamesa Pattersona i njegovog romana Nedeljom kod Tifanija, knjigu koju je tog dana čitao. Nasmešio mi se i pitao da li hoću da prošetamo obližnjim parkom.

Njegova priča počinje davne 1991. godine kada se našao među putnicima na brodu Vlora, koji je iz albanske luke Drač krenuo put Italije. Bili su to migranti koji su bežali od nasleđa totalitarnog režima Envera Hodže, u nadi da će negde preko naći bolje sutra. Tako je mislio i Samir, tada 18-godišnjak, dok ga italijanska vojska i policija nije vratila u njegovu zemlju, kao i ostale albanske izbeglice. Ostalo je samo 1.500 Albanaca koji su zatražili politički azil.

Posle nekoliko godina, Samir je ponovo došao u Italiju, u grad Rosolini na Siciliji. Tu je živeo i radio u jednom hotelu gde je upoznao ženu koja je kasnije postala majka njegovog sina kojeg nikada nije video. Familija te žene ga nije prihvatila, a kako život piše drame, tako ga je i ta njegova odvela u zatvor. Posle izlaska očekivao je sve drugo, osim života na ulici. Međutim, kako kaže, beskućnik može postati svako, pa tako i on.

Ljubav prema književnosti i TikToku

Godine 2016. Samir se preselio u Milano. Kao bivši zatvorenik i stranac u Italiji, nije više imao niti jedan validan dokument, a samim tim ni prava na život dostojan svakom građaninu.

Vodi me kroz park do vozića, gde svako jutro dolazi da pomogne ujaku Vicenzu da očisti lišće i male vagone kojim se deca iz parka voze u krug. Vicenzo, koji mu zapravo nije ujak i možda mu je prijatelj, već 50 godina upravlja ovim vozom. Kaže mi da, kada Samir obavi posao za koji je plaćen, uvek ručaju zajedno. Posle ručka, Samir seda na klupu i čita.

Tvrdi da je pročitao gotovo sve knjige biblioteke koja se nalazi blizu parka. Najviše voli trilere i krimi romane, a omiljeni pisac mu je Dan Brown. Čudi se što nisam pročitala njegovu najbolju knjigu Anđeli i demoni i kaže mi da to obavezno moram da pročitam do sledećeg puta kada se budemo videli.

Posle parka, odlazi u jedan restoran u kojem čisti, a kada završi posao ide u mali bistro kod Selene koja mu uvek spremi večeru. Kada dan prođe, kaže da ide na spavanje, tu negde blizu, gde je sigurno i nije hladno. Pre nego što zaspi, voli da pogleda TikTok, i to najviše snimke sa životinjama.

Na moje pitanje da li bi nešto menjao u životu, Samir kaže da ima sve što mu je potrebno, ali da bi mu sigurno bilo lakše kada bi imao barem ličnu kartu ili zdravstvenu knjižicu.

Iako u Milanu postoje prihvatilišta tj. privremeni smeštaj za ove ljude, oni moraju da ispune određene uslove za ulazak u njih. Najčešći razlozi za odbijanje jesu droga, alkohol, agresivnost ili kućni ljubimci kojima nije omogućen boravak u ovim centrima. Samir je neko vreme živeo u jednom centru, ali kaže da mu je bolje ovako, na ulici.

Život između prezira i milosrđa

Beskućnici nisu samo ljudi koji spavaju u nekom uglu prodavnice poznatog modnog brenda ili oni koji lutaju po parkovima. Njihov život nije samo plava vreća ili torbe koje uobičajeno nose sa sobom. Svako od njih ima svoju priču i razloge. Za neke od njih je to nesrećna okolnost u kojoj su se našli i nikada nisu uspeli da iz nje izađu, za druge je to život koji ne umeju ili ne žele da menjuju. Kao Samir, koji se ne kaje ni zbog čega, osim nepoštovanja zakona zbog čega je tu gde jeste.

Život beskućnika je onaj između prezira i milosrđa. Više prezira, nego ovog drugog, kako kaže Samir, mada tvrdi i da ima divnih ljudi od kojih čovek ne bi očekivao neke geste velikodušnosti. Kao što je jedan direktor banke za koga tvrdi da mu je prijatelj i koji često sedne sa njim na klupu – da porazgovaraju i pojedu kolače.

Za njih se često kaže da su građani na margini društva ili oni drugog reda. Oni nemaju dokumenta, nemaju adresu prebivališta, ni pravo glasa niti zdravstvenu zaštitu. Za sistem u Italiji i sistem mnogih drugih evropskih država, to su ljudi koji su praktično nevidljivi. Iako su tu, stalno oko nas, dok žive i spavaju na našim ulicama.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.