Legende o Sopotnici i Davidovici

Piše: Gordana Momčilović

Ovog tek završenog leta, zbog neizvesnosti koja prati svaki novi dan u doba korone, odlučili smo se za kratke – vikend odmore.

Jedan od njih smo proveli kod prijatelja u Prijepolju. To je grad u zlatiborskom okrugu, još od srednjeg veka čuven zbog svog položaja na tada karavanskom putu, koji je povezivao Dubrovnik sa centralnim delovima balkanskog poluostrva.

Za Vojvođane je Prijepolje otprilike na pola puta do crnogorske obale. Sećam se kako smo krajem devedesetih, kada hrvatska obala za nas više nije bila bezbedna opcija, u cik zore samo projurili kroz Prijepolje, željni mora. Pri povratku nismo toliko žurili, pa bismo nešto i obišli, pod uslovom da se ne skreće puno sa puta.

Tako smo jednom prilikom otišli u manastir Mileševu, čuven po fresci Belog anđela, a drugi put smo se spustili na branu jezera Uvac, i pogleda uperenih ka njegovim stenovitim obalama nadali se da ćemo videti beloglave supove. Kraj table koja usmerava ka slapovima Sopotnice prošli smo, ne hajući, desetinu puta, a za manastir Davidovicu, i s njim u vezi priču o Jug Bogdanu, nisam ni znala da postoji, sve do ovog leta.

Voda na dar

O Sopotnici sam čula dve legende. Jednu mi je ispričala doktorka Mersima, dok smo stazama Jadovnika, planine tužnog imena i raskošne lepote, hodale ka vodopadu. Legenda kaže da su se jednom, davno, davno, ljudi sa surove Pešterske visoravni zaustavili kraj izvora Sopotnice, u potrazi za boljim uslovima života, ali avaj – izvor je vrlo brzo presušio. U gluvo doba noći, kada su se pripremali da krenu dalje u potragu za dobrim mestom za život, Jadovnikom je odjeknuo glas koji ih je pitao šta bi više voleli da dobiju na dar: vodu ili sreću? Odgovorili su da će za sreću sami da se pobrinu.

Tog trenutka Jadovnikom je na sve strane potekla voda iz mnogo sopota (izvora). I zaista, šum vode je ono što čujete sve vreme boravka na Jadovniku – ne samo onaj koji potiče od vodopada, već šum bezbroj malih potoka koji hrle niz planinu u susret Limu.

Penjući se ka vodopadima prošli smo kraj restauriranih vodenica izgrađenih od sige i drveta. Siga je prelep kamen šupljikave teksture. Ranije se u ovom kraju mnogo gradilo sigom – i čuvena Mileševa je od ovog kamena izgrađena, ali od 2005. godine, kada su slapovi Sopotnice proglašeni spomenikom prirode, njena eksploatacija je zabranjena.

Moj prijatelj Saša, prijepoljski veterinar, objasnio mi je da se siga stvara tako što se kalcit iz vode taloži oko biljaka, a kada one završe svoj životni vek, na tom mestu ostaju šupljine. Čuvši to, pomislila sam koliko je lepo kada tvoje ovozemaljsko trajanje ostane upisano kao trag u kamenu i koliko mi, u trci za materijalnim, ne obraćamo dovoljno pažnje da i za nama ostane trag koji svedoči o korisnosti našeg bitisanja.

Staze koje vode ka vodopadima su uske i strme, mada ne i nesavladive. Potrebno vam je nešto kondicije i obuća koja se ne kliza, ali ćete biti nagrađeni za trud koji ste uložili. Bar sam ja doživela kao nagradu to da boravim u prirodi nestvarne lepote (kao da ste na nekom filmskom setu gde se snima epska fantastika), da udišem neobičan vazduh: istovremeno i oštar, i ispunjen teškim mirisima vlažne šume; da osetim svu snagu bezvremenosti vode i kamena spram krhkosti sopstvenog života.

Legenda o Sopotnici

Videvši me onemelu pred tolikom lepotom, mudra Mersima ispričala mi je i drugu legendu o Sopotnici, u kojoj je čovek po celom svetu tražio ženu za sebe. Našao ju je ovde, prelepu, i ostao sa njom do kraja života. Otuda verovanje da mnogi u Sopotnici nalaze ono za čim tragaju čitavog života.

Loše iskustvo iz Sopotnice sam ostavila za kraj: reč je o putu kojim se dolazi do slapova. Put Lučice, kojim smo mi došli, je toliko uzan i odronjenih ivica da, kada se sretnu dvoja kola, jedna moraju da se vraćaju do nekog proširenja, inače će sleteti u provaliju. Ni od Ivanja ne postoji asfaltirani put, mada je reč o svega četiri kilometra koja mesna zajednica, opština, država – ne znam ko, nije u stanju da napravi.

Rečima “nemojte kad odete da pričate kako je lepo – jeste lepo, ali mi tu nemamo nikakav udeo, treba samo da sačuvamo tu lepotu, a da biste i drugi put došli, potreban je dobar put. Kritikujte – ne može ništa dok se ne kaže prava istina”, i kutijom punom baklava i urmašica, ispratila nas je Mersima sa Jadovnika.

U manastiru Davidovica dočekao nas je otac Nektarije. Ispričao nam je priču o istoriji manastira, isprepletanoj sa predanjem o Jug Bogdanu i devet Jugovića.

Manastir Davidovica je izgrađen 1281. godine, na temeljima vizantijske bazilike iz šestog veka, što nije slučajno – ktitori su uvek gledali da mesto na kojem zidaju zadužbinu bude staro crkvište jer im je bilo bitno da postoji kontinuitet sa svetinjom iz pređašnjih vremena.

O zidanju Davidovice postoji sačuvan ugovor. Pronađen je u drugoj polovini prošlog veka u Istorijskom arhivu u Dubrovniku. Ugovor je 30. avgusta 1281. godine potpisan između ktitora – monaha Davida, i glavnih majstora  – oca i sina Desine i Blaža iz Risna, iz Boke Kotorske. Svetovno ime monaha Davida je bilo Dimitrije Nemanjić; bio je najmlađi sin Vukana Nemanjića, unuk Stefana Nemanje i sinovac Svetog Save.

U ruševinama 300 godina

Davidovica je jedinstvena po svojoj arhitekturi koja je mešavina romanskog i srpsko-vizantijskog stila, uz elemente crkve Svetog Luke iz Kotora. Priprata je iz 16. veka i nije obnovljana, a trem datira s početka 17. veka. Posle seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem, Davidovica je porušena. Bila je u ruševinama 300 godina. Rekonstruisana je tek 1996. Pri rekonstrukciji je korišćena siga iz istog majdana iz kojeg je bila uzimana i u 18. veku – iz Sopotnice.

U Davidovici je, osim monaha Davida, sahranjen i njegov sin župan Vratislav. Na grobnoj ploči župana Vratislava nalazi se veoma značajan grb kralja Vukana Nemanjića i njegovih potomaka: štit u medaljonu. Kada su arheolozi 1958. godine otvorili grob, pored desne nadlaktice našli su skelet sokola. Otac Nektarije kaže da to što je sahranjen sa svojim sokolom znači da je Vratislav bio vitez.

Vratislav je bio otac župana Vratka, koji je takođe sahranjen u Davidovici. Vratkova ćerka je bila kneginja Milica, supruga kneza Lazara Hrebeljanovića. Miličin brat, župan Nikola, je upravljao prostorom oko Prokuplja, a sahranjen je u Kuršumliji.

Ovo su bile istorijske činjenice. Nadalje dolazi do mešanja narodnog predanja i istorije.

Naime, Vratko je u narodnom predanju poznat kao Jug Bogdan, otac devet Jugovića, koji je u junu 1389. godine poginuo u boju na Kosovu. Na njegovom, pak, grobu, u Davidovici, oko štita u medaljonu, piše: “Maja meseca, prestavi se (upokoji) rab Božiji, zovom (imenom) Vratko”. Dakle, kalendarski mesec i način na koji je Vratko preminuo ne uklapaju se u predanje.

Potvrda narodnog predanja

Održalo se i verovanje da je Milica, nakon kosovskog boja, u Davidovicu prenela lobanje svoje braće Jugovića. Istorijskih podataka o tome nema, ali je interesantno da je 1958. godine, prilikom arheoloških iskopavanja, ispod poda u uskom narteksu, naspram Davidovog groba, pronađeno osam lobanja. Pošto je po predanju bilo devet Jugovića, arheolog koji je radio na iskopavanju je, uzevši u obzir župana Nikolu kao devetog brata sahranjenog u Kuršumliji, mogao samo da potvrdi narodno predanje.

Osim ove, postoji još jedna legenda. Ona kaže da jedan od braće Jugovića, Boško, nije poginuo u boju na Kosovu jer u narodnoj pesmi sluga Milutin dolazi carici Milici i govori: “Pogibe ti osam Jugovića, đe brat brata izdati ne šćede doklegođe jedan tecijaše. Još ostade Boško Jugoviću, krstaš mu se po Kosovu vije”. Legenda dalje kaže da je Boško Jugović sahranjen u crkvi – brvnari, koja se nalazi na putu od Ivanjice ka Novoj Varoši.

Mesto se može prepoznati po tome što je oko crkve posađeno, slučajno ili ne, devet hrastova. 1905. godine, prilikom neke popravke, otkopan je grob ispod crkve. U njemu je nađen ceo skelet, pancirna košulja, vrh od koplja i šlem za glavu, težak četiri kilograma, koji se čuva u muzeju u Ivanjici.

Iz svega ovoga teško je zaključiti da li se istorija uklapa u narodno predanje ili narodno predanje u istoriju. Kako god bilo, dok sam stajala kraj grobova nekih od pripadnika srednjevekovne dinastije Nemanjića i istovremeno slušala da je odluka da se manastir obnovi doneta tek nakon jedne olujne noći u kojoj su sa zidova, po podu i tim istim grobovima, popadale freske iz 18. veka, nije mi bilo nimalo prijatno. Štaviše, bilo me je sramota.

Danas je Davidovica ženski manastir. Igumanija je mati Darija, a manastir je posvećen Bogojavljanju.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera.