Kolumne Umberta Eca – ko ne čita, živi samo jedan život

Piše: Tatjana Đorđević Simić

“Ko ne čita živi samo jedan život”, govorio je i pisao čuveni italijanski književnik Umberto Eco, koji je za sobom ostavio veliko kulturno i književno nasleđe.

Tokom jednog predavanja, neka studentkinja ga je pitala: “Profesore, zbog čega insistirate na čitanju tolikih knjiga?”

Rekao joj je kako knjige produžavaju život. Bilo je to pre više od 20 godina na Univerzitetu u Bologni, na kojem je Umberto Eco predavao semiotiku, nauku o znakovima i simbolima. Iako ta nauka ima više veza sa logikom ili lingvistikom, Eco je od svojih studenata tražio da čitaju sve – od antičke, klasične, moderne literature do naučne fantastike.

Terao ih je takođe da čitaju i novine, kao i da mu ispričaju ponekad neki dobar vic. I on je voleo da priča viceve, kako tvrdi njegov kolega Constantino Marmo, takođe profesor semiotike.

Zašto knjige produžavaju život?

U svom tekstu kolumne “Le bustine di Minerva” (Kutije šibica, marke Minerva), koju je italijanski pisac pisao od 1985. godine za italijanski časopis L’Espresso, osvrćući se na razgovor sa svojom studentkinjom, Eco piše: “Knjige su kao naši starci, koje nas uče životu. One su kao neka vrsta osiguranja, kroz koje živimo beskonačno”.

“Ko ne čita, živi samo jedan život”, pisao je proslavljeni književnik, a u jednom drugom tekstu iste kolumne je objasnio kako je zapravo “bolestan od knjiga”.

U svetu poznat zbog globalnog uspeha svog romana U ime ruže, koji je napisao 1980. godine, osim što je je pisao romane, Umberto Eco je takođe pisao eseje, kratke priče, filozofska i naučna dela, knjige za decu. A da je zaista bio “bolestan od knjiga”, kako je tvrdio, možda potvrđuje i činjenica da je u svom stanu u kojem je živeo u Milanu, imao više od 30.000 knjiga.

Andrea Zanni, italijanski novinar i bibliotekar, jednom prilikom posetio je Umberta u njegovom stanu u Milanu, koji se nalazi preko puta milanskog dvorca iz 15. veka, Castello Sforzesco. Bilo je to pre više od 10 godina, kada ga je ovaj, tada mladi student bibliotekarstva, inervjuisao.

Pitala sam Andreu da mi opiše taj susret, a on mi je rekao da ga je profesor, kako su ga studenti zvali, fascinirao svojom jednostavnošću i količinom znanja, koje je, kako je i sam jednom prilikom napisao, smeštao u male kutije šibica.

Kaže da su u njegovom stanu svuda bile knjige. Duž hodnika kroz koji su samo prošli, jedan zid bio je ispunjen samo beletristikom. U dnevnoj i radnoj sobi, knjige su bile na policama, u kutijama, po stolovima, na podu, na stranim jezicima, različitih žanrova, formi i vekova.

Knjigama prija nered

Međutim, u tom haosu knjiga, Eco je naravno imao svoj red, te mu odmah pokazao gde se nalaze njegove knjige na italijanskom i prevodima na više od 40 jezika. Zatim, gde su one koje su pisali o njemu, kao i one koje su pisali “kreteni”, kako mu je rekao, tj. autori sa kojima se ovaj pisac i nije baš slagao.

Andrea je bio zaprepašćen količinom knjiga koje je video u jednom stanu, te često gledao ka plafonu i ka visokom policama na kojima knjige i nisu baš bile složene, bojeći se da mu neka ne padne možda na glavu. Primetivši tu njegovu neprijatnost, Eco mu je rekao da knjige vole nered, da uživaju u tome da budu iskorišćene, iscepane, da se po njima piše i podvlači ono što treba da se zapamti. U suprotnom, ničemu ne bi ni služile, osim da skupljaju prašinu.

Njihov razgovor, koji nije bio o književnosti, već o korišćenju interneta u koji je pisac bio zaljubljen, trajao je tri sata. Za to vreme, Umberto je pojeo na desetine štapića od likviricije, koje su kod nas poznate kao slatki koren biljke sladić za žvakanje. U suprotnom, popušio bi ko zna koliko cigareta, od kojih je pokušavao da se odvikne.

Rekao je i da voli da šeta po parku ispred kuće i da mu to pomaže protiv pušenja. Posebno voli one šetnje kada je u Milanu magla.

‘Zašto volim maglu?’

Umberto je često pisao o magli, pre svega o njenom odnosu na njegov grad u kojem je proveo najveći deo svog života. U jednom tekstu objavljenom 2009. godine u dnevnim novinama La Repubblica, Eco piše: „Ne samo da je maglovit, nego je sačinjen i od velikih, uspavanih i praznih prostora, nepodnošljivih na avgustovskom suncu, kada se svet skriva od te usijane praznine. Ponekad, u jesenje ili zimske večeri, kada je grad potopljen maglom, te praznine nestaju, i moj grad postaje lep”.

U tom tekstu dodaje da se u magli hoda polako i da čovek mora dobro da poznaje grad, kako se ne bi izgubio. On je bio verni poznavaoc Milana, a i njega su svi poznavali u tom gradu.

Jednom je u svojoj kolumni napisao da u kraju u kojem živi određenja napred-nazad i desno-levo ne postoje.

Krećući se od trga Piazzale Sforzesco​​, koja se nalazi ispred njegovog stana, u pravcu jednih od vrata grada Milana, Porta Ludovica, šetnja od oko tri kilometra postaje kao snalaženje u lavirintu. U tom lavirintu odvijala se njegova svakodnevnica.

Tu se nalazi izdavačka kuća “La nave di Teseo” (Tezejev brod), gde je objavio mnoge svoje knjige, pa i poslednju, Pape Satan Aleppe: Hronike fluidnog društva iz 2016. godine. U toj izdavačkoj kući je provodio veliki deo svog vremena kada nije pisao, jer pisao je kod kuće.

Mada, kako je tvrdio njegov prijatelj i bibliotekar Mario Sconamiglio, najviše je voleo da dolazi u antičku biblioteku i knjižaru, čiji je Sconamiglio bio vlasnik sve do 2012. godine, kada je ona zatvorena.

Neostvareni san o klaviru

Odatle, dvojica prijatelja bi prošetala nekoliko stotina metara do bara Caffe Sforzesco, u kojem bi poznati gost uvek pio špric aperol ili takozvani šejk “zucca shakerato”, napravljen od kafe, bundevinog likera, vanile i leda. U tom kafiću je proslavio i svoj 83. rođendan, 2015. godine, godinu dana pre nego što je umro.

Posle aperitiva, odlazio bi u obližnji restoran Quattro Mori (Četiri Mauritanca) u kojem je uvek večerao. Nekada i sa svojom suprugom, esejistkinjom Renatom Ramge. Voleo je milanske restorane i u jednom intervjuu je izjavio da je oduvek sanjao da svira klavir u nekom poznatom restoranu. Taj san mu se nije ostvario. Postao je najpoznatiji italijanski i svetski pisac, koji je ostavio za sobom veliko kulturno i književno nasleđe.

U stanu u kojem je nekada živeo, sada niko više ne živi, a njegove knjige naći će svoje mesto u biblioteci “Umberto Eco” na Univerzitetu u Bologni. Biće to replika njegove kućne biblioteke, baš onakve kakva je bila, bez nekog reda i bibliotekarske logike, već puna knjiga koje je on čitao, proučavao, žvrljao po njima, pravio im uši jer, kako je govorio, za ništa drugo i nisu.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.