Jedite, kupujte, glasajte – penzionerski

Piše: Zorana Šuvaković

Moja penzija je pre neki dan obeležila svoj šesti rođendan. Bilo je dakle dovoljno vremena da se njena vlasnica srodi sa njom. Danima, nedeljama, pa i godinama trudi se da uđe u njenu dušu i prihvati njenu filozofiju. Ništa joj se u njoj ne dopada. Ni visina, ni težina, ni način kako zauvek obeležava svoju vlasnicu.

Otkako se ona izrodila svi su u Srbiji, dobili legitimno pravo da vlasnicu nazivaju penzionerkom – sviđalo vam se to ili ne.

Kad popunjavaš formulare precrtaj sve ostalo i napiši “penzionerka”. Kad u redu čekaš i najzad dočekaš da se nakloniš pred šalterom, činovnica je po pravilu nestrpljiva. Nema ni nerava ni vremena da penzioneru objašnjava kako funkcioniše sistem u Srbiji.

“Dovedite nekog mlađeg da objasnim”, desilo se da mi kaže.

Kad umreš, sahraniće te 30 posto jeftinije jer si penzionerka. Tu je popust najveći. Impozantna nagrada za odlazak penzionera na “onaj svet”.

O praznicima bruje reklame preko televizije: kupite svom unuku električni trotinet, povoljno i na rate, ako ste penzioner. Ko nema unuke, tome se reklame ne obraćaju. Ja ih srećom imam, ali se retko fizički naši putevi ukrštaju. A kad se nakratko sretnemo, oni dolaze avionom. Trotinetom je nemoguće stići do Beograda iz EU ili iz bregzitaškog ostrva.

Pred izbore, predsednik nam piše ljubavna pisma, šalje vitamine po svojoj volji i nahođenju. Ili još gore: brašno, šećer, so i prašak za pranje rublja.

Podrazumeva se da su penzioneri dužni da se odreknu pameti i ponište prethodna stavove. Od njih se zahteva da glasaju – penzionerski.

Funkcionere najteže penzionisati

Nisu svi koji napune 65 godina u Srbiji, a ni u svetu – penzioneri. Vladimir Putin je moj vršnjak, napunio je 70, ne pada mu na pamet da ode u mirovinu. I Trump, i Biden, obojica su od mene mnogo dublje zašli u godine. Nije fer pominjati crnokosog Xi Jinpinga, najmlađeg u ovoj četvorci, koji tek u junu puni sedamdesetu.

Teže je naći ženu koja ima te godine, a da nije penzionisana. Žene, zna se, duže žive, ali se brže uteruju u mirovanje. Pardon, u mirovinu.

Najteže je u Srbiji penzionisati funkcionere. Ivica Dačić, na primer, po profesiji je političar. Plaćen od najranije mladosti: prvi predsednik mladih socijalista, prvi i večiti portparol Miloševića tokom dugih ratnih devedesetih. Tri ili četiri puta se menjalo ime ove zemlje, isto toliko puta se ona strmoglavljivala u bezdan, a Dačić je visoko funkcionisao na državnim jaslama. Narodni poslanik, potpredsednik vlade, ministar unutrašnjih poslova, premijer, predsednik Skupštine, već drugi put je ministar spoljnih poslova, a da engleski jezik nije stigao da nauči.

U prizemlju zgrade u kojoj stanujem zvrji već decenijama velika prazna prostorija Socijalističke partije Srbije (SPS). Njeni zidovi ukrašeni su Miloševićevim i Dačićevim slikama. Unutra su računari, radni stolovi, tepisi i jedna žena koja sve to u radnom vremenu čuva dok od dugog vremena puši.

Još 2012. u Peščaniku komentatorka je Ivicu Dačića imenovala kao “hodajuću bahatost”, a on nikad nije ni našao za shodno da uhoda u ovu salu. Palo mi je na pamet da bi, eto, taj prostor socijalistički mogao da se dodeli penzionerima ili deci. Zašto ne zajednički – nama i deci, kad se već uludo zagreva i čisti.

Svašta znaju penzioneri Vračara: engleski, francuski, računari, matematika, medicina, istorija, književnost, biraj… Ali, ne! Njihov jedini zadatak je da budu umirovljeni.

Francuzi nisu u pravu, pa čak ni socijalista Piketty

Čitam ovih dana u Le Mondeu najnoviji ogled Thomasa Pikettyja, francuskog ekonomiste, svetske zvezde u oblasti borbe protiv nejednakosti. Piše o penzionoj reformi, protiv čijeg donošenja se pobunio dobar deo francuske javnosti. Predsednik Emmanuel Macron zakleo se da će isterati da radni vek sa 62 godine produži do 64-te, jer će u suprotnom penzioni fond bankrotirati. Sve ostale mere koje su predlagali pojedini socijalisti su propale. A Piketty je stao na stranu ogromne većine Francuza.

Protesti su se razlili po ulicama svih francuskih gradova. Zahteva se od Macrona da ne produžava radni vek. Druge zemlje, u bližem i širem okruženju, davno su odgodile odlazak u mirovinu, bar do 65-te, neki stiču pravo na penziju tek sa 67 godina, a poneki rezonuju da se, uz olakšane radne okolnosti, radi i do sedamdesete (Norveška).

Piketty me je jako razočarao. Svu svoju naučnu snagu donedavno je ulagao u to da se ublaži astronomska nejednakost između mega, hiper, ultra bogataša i većine svetske populacije koja preživljava tako što sastavlja kraj sa krajem ili u potpunom siromaštvu.

Kada mu to nije uspelo, sad se bacio na nejednakosti među penzionerima. I kaže kako bi oni koji rade od rane mladosti teže poslove, češće obolevaju i kraće žive, bili diskriminisani. Kasnijim sticanjem prava na penziju, oni bi punili penzioni fond duže od onih koji su se fakultetski školovali, pa su u radni status stupili tek sa 22 ili 23 godine. Neki imaju i posebne specijalizacije, pojedinci su uradili i doktorate, pa su penzione fondove počeli da popunjavaju tek u kasnim dvadesetim, u ranim tridesetim.

Pre desetak godina za Prvi maj, u najstarijem listu na Balkanu posvetila sam knjizi Kapital u 21. veku Thomasa Pikettyja ogroman tekst. Praznik rada je pravo vreme za podsećanje na radnička prava i na njihova primanja.

Piketty je tada na 700 stranica, oslanjajući se na ogromne baze podataka, skenirajući sistem raspodele bogatstva i ekonomske nejednakosti, ukazao na nesrazmeru između akumuliranog kapitala i ekonomskog rasta. Po tim fundamentalnim zakonima kapitalizma, prosečna stopa rasta kapitala uvek je veća od prosečne stope rasta privrede. Drugim rečima: oni koji su bogatiji i poseduju kapital bogate se brže nego što raste društveno bogatstvo. Nejednakost se povećava jer se plodovi rada ne vrednuju onoliko koliko se oplođuje  kapital.

Tendencija kapitalizma je da “koncentriše sve više imovine u sve manji krug ljudi”, dokazuje Piketty. “Jedino je civilizovano i zdravo rešenje”, po njemu, “progresivno oporezivanje i globalna taksa na privatnu svojinu sa kojom će morati da se slože sve zemlje sveta, da kapital ne bi bežao u druge države”. Na primeru Francuske i Britanije odmah se pokazalo da je tako nešto neizvodljivo.

Prvi predsednik socijalista posle Miterranda, Francois Hollande, pokušao je da debelo oporezuje one čija godišnja primanja prelaze milion evra. Tadašnji premijer Velike Britanije, javno je objavio da će za sve bogate Francuze rasprostrti crveni tepih u Londonu i oberučke ih primiti u okrilje Ujedinjenog Kraljevstva.

Kako je Depardieu postao Rus

Čuveni glumac Gerard Depardieu odrekao se francuskog državljanstva i postao Rus, ujedno i kulturni ambasador Crne Gore, sve da bi izbegao Pikettyjev recept za “civilizovano i zdravo društvo”. Za nekadašnjeg Francuza, pa Rusa i velikog prijatelja Vladimira Putina, nema zime – postao je u međuvremenu državljanin Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Retko je kada neka teorijska knjiga bazirana na istraživanjima postala svetski bestseler, kao što se to desilo sa Kapitalom u 21. veku. Pikettyja su rado čitali, o njegovim teorijskim postavkama vodila se načelna rasprava. Tada i sada bilo je jasno da nema te partije niti političara na svetu koji će dobiti izbore, ako se rukovodi rešenjima koje predlaže francuski naučnik.

I šta danas radi Thomas Piketty?

I pre neki mesec ukazuje na zahuktalu globalnu mašineriju megabogataša: ona guta napore za opstanak socijalno odgovorne države. Uprkos tome što načelno osuđuje agresiju na Ukrajinu, ne sprovodi mere koje bi Putina mogle da zakoče u ratnim pohodima.

U martu prošle godine, tek što je počela Putinova agresija na Ukrajinu, Piketty u The Guardianu predlaže da se sankcije prema Rusiji usmere “na tanak društveni sloj multimilionera na koji se Putinov režim oslanja”.

Moglo bi se ciljati, kaže naučnik, na ljude koji drže preko 10 miliona evra u nekretninama i finansijskoj imovini. To je tek 20.000 ljudi ili 0,02 odrasle populacije Rusije. Ti milioneri su najviše profitirali od Putinovog režima (otkako je 1999. došao na vlast), a postoje jaki dokazi da se “značajan deo njihovih nekretnina i finansijske imovine nalazi u zapadnim zemljama”, konstatuje Piketty. Dalje izlaže kako bi bilo “relativno lako” za zapadne države da nametnu veliki porez na ovu imovinu, recimo “po stopi od 10 ili 20 odsto za početak”,  a da se ostatak zamrzne iz predostrožnosti.

Hajde da se kladimo da će ova grupa, ukoliko bi im pripretila propast kapitala, vrlo jasno progovorila protiv Kremlja i rata, piše Piketty.

“Zašto još uvek nije postignut napredak u ovom pravcu”, pita se retorički Piketty, ali i odgovara: “Zapadni bogataši se plaše da će takva transparentnost i njima na kraju naštetiti”.

Piketty identifikuje jednu od glavnih kontradikcija našeg vremena: konfrontacija između “demokratija” i “autokratija” se preigrava, zaboravljajući da zapadne zemlje sa Rusijom i Kinom dele neobuzdanu, hiperkapitalističku ideologiju i pravni, fiskalni i politički sistem koji je sve povoljniji za velika bogatstva.

Kad narod izađe na ulice

I tako dođosmo do penzija i novog masovnog protesta u Francuskoj, gde su se, dok ovaj tekst pokušavam da sročim, besni građani razlili po ulicama gradova pod vođstvom najvećeg broja sindikalnih organizacija. Francuzi se najviše bune zato što se reformom, koja će se, u februaru, naći pred parlamentom, predviđa postepeno pomeranje granice za odlazak u penziju sa 62 na 64 godine, jer smatraju da reforma pogađa one koji od rane mladosti rade najteže poslove.

Sa jednom od najnižih starosnih granica za penzionisanje u industrijalizovanim zemljama, Francuska troši više od drugih država na penzije, gotovo 14 odsto od ekonomske proizvodnje, pokazuju podaci Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.

I evo Pikettyja preko Le Mondea. Sa strane je ostavio svoje ekspertske analize o zjapećim nejednakostima i recepte o civilizovanom društvu, a svu brigu je sveo na ovu buricu u čaši vode, odnosno na razlike između običnih vremešnijih radnih ljudi. Još pritom deli poslove na lake i teške. Laki su, po njemu, oni za čije je obavljanje bilo potrebno dugo školovanje.

Nije u pravu. Evo, na primer, lekari specijalisti: raspadaju se po svim šavovima, širom sveta. U njihovim rukama su životi pacijenata. Pred ambulantama ih čekaju nepregledni redovi bolesnih. Teški bolesnici traže vremešnije doktore, sa većim znanjem i iskustvom.

Po Pikettyjevoj specifikaciji: doktori, fizičari, hemičari, matematičari, profesori… spadaju u profesije koje im garantuju lakše poslove. Uz to im se pruža “privilegija” da kraće pune penzioni fond. Dok im fizički radnici omogućavaju da “ugodno životare” u penziji.

Vračarski gnjev

Možda sam ga u svom lokalnom vračarskom penzionerskom gnevu loše razumela, jer ovde će vam svako koga pozoveš da se popne na merdevine, postavi ti luster, popravi roletnu, zameni bravu ili bojler, naplatiti pola vaše profesorske penzije.

Pustite onda i nas da radimo ono što umemo. Ako smo napunili sedamdeset i neku, nismo još sve zaboravili. Hoćemo da glasamo kao razumni ljudi, a ne kao penzioneri.

Nismo mi Dačiću, Vučiću, Vuline… vaše bake, niti su moji drugovi i muževi vaše deke. Od unuka se očekuje drukčije ophođenje. Pre svega, oni ne smeju da se razbacuju mojim trudom i parama koje sam radom zaradila.

Tu vitamini koje nam šaljete po vašem izboru nisu ni od kakve pomoći. Samo me još više razljute. I uvek se ponovo uverim kako je vreme da svi vi bez obzira što ste tek ušli u pedesete, odete u penziju i postanete umirovljenici. Platićemo i to, jer vaš “rad” nas neuporedivo skuplje košta.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.