Gdje nestadoše sva ta ‘djeca cvijeća’?

Autorka: Zorana Šuvaković, Izvor: Aljazeera Balkans

Grdno su te godine početkom ’70-ih umeli da me razočaraju, pa čak i unervoze, moji vršnjaci iz gimnazije u predgrađu Denvera, gde sam došla na jednogodišnji boravak preko tadašnjeg programa za razmenu srednjoškolaca. Svi su već imali vozačke dozvole i u školu dolazili kolima, a u kućama im je bila upaljena televizija u boji. Naoko, uživali su u standardu koji u Jugoslaviji nije mogao da se sanja.

Iako su dolazili iz porodica sa statusom srednje klase, svaka njihova kuća imala je po dva ili tri televizora, po dva kupatila, dvorište, garažu i bar po dva automobila. Ipak, meni se činilo da je taj njihov mali uređeni svet neprobojan za upliv bilo kakve nove informacije, energija ili ideje. I dok je u Kaliforniji i San Franciscu cvetao hippie pokret, dok su „deca cveća“ zauzimala univerzitete i odbijala da se odazovu mobilizaciji, dok je Joan Baez pevala protestne pesme i pozivala na otpor, u predgrađu Denvera više je srednjoškolaca nosilo kaubojske šešire nego cveće u kosi.

Ni u školi, ni u čitavom tom kraju nije bilo Afroamerikanaca. Prevladavali su belci, bilo je učenika koji su porijeklom bili iz Kine, Japana i Latinske Amerike, ali nikog iz istočnog dela Evrope.

Kako li je strašno u toj Čekoslovakiji

Kad bi čuli da sam došla iz Jugoslavije, prvo bi im se zamrzao izraz lica, a onda bi me ljubazno, reda radi pitali: „I… kako je tamo u ‘Chekoslovakia’, iza Gvozdene zavese?“

Hajde što ti 17-godišnjaci nisu znali ni gde je, ni šta je, ni kakva je moja zemlja i ne samo da je za njih sve to bio neki daleki jadni svet, Čehoslovačka ili Jugoslavija svejedno, nego je taj izraz izgovoren mnogo puta, sa tako nepodnošljivom lakoćom, ta „gvozdena zavesa“, doprinela da u dalekom svetu osetim još težu usamljenost.

„Na šta ja njima ličim“, pitala sam se. Kako bih uspela da iz Beograda stignem čak do Denvera da sam morala ilegalno da preskačem bodljikave žice, da se krijem u brodskim kontejnerima ili da dinamitom probijam metalne prepreke. Kako bih u Ameriku dopremila ceo svoj prtljag, sa odećom i obućom po evropskoj (ili tršćanskoj) modi da sam morala da se probijam između Scile i Haribde?

Ne, u Ameriku sam pre pola veka došla sa jugoslovenskim pasošem, preko organizacije Youth For Understanding (YFU), koja je organizovala ovaj jednogodišnji boravak za decu iz cele Evrope i smeštala ih u američke porodice, kako bi se i mi i oni obrazovali i međusobno bolje razumeli.

I iz Amerike sam se posle godinu dana zadovoljno vratila. Stekla sam tamo prijatelje. Uspela da im objasnim da moji vršnjaci nemaju vozačku dozvolu, ali da se niko od nas ne šalje ni u kakav rat, da do lekara može da stigne kome god je potrebno i da je to, naravno, besplatno, da slušamo Beatles i Rolling Stones… I da imamo pasoše, pa možemo da otputujemo gde god hoćemo – ako imamo dovoljno para.

Malo uljepšavanja bilo je namjerno

Namerno sam malo ulepšavala odnose u društvu i uslove života. Imala sam na to pravo. Morala sam da se borim sa njihovom surovom propagandom protiv komunizma.

Istina je da imamo samo jednu partiju, ali imamo socijalistički savez u kome ima prostora za pluralizam, govorila sam im. Nisam htela da ulazim u neke komplikovane detalje naše jugoslovenske svakodnevice, ali sve u svemu nisam ih slagala. Nisam govorila o zlatnom dobu i letećim automobilima, samo sam svoju domovinu prikazivala u malo boljem svetlu.

A od njih sam za tih godinu dana dosta toga naučila. Kao i svi američki tinejdžeri, i ja sam se zaposlila. Radila sam tri puta nedeljno po dva-tri sata u jednom restoranu (u kome se ne služi alkohol) kao kelnerica. Očajni su bili moji roditelji u Jugoslaviji, a ja zadovoljna jer sam zaradila lepe parice. Upoznala sam mnoge ljude koji su religiozni i tu svoju veru ispoljavaju pred svaki obrok kratkom porodičnom molitvom. To mi je bilo čudno, jer nas su u školi učili da je religija opijum za narod.

Naučila sam u školi slepo kucanje na mašini. I ta dragocena veština mi je ostala do dana današnjeg. Na časovima sam dobijala reč i suprotstavljala se većini koji su smatrali da nema ničeg goreg i pogubnijeg od komunizma. Nastavnici me nisu onemogućavali u mojoj akciji da Amerikancima „saspem istinu u lice“. Na časovima su redovno otvarali diskusiju.

Ranih ‘70-ih činilo se da se tinejdžeri i mladi ljudi pripremamo za bolja vremena u kome će umesto „gvozdene zavese“ postojati transparentni prozori koji će se lako otvarati kako bi svet bio izložen novim vetrovima sa sve četiri strane.

Churchillova metafora

Bilo je već prošlo dosta vremena otkad je, davne 1946. godine, Winston Churchill u američkom gradu Fultonu u svom legendarnom govoru upotrebio metaforu o „gvozdenoj zavesi“ koja je potom postala sinonim za ideološke i političke podele, nastale u Evropi posle Drugog svetskog rata.

„Od Šćećina na Baltiku, do Trsta na Jadranu, ‘gvozdena zavesa’ se spustila širom kontinenta“, rekao je tada Churchill. „Iza te crte leže svi glavni gradovi starih država srednje i istočne Evrope“.

Među pobrojanim gradovima bili su Varšava, Berlin, Prag, Beč, Budimpešta, Bukurešt, Sofija i… Beograd. Svi ti gradovi, rekao je, su u sovjetskoj sferi, podložni uticaju, pa i kontroli iz Moskve.

Već posle dve i po godine pošto je iscrtao „gvozdenu zavesu“ preko Evrope, Beograd i Jugoslavija izašli su iz sovjetske orbite i zemlja više nije bila pod kontrolom Moskve. Churchill nije našao za shodno da to primeti i obelodani, ali u zemljama istočne Evrope smatralo se da je dozvola za put u Jugoslaviju – ravna dobitku na lutriji.

Danas ministre nije sramota da se dive Staljinu

Danas se to sve obrnulo u svoju suprotnost. Prošlo je gotovo 35 godina otkad je pao Berlinski zid, ali i otkad je u Mađarskoj organizovan sveevropski piknik kao događaj koji je označio početak kraja „gvozdene zavese“. I isto toliko vremena je prošlo otkad su se olovna vremena spustila nad moju zemlju.

Tokom ’90-ih, i sve do dana današnjeg, uz kratke pauze, mržnja dobija visoku cenu na srpskoj političkoj sceni. Ako mrziš neistomišljenike i druge nacije, ti si patriota.

Zamorno bi bilo ponovo objašnjavati ko je sve u ovoj zemlji preko svih nacionalnih megafona proglašen za izdajnika. Dobro je poznato da je u toku uzavrela hajka na profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Dinka Gruhonjića. Zna se da Goran Marković, naš proslavljeni reditelj, dobitnik pulskih arena još u Titova vremena, čija su ostvarenja nagrađivana na mnogim svetskim festivalima, ne može više da dobije nijedan cvonjak za novi film. Progon neistomišljenika je u punom jeku.

Ko je pre pola veka mogao da zamisli da će se u sledećem stoleću horizonti opet zatamniti? Da će mnoge slobode koje su tih godina osvojene biti ponovo potisnute, a ponegde i ukinute? Da će ratna propaganda biti moćnija od svih mirnodopskih reči i floskula?

Iako su o užasima staljinizma, jednog od najrepresivnijih totalitarnih sistema u istoriji čovečanstva, ispisane tone knjiga, iako su se i u vreme hladnog rata u Jugoslaviji mogla čitati literature o gulazima, iako se u Putinovoj Rusiji gomilaju zatvorenici osuđeni zbog verbalnog delikta, iako neistomišljenici režima umiru od sindroma iznenadne smrti ili ih slučajno pregazi neki tramvaj… uprkos svim dokazima o surovosti, u Srbiji se podstiče divljenje prema Putinu, a agresija na Ukrajinu se u propagandnim tabloidima i TV kanalima uvažava kao neizbežna intervencija. Horski se među profesionalnim putinoobožavateljima tvrdi da je „dominacija kolektivnog zapada završena“.

Među staljinističkim udarnicima najviše se ističe Aleksandar Vulin. Čovek koji je obavljao najviše dužnosti u zemlji, na čelu ministarstva odbrane i policije, a sa mesta šefa BIA zvanično je otišao iako i dalje upućuje najteže pretnje „domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima“, ne krije da Staljina voli i uvažava kao najvećeg državnika 20. veka.

Kao da smo ponovo postali unučad

Kada se pogleda šta mladi ljudi kažu i koje stavove većinski zastupaju, to je kao da smo mi, današnji 70-godišnjaci postali ponovo unuci jer mladež veruje u ono u što su propovedali neki od najkonzervativnijih staraca u našim porodicama – u čvrstu ruku, kralja i monarhiju, crkvu, a nikako u slobodnu ljubav. Poželjno je i da žene ne rade, već da „sede“ kod kuće i gaje decu.

Ako vam se to sve čini neverovatnim, pročitajte nedavno istraživanje Cesida (Od dezinformacije do radikalizacije) koje pokazuje da gotovo polovina anketiranih mladih ljudi između 15 i 30 godina smatra da su religija i crkva iznad bilo kojeg drugog morala, a više od trećine želi na čelu države jakog vođu kog će narod slediti bez pogovora. Veliki broj ispitanika naklonjeno je „poluautokratskom režimu“ kakav postoji u Rusiji ili u Mađarskoj.

Fasade Beograda, nekadašnje kosmopolitske metropole, u koji sam pre više od pola veka ushićeno hitala da se vratim, bodu oči po tragikomičnim porukama. Najciničnija je naopaka statična scena na raskrsnici Nemanjine i Kneza Miloša, mestu koje bi se moglo smatrati i za centar države Srbije. Pored ruševina zgrade Generalštaba, arhitektonskog dela Nikole Dobrovića sagrađenog još 1965. i bombardovane 1999. godine, ispisana je velikim slovima u bojama srpske zastave još jedna kvazipatriotska nadrealna pretnja: „Kad se vojska na Kosovo vrati“.

Ni vojska, ni njen komandni vrh nije uspela da se vrati u svoje kancelarije tu odmah pored tog karikaturalnog pokliča. Našlo se para za stadione, našlo se novca za kule i spomenike, ali ne i za ovaj landmark Beograda iz Titovog vremena.

Eh, gde su danas hipici, pa da celu tu agresivnu paradu prostački maskiranu u patriotizam prekriju cvetovima u svim bojama. Nama, seniorima to bi bio praznik za oči i dušu – onaj Beograd kakvom smo težili pre više od pola veka.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Tekst je prenet sa portala Aljazeera Balkans.