Zašto ćutite?

Piše: Dragana Prica Kovačević, 021
Šest žena ubijeno je u porodično-partnerskim odnosima u julu, a bilo je i više pokušaja ubistava.

Budući da ne postoji zvanična statistika femicida i da medijski izveštaji predstavljaju jedini javno dostupan izvor informacija, praćenjem medijskih sadržaja, organizacije za ženska prava zaključuju da je od početka godine pa do danas ubijeno 20 žena.

Neki slučajevi ni ne završavaju o medijima, a uz mehanizme za praćenje koje danas imamo nemoguće je ustanoviti koliko žena umre od posledica dugogodišnjeg trpljenja nasilja.

Ovi podaci su više od pukih brojki. Oni bi trebalo da ukažu na ozbiljnost posledica nasilja, da pokažu kakve su mere koje se primenjuju, ali i da ponude rešenja i preporuke za postupanje u budućnosti. Ovi podaci su posao nadležnih organa, a ne medija i ženskih organizacija. Nadležni organi ne rade svoj posao.

U petak, 22. jula, sin I.R. (50) zvao je policiju jer se plašio za život svoje majke. Patrola je, kako je on svedočio za jedan medij, došla brzo, ali je brzo i otišla, uprkos tome što je M. M. (53) govorio da će ubiti svoju ženu. Nekoliko sati kasnije on je to i ispunio.

Slična situacija desila se kada je reč o još jednom ubistvu ove godine. Prema izveštajima nevladinih organizacija i medija, “žrtva nije želela da svedoči protiv učinioca i tražila je da se isti samo upozori”. Postupajući službenik procenio je da nema rizika, jer nije bilo prethodnih prijava. Sačinio je službenu zabelešku i nije obavestio nadležno Osnovno javno tužilaštvo. Dan nakon prve prijave nasilja, nasilnik ubija svoju žrtvu.

Jedna ubijena žena podnela je čak sedam prijava u periodu od devet meseci. Reagovalo se izricanjem hitnih mera i prekršajnim postupkom. Kasnije su podnete i krivične prijave. I onda je poslednji put prijavila nasilje.

Više puta do javnosti su dolazile slične informacije o nepostupanju ili polovičnom postupanju institucija koje je prethodilo femicidima. U javnost, bar od početka godine, nije dospela informacija o kontroli postupanja nadležnih institucija od strane nadležnih ministarstava i Zaštitnika građana. Nismo čuli ni da je neka institucija sprovela postupak interne kontrole.

Neka od ovih ubistava možda su mogla biti sprečena, da je samo policajac na terenu prepoznao faktore rizika, da je tužilaštvo reagovalo krivičnom umesto prekršajnom prijavom, da su mehanizmi za praćenje izrečenih mera bili efikasniji i da su korišćena sva ovlašćenja koja institucije imaju u slučajevima kada žrtva odustane od svedočenja.

Najvažnija mera bila bi ona preventivna kojom se problem rodno-zasnovanog nasilja stavlja u perspektivu kao politički i društveni problem, a ne kao “porodična stvar”. Do toga bi moglo doći i stavljanjem ove teme na dnevni red u novom sazivu Skupštine Srbije. Ovo je istakla i poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, što je ujedno i jedina zvanična reakcija na veliki broj femicida od početka godine.

Reakciju nadležnih ministarstava i nezavisnih institucija tražio je i Autonomni ženski centar (AŽC), koji zahteva i ispitivanje postupanja svih nadležnih institucija koje su postupale po prijavi koja je prethodila ubistvu žene u Futogu.

“Zahtevamo odgovore na pitanja: Da li je izvršena procena bezbednosnih rizika? Koji stepen rizika je ustanovljen i koje mere su preduzete u cilju uklanjanja istog? Očekujemo da javnost bude obaveštena o ishodima ovih postupaka, kao i da se odgovorni sankcionišu (ukoliko se utvrdi da je bilo učinjenih propusta)”, ističe se u saopštenju AŽC.

Ako ćemo suditi po prethodnim reakcijama institucija, teško da ćemo dobiti bilo kakav odgovor na ovo pitanje. Teško je i da ćemo dobiti vanredno obraćanje o alarmantnom porastu broja femicida, jer žena ne samo da nije “srce Srbije”, već sudeći po važnosti koju joj pridaju, ne predstavlja nijedan vitalni organ.

Da li bi opozicija mogla da pokrene ovu temu u Skupštini? Ne omalovažavajući druge teme koje su predstavnici opozicije obećavali da će da stave na dnevni red, važno je napomenuti da su se i oni, bez obzira na partiju, retko oglašavali o pitanju rodno-zasnovanog nasilja. Jednostavno, to nije nešto što donosi glasove i nije nešto na čemu možete dobiti poene u odnosu na Srpsku naprednu stranku.

Umesto reakcije bilo koga čiji glas se malo glasnije čuje od onih koje su godinama ućutkivane i maltretirane, imaćemo i dalje redovnu tišinu koja mnogo više govori o situaciji o državi od bilo kakvog vanrednog obraćanja. Tišinu koja je pružena ruka nasilnicima umesto žrtvama. Tišinu koja će u životu održavati sistem vrednosti u kome je žena niže biće.

Glasno će se, s druge strane, u medijima i na društvenim mrežama postavljati pitanja o tome “šta je ta žena pogrešila” pre nego što ju je njen suprug pretukao na smrt. Neki “influenseri” i drugi koji su kandidati za Upravni odbor RTS-a će postavljati pitanja poput “a gde je ta ravnopravnost kad muškarac ide u rat, a žena ostaje bezbedna kod kuće” i iznositi tvrdnje kao što su “muškarac bi dobio po p**** dok žena može da bude glasna i nikom ništa”. Nepoznato je, međutim, kad je poslednji put taj kandidat za UO javnog servisa upucan u ratu, ali u julu je šest žena ubijeno, većina njih u njihovim domovima koji bi morali da budu sigurna mesta i od strane njihovih partnera koji su morali da budu izvor poverenja i ljubavi. A na ovo “nikom ništa”, suvišno je odgovoriti u danu kad je jedan muškarac sekirom pokušao da ubije svoju suprugu i njenu sestru.

Prijavite nasilje:

Nasilje, bez obzira na oblik, možete da prijavite direktno policiji (192 ili 0800-100-600), Centru za socijalni rad u vašem mestu (za Novi Sad 021/64-65-746) ili Osnovnom javnom tužilaštvu, pisanim putem, telefonom, mejlom ili lično. To može da učini i neko umesto vas.

Možete da pozovete SOS ženski centar na 021/422-740 u periodu od 17h do 21h ili na SOS broj Autonomnog žeskog centra 0800-100-007 radnim danima od 10h do 20h, kao i podršku organizacije “Iz kruga Vojvodina” na 021/447-040, 066/447-040 ili 0800-10-10-10 radnim danima od 09h do 16h.

Članak je prenet sa portala 021