Vida je glumica u penziji čiji optimizam čeliči veru u život

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Mojnovisad,  Foto: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva sagovornice

Ovo je priča o glumici Vidosavi Vidi Jovanović, ženi zmajici, koja već 17 godina ne govori, a sa svetom komunicira uz pomoć telefonskih poruka i PC table, o ženi čije britke reči – uprkos silnim operacijama – plamte optimizmom, za koji je, kaže, umnogome zaslužna najbolja lekarka na svetu – njena unučica Mia.

“Vrati se kao glumica”

– Zbog maminog i tatinog posla 1958. godine preselili smo se u Novi Sad, ali kako u Novom Sadu još nije postojala glumačka akademija, posle srednje škole na prijemni sam išla u Beograd, na Fakultet dramskih umetnosti. Prošla sam u uži izbor, nas 20 od preko 300 prijavljenih kandidata. U uži krug, međutim, nisam ušla. Klasa je bila izuzetno jaka. U njoj su bili Peca Ejdus, Miki Manojlović, Vesna Malohodžić, Vesna Pećanac, Aljoša Vučković… – seća se Vida Jovanović.

Kaže da je već tada bila potpuno inficirana i očarana pozorištem. Išla je na sve probe u Srpsko narodno i gledala sve predstave, upoznala je mnoge bardove našeg glumišta, a onda je jednog dana kod njih u kuću banuo prijatelj Boško Zeković – “čika Zeka” koji je rekao: “Ustaj, spremaj se, u sedam ti kreće autobus za Suboticu, tamo je danas pre podne audicija, vrati se kao glumica…”.

Narednog dana, poluuspavana, prisećajući se monologa koji je spremala za beogradski FDU, bila je u autobusu za Suboticu.

– I primili su me! Miša Radaković, koji me je kasnije angažovao u svim svojim projektima, tražio je od mene da raznim glasovima ponovim tekst. Bio je oduševljen rasponom mog glasa, što mi danas zvuči čudno, jer već 17 godina ćutim. Tako sam postala glumica subotičkog Dečjeg pozorišta, tačno 1. novembra 1973. godine – precizna je sagovornica.

Kako se kalio čelik

– Mnogo sam naučila igrajući u svim predstavama. “Krala sam” i nije me bilo sramota da pitam ono što ne znam. Jednom rečju, kalila sam se onako kako Akademija nikada ne može da te iskali – godinama iskustva, a upravo one, čini mi se, nedostaju današnjim mladim glumcima. Odmah sam zavolela lutku, nešto neodoljivo me privlačilo da tom neživom predmetu “udahnem” život. Volim što je danas u Novom Sadu nekoliko vrhunskih lutkara, a kako oni briljiraju najbolje se vidi u predstavi “Na vukovom tragu” Pozorišta mladih. Jako me raduje inicijativa glumca i profesora Saše Latinovića da se na Akademiji umetnosti konačno otvori lutkarska klasa.

Na pitanje kako joj se čine današnji glumci, kaže da su mladi naprosto fenomenalni. Najviše je upućena u ansambl Pozorišta mladih. Oduševljavaju je, ne samo Saša Latinović, već i Kristina Savkov, Aleksa Ilić, Sloba Ninković, Marija Radovanov i odskora frilenser Danilo Milovanović:

– Iz njih naprosto pršti talenat. Svi su akademski obrazovani, mada završena glumačka akademija ne garantuje dobrog glumca – napominje Jovanović.

Mapeti iz našeg sokaka

U svojoj se karijeri Vida Jovanović bavila i sinhronizacijom crtanih filmova i lutkarskih serija. “Lutkomendija” i “Plovoplov” su samo neke od njih. Pamti mnoge anegdote s tih snimanja, a jedna od njih nastala je kad im je ponuđeno da sinhronizuju crtani film “Mapet bebe” Džima Hensona. Stari lisac je tražio da presluša pilot emisiju da bi video da li da im da dozvolu za sinhronizaciju, ili ne.

– A mi, stari vuci sinhronizacije – kaže Vida – Mapeti iz našeg sokaka, uradimo to tako da se “gazda” oduševio i odmah dao dozvolu da sinhronizujemo celu seriju. Posebno je pohvalio glumca koji je sinhronizovao Gonza, a Gonza sam sinhronizovala ja! – seća se glumica.

Atletičarka-šampionka i manekenka

U mladosti se Vida nekoliko godina uspešno bavila i manekenstvom – u “Novitetu”, koji je u Jugoslaviji važio za dobru modnu kuću, ali se još uspešnije bavila atletikom. Bila je juniorska šampionka Jugoslavije u disciplini 80 metara/ prepone.

– Sport je čudo. Očeliči te. Nekad pomislim da sam sve što mi se kasnije dešavalo u životu lakše prebrodila zahvaljujući bavljenju sportom.

A ono što joj se kasnije desilo u životu komotno može biti okosnica za neki “Netfliksov” blokbaster s oznakom “misterija”…

Usred mraka bele boje

– Te, danas daleke 1986. godine, Dečje pozorište Subotica, i ja sa njima, gostovali smo u Varšavi, na poziv tamošnjeg pozorišta. Igrali smo predstavu “Điha…điha”, mjuzikl na  tekstove čika Jove Zmaja. Rano jutro 29. aprila vraćamo se kući i tek što smo izašli iz Varšave, “udarimo” u “zid” magle, guste kao mleko. Milimo kroz, kasnije saznajemo, oblak koji traje dvadesetak kilometara. Kada smo konačno “izronili”, zastajemo malo da se odmorimo. Napolju trava mokra, iako je sijalo sunce. Posle nekoliko kilometara, zaustavljaju nas ljudi u azbestnim odelima. Niko nam ništa ne objašnjava, sprovode nas u Visoke Tatre, u neki lovački dom. Kao lek, davali su nam da pijemo votku. Svi smo tada kompletno ostali bez glasa, nas 28 u ekipi. Nismo to shvatili ozbiljno, tako da je, malo i zbog votke, bilo i komičnih situacija… Kasnije nam se glas postepeno vraćao,  ali ništa više nije bilo isto… Upali smo u radioaktivni oblak iz černobiljske nuklearke koja je eksplodirala. To je, dakle, bio maj, a ja sam moju Lolu rodila u novembru. Toga dana se porodilo još pet žena i jedino je Lola bila bez ikakvih anomalija, a ja najstarija, imam 37 i po godina. Ne znam šta je bilo strašnije: da gledam bebe bez ekstremiteta, ili mame koje ne mogu da doje bebe, jer bebe imaju rascepljena nepca… Od nas, 28 subotičkih putnika u tu Varšavu, ostalo je četvero-petoro živih. Nikoga nismo tužili… Ostali su, nažalost, umrli, svi od kancera…  Većina je obolela od tumora štitne žlezde, pa i ja. Kod mene je posle nastao kancer larinksa i desnog režnja štitne žlezde, koji mi je prvi put operisan 2007. godine. Potom mi je odstranjena i materica, a 2021. godine bolest se nastanila i u grlo. Ne pamtim koliko sam operacija imala. Trenutno očekujem mišljenje radiologa i vaskularnih hirurga oko karotida koje su zapušene… Možda opet bude neka operacija… Neka, navikla sam!.

Piši-briši, al’ listove ne paraj

Od kako ne može da govori, a ima tome već 17 godina, telefon, fejsbuk i viber, Vidino su sredstvo komunikacije. Tako održava kontakte s ljudima. Na internetu je, smatra, svašta-koješta, mora se praviti temeljna selekcija, jer, bez obzira na količinu informacija, ljudi su neinformisani, ne čitaju, ne uče. O svim važnim stvarima u kulturi koje je zanimaju, informišu je prijatelji, jer zbog bolesti retko izlazi.

– Komuniciram s ljudima i preko PC table. To je bila ideja mog komšije i prijatelja, koji ima devojčicu s posebnim potrebama. Tabla je veličine tableta, radi na baterije, ima specijalnu olovku, pišeš i brišeš… Već sam ih nekoliko promenila. istroše se. Deca u našem dvorištu, kada siđem da se družimo, vole da crtaju na mojoj tabli. Zabavlja ih to što mogu odmah da izbrišu…

Junakinji ove priče, uprkos svemu, duh nije klonuo. Nikada joj nije dosadno. Igra jamb i Slagalicu na FB, gleda sve kvizove na TV-u. Čita. Vratila se Šekspiru, trenutno čita “Buru”. Veoma voli tekst koji izgovara Ariel:” Mi smo građa od koje se prave snovi i naš mali život, snom je zaokružen”. Kada se malo bolje oseća, ode do Limanske pijace. Obožava pijace, uživa u šarenišu i tome što su tamo svi na “Izvolite, komšinice”… Najdalja destinacija za šetnju joj je “Lidl” na Limanu IV. Kaže da ne ume da šeta samo tako, mora da imam cilj i razlog. Voli i da fotografiše, a glavni model joj je unuka Mia, kojom se bavi koliko god je to moguće…

Mia i Srem, kao lekar i lek

– Ona je moj glavni lekar. Kada sam s njom, ja sam najzdravija na svetu. Ima čarobnu moć da me od nadrdane bolesne babe s tri kancera, preobrati u devojčicu. Jedino mi je žao što ne mogu da joj pevam. Mia raste u divnu pametnicu… Uz sve to, volim, baš volim, da odem u Srem, kod mog rođenog Jove da se nadišem lepote. Rođeni Jova je moj mlađi brat. Imala sam još jednog, starijeg, koji je, nažalost, prerano preminuo. Jova sa svojom porodicom živi u Rakovcu. Iz njegovog dvorišta, u kojem je 27 borova, vide se Dunav i Novi Sad s oblakom smoga nad njim. Ne daju se zaguljeni Sremci, mada – vidim, i oni posustaju…

Koji je ovo grad?

Na pitanje kakvim joj se danas u toj magli od smoga čine Novi Sad i Novosađani, sagovornica portala Moj Novi Sad kaže:

– Živim na Limanu III, bezmalo pola veka, a nikako da se naviknem. Na Limanu mi smetaju beton, sivilo, nehumane zgradurine od po 16 spratova. Nedostaju mi pristojnost i duh starog Novog Sada. Fali mi i patim za starim Novim Sadom. Zgranem se kada povremeno odem do centra. Ponekad me moja Lola vozi nekim novim bulevarima i ja se pitam: “Gde sam, u kom sam gradu?”. Gledam – garaža pored Banovine?! Ponekad me fizički zaboli sećanje na stari Novi Sad... Nekad mi fali neko staro vreme i neki dobri ljudi, koje sam znala, a nekad – neka stara ja! No ipak, i posle bezbroj operacija i nepristojno nagomilanih godina, ipak se ne bih vraćala u te neke mlade godine, gde ne znaš ni ko(smos), ni šta(smos)… Srećna sam, i zbog moje kćeri Lole. Živele smo same, a odrasla je u ozbiljnu, vrednu, sposobnu mladu ženu i majku… Srećna sam što ima divinu porodicu… Treba mnogo decenija da stekneš mudrost i pamet. Starost je nagrada za život, bre!!!

Tekst je prenet sa portala Mojnovisad.