Sestre Marija Radovanov i Ksenija Mitrović, divne glumice koje spajaju poreklo, etika i humor
Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Mojnovisad
Ako ne računamo to što su neke žene iz njihove porodice bile duhovite, što je tata svirao gitaru, a mama jedno vreme volela kaligrafiju, što je jedna rođaka pisala pesme, a prabaka Manda umela majstorski da pripoveda priče tako da su se sva deca iz mesta okupljala oko nje, niko u porodici sestara, glumica Marije Radovanov i Ksenije Mitrović, do njih, nije bio profesionalno vezan za umetnost. Roditelji, oboje lekari, nisu ih gurali ni u medicinu, ni u šta, što je velika hrabrost, misle danas, jer je to najvažnije u vaspitanju dece – ne mešati se, imati veru u njih.
To je, naravno, moguće samo u slučaju da kućno okruženje prethodno obezbedi stamenu logiku moralno dobro utemeljenih postupaka i zdravih misli. Samo u tom slučaju, tako dobro mentalno i emotivno situiran, možeš hrabro izabrati da radiš posao koji voliš, umesto onoga koji ti donosi veliki novac, privilegije i moć. Tad, s integritetom možeš reći da crnilo koje nas okružuje nije jedina istina, već da je istina u svetlosti koja plamti u nama. Upravo o tome – o svetlosti koju u nama pale pravi izbori, za Moj Novi Sad govore setre Radovanov-Mitrović…
Imaju različita prezimena (jedna je udata), nekih razlika u karakteru i temperamentu, u tome kako zrače, ali su im isti sistemi vrednosti i etika, smisao za humor, i ono suštinsko – jezgro koje su ponele iz kuće. Dve rođene Kragujevčanke završile su, doduše u različitim vremenskim intervalima, novosadsku Akademiju umetnosti. Jedna je već s ozbiljnim glumačkim iskustvom, druga rešena da ga stekne. Jednu smo zavoleli kojekuda na scenama Pozorišta mladih, možda baš u očaravajućoj predstavi “Tre sorele” , a drugu u predivne “Tri zime” Pozorišta “Promena”. Od kraja prošle sezone možemo ih videti prvi put zajedno na sceni, u Pozorištu mladih, u – pod obavezno gledati – “Seksu za početnike”.
Kolika je razlika između vas u godinama, a koliko suštinska, šta vam je zajedničko osim porodičnog bekgraunda i koliko ste se tokom odrastanja trudile da budete drugačije jedna od druge – koliko je gluma tu pomogla/odmogla?
Ksenija: – Razlika između nas dve je 11 godina, a imamo i brata Miloša koji je najstariji. Naravno, kad sam bila mlađa, Maja (porodični nadimak za Mariju Radovanov) je bila moja starija kul sestra i želela sam da budem kao ona. Čak sam njoj i bratu upadala na kućne žurke s prijateljima, i, ako se dobro sećam, bila sam lepo prihvaćena. Definitivno je imala veliki uticaj na mene. Kako je ona krenula na radionice glume kod Slaje – pokojne Slavice Urošević, poželela sam da idem i ja, što sam i učinila čim sam bila dovoljno stara. A onda smo obe upisale glumu, prvo Maja – kod Borisa Isakovića, a kasnije ja – kod Jasne Đuričić. I to je, takođe, zanimljivo, jer naši profesori imaju jako sličan pristup i način razmišljanja. Ja sam uvek bila mezimica porodice, jer sam bila najmlađa i u užoj, i široj porodici, i to je bio mač s dve oštrice. Dugo su me doživljavali kao dete, dugo sam im bila blesava. Međutim, s Majom nije bilo tako. Imam osećaj da me je ona prva videla kao nekoga ko može da joj bude ravan, s kim može da priča. I to mi je značilo. Vremenom su se neke različitosti, kako smo obe odrastale, prirodno, iskristalisale, ali smo suštinski vrlo slične. Mislim da nas upravo taj naš “bekgraund”, što porodični, što glumački, na neki poseban način spaja, zbog čega se jako dobro razumemo i što nas čini veoma bliskim.
Marija: – Zbog različitih prezimena i velike razlike u godinama, dosta ljudi iz branše dugo nije ni znalo da smo sestre. Nismo mi to nešto ni isticale, opravdano verujući da to i nema neki značaj. Prešle smo dug put od toga da smo joj Miša – naš brat, i ja bili, otprilike, kao drugi par roditelja, preko dugih razgovora o egzistencijalnim problemima u vreme njenog puberteta, sve do danas, kad je prva osoba kojoj ću se obratiti za pomoć. U drugačijim smo životnim stadijumima, naravno, ima i nekih razlika u karakteru i temperamentu, u tome kako zračimo, kako nas drugi vide, čak i u načinu rada – pokazalo se, ali nam je isti sistem vrednosti, etika, smisao za humor, jezgro…
Kako je i kad je gluma došla u fokus vaših života? Je li neko u porodici bio iz te priče?
Marija: – Ama niko. Mada imamo u porodici dosta duhovitih žena koje se glasno smeju! Mama i tata su lekari, ali nam je šira porodica mahom radnička i uvek smo se osećale kao deo takvog miljea. Roditelji nam se nikad nisu nosili kao neki nobles i nikad nas nisu nešto gurali u medicinu. Nisu nas gurali ni u šta, zapravo, i to je velika hrabrost, sada to vidim. Ne mešati se. Imati veru u svoju decu. A priča o glumi je krenula slučajno. Kao mala sam obožavala da zabavljam goste na maminim i tatinim žurkama, da budem u centru pažnje. Kao i Ksenija kasnije, da se zna, i to još slobodnije od mene! Onda je neko rekao “glumica!” i urezalo se. U nekom trenutku sam sa drugarima otišla kod čuvene Slaje u Dom omladine u Kragujevcu i tu sam bila “pečena”, zauvek. Osim što je bila odličan, mada prilično nekonvencionalan pedagog i drugačija i autentična u svakom smislu, Slaja je bila i odličan reditelj. Tu sam otkrivala moć pozorišta. Usadila nam je neka načela kojima se i danas vodim. I tu sam stekla prijatelje za ceo život.
U nekom trenutku sam sa drugarima otišla kod čuvene Slaje u Dom omladine u Kragujevcu i tu sam bila “pečena”, zauvek…
Ksenija: – Ja se sećam priče da je naša prabaka Manda (s mamine strane) lepo pričala bajke, to su svi govorili, i da su se sva deca okupljala oko nje da je slušaju. Kad sam ja bila dete, ona je bila već dosta stara pa, nažalost, nisam uhvatila njeno “zlatno doba”. Nije bilo glumaca, ali je bilo umetničkih duša tu i tamo. Tata je, recimo, svirao gitaru za svoju dušu, smišljao pesme, zabavljao decu i prijatelje. Mama je jedno vreme volela kaligrafiju! Naša sestra od tetke, Nataša, pisala je pesme… Tako da smo oduvek na neki način bile okružene umetnošću, i onda je valjda bilo prirodno da iz takvog okruženja nastane i neka glumica! A evo, sad se i nove generacije naše porodice zanimaju za glumu, idu na dramske radionice u Dom omladine… Tako da, stay tuned!
A kako je Novi Sad došao na crtu, kako vam je izgledao posle Kragujevca. Izgleda li danas drugačije – bolje ili gore? Kakav je on za one koji dođu u njega?
Marija: – Kad se bližilo vreme za studiranje, već je dosta naših ljudi (iz Dramskog studija Doma omladine) upisalo Akademiju u Novom Sadu. Isidora Rajković, pre nje Miloš Đorđević, posle Jovana Mišković, Marko Marković, Đole Simić… Više nego u Beogradu. To je bilo vreme snova i maštanja. Navijali smo jedni za druge, slušali priče o prijemnim ispitima, užim izborima, profesorima… Plan mi je bio da probam i u Beogradu i u Novom Sadu, ali prvi put kad sam došla u Novi Sad, a došla sam na prijemni već posle prve godine srednje – to je tad moglo i toliko mi se žurilo – zaljubila sam se u tu Akademiju. U taj kućerak usred centra. Duša me boli što ovu novu, renoviranu Akademiju, ne prepoznajem. Iako su zadržani stari delovi zgrade, bukvalno imam problem da nađem svoju učionicu. Ali tada, pre dvadesetak godina, zaljubila sam se u tu zgradu, u atmosferu, u kantinu, u studente. Posle novosadske Akademije, beogradski FDU mi je delovao hladno, veliko, još u nekom šipražju na Novom Beogradu, usred ničega. Nisam upisala te godine. Došla sam opet posle treće, bila u užem izboru kod Miše Janketića, ali nisam prošla. Na kraju se sve desilo kako treba: nakon mature, kod – za mene – pravog profesora i sa – za mene – najboljim klasićima. I, zanimljivo, na našoj klasi, od nas desetoro – niko nije bio, ne iz Novog Sada, nego ni iz Vojvodine. Onda smo se vezali jedni za druge i za Akademiju i otkrivali grad zajedno. Lep, miran, blag.
Prvi put kad sam došla u Novi Sad, a došla sam na prijemni već posle prve godine srednje, zaljubila sam se u tu Akademiju. U taj kućerak usred centra…
Brendiranje dobrote i ljubaznosti
– Kad nekom u Kragujevcu kažem gde sam sad, kažu “Jaaao, kako je divan Novi Sad i kako su tamo svi ljubazni!”. Taj imidž nas i dalje prati. I ja bih tako volela da se vratim i da ga vidim očima svežeg “dođoša”. Mislim da mi se desi ponekad. Tamo krajem septembra, početkom oktobra. Taj osećaj kako sve tek počinje i sve je moguće – kaže Marija Radovanov.
Ksenija: – Moja generacija “domaca” spremala se za Beograd, Novi Sad i Prištinu (odnosno Kosovsku Mitrovicu), pa šta bude! I zajedno smo išli na prijemne, zajedno se spremali. Ja sam posle treće godine probala glumu na FDU, ali nisam imala jaku želju i motivaciju da prođem, valjda mi je bilo još rano. Želela sam da ipak prvo završim školu, a ovo je bilo više kao probijanje leda. Osetila sam tada da to nije to. Sledeće godine prijavila sam se na FDU i na AU u Novom Sadu, i na svu sreću nisam ni stigla da prisustvujem prijemnom ispitu u Beogradu jer sam u Novom Sadu ušla u uži izbor i upisala. Još sam tad slušala o Jaci (Jasni Đuričić) od kolega i njenih prethodnih studenata kako je odlična profesorka, i znala sam da je to pravo mesto za mene. I bilo je tako. Odmah su nas prigrlili ostali studenati, a ubrzo je bilo obnovljeno i “Pozorište Promena”, tako da smo se često družili i podržavali jedni druge, gledali jedni drugima ispite, komentarisali. Stičem utisak da je i dalje tako, i zbog toga mi je drago.
Koliko često vas dve razgovarate o pozorištu?
Marija: – Baš kad nemamo o čemu drugom. Šalim se. Imamo sličan ukus i osećaj. Lepo je kad nas nešto inspiriše na vatrenu razmenu mišljenja, ali nekad se razumemo i s vrlo malo reči. Znači mi njeno mišljenje o stvarima koje radim, a nekad ga se i bojim – zna me, zna kad malo lagim! I s njom mogu najotvorenije da pričam o određenim vrstama problema u poslu, o nekim mojim demonima. Ovo baš zvuči tajnovito! Ali da, tu smo jedna za drugu u tom smislu. Pošto poslednjih godina nisam u mogućnosti da vidim sve što želim, ili što bi trebalo, Koki (porodični nadimak za Kseniju) dođe malo i kao moj prozor u svet. Kada radimo zajedno (a nedavno smo prvi put imale tu priliku), ponašamo se vrlo profesionalno, s tek malko šuškanja “u zadnjoj klupi”. Naravno, u periodima nekih burnijih životnih dešavanja, o pozorištu ne pričamo uopšte.
Ksenija: – Pričamo o svemu, pa i o pozorištu! Zavisi šta je na dnevnom redu. Ali, s obzirom na to da je pozorište život, a život pozorište… Da, često pričamo o pozorištu!
Obe ste studirale glumu kod, kažu, dva izuzetna pedagoga. Šta je najbolji savet koji ste od njih čule? A čemu Akademija ne može da poduči?
Ksenija: – Nama su mnogi profesori govorili da, dok smo na Akademiji, zaštićeni smo kao beli medvedi, a da nas pravi problemi čekaju tek kada je završimo. Tada sam razmišljala: “Pfff, okej… Ne razumem kako smo to zaštićeni”, a kada sam završila Akademiju, shvatila sam da su potpuno u pravu. Na Akademiji si okružen svojim ljudima, koji navijaju za tebe, bodre te, slušaju, pružaju ti prilike. Kad završiš Akademiju, odjednom si sam. Odjednom se nađeš u realnom svetu, ljudi tek treba da upoznaju tebe i tvoj rad, čekaju te kastinzi i audicije (stres!), kolege s kojima tek treba da pronađeš zajednički jezik, i nisu svi dobronamerni. Na Akademiji posao ti je da ispunjavaš svoje zadatke najbolje i najpoštenije što možeš, zajedno s ljudima kojima veruješ i koji žele da obrate pažnju na tebe, da ti nešto kažu, da ti pomognu. Takođe, ono što sam jako cenila na Akademiji jeste to što smo dobijali prilike da igramo razne uloge, uključujući i likove koji su vrlo različiti od nas i koji s nama, naizgled, nemaju ništa zajedničko. Najvećim delom za to bila je zaslužna naša profesorka. Tako smo mi “klasne žene” dobile priliku da igramo i muškarce u Šekspirovom “Magbetu”, tako sam ja dobila priliku da igram Luciju u “Tri zime”. Možda bi nam bilo lakše da smo igrale neke druge uloge, ali postavljalo se pitanje: Šta je za nas izazov? Šta ćemo učiniti da kao glumci porastemo? I zar nije u tome čar glumačkog posla? A imam osećaj da je to u profesionalnom svetu retkost. Nešto s čim je meni teško da se pomirim je to da te često stavljaju u kalup, bilo zbog izgleda, bilo zbog toga kako te doživljavaju privatno… a to je baš pogubno za glumce, posebno za mlade. Najčešće se ide “na sigurno”. A što se saveta tiče, ima ih mnogo i uvek se setim nekog dobrog u trenutku, ili situaciji kada mi je potreban, ili kada potvrdi nešto o čemu sam razmišljala. A evo, ako bih izdvojila jednu bitnu lekciju, ovako iz glave, jeste da glumac sam sebi mora da obezbedi logiku svojih postupaka i misli, da ne čeka nekog drugog da to uradi za njega, da iza svega što se na sceni radi i izgovara mora postojati unutrašnja logika.
“Boli me što neki odlični mladi glumci ne dobijaju priliku da se zaposle i rade zbog toga kako izgledaju, zbog toga što se ne uklapaju u nečiju savršenu sliku zaposlenog glumca, ili uloge. Niko ne može da te pripremi na to, ma koliko god ti to pričali, koliko profesionalni svet ume da bude nehuman i takmičarski nastrojen. Što je baš ironično, zapravo. Ali evo i pozitivne stvari: niko te ne pripremi na to kroz šta ćeš sve tek proći i šta ćeš sve naučiti usput!”, kaže Ksenija Mitrović.
Marija: – Složila bih se sa koleginicom (smeh). Od mog studiranja je prošlo malo više, a još uvek radim na stvarima kojima je profesor pokušavao da me nauči: da dobro pročitam dijalog i razumem ga na vrlo jednostavnom nivou – šta je ko kome rekao. Često mi glumci mislimo da se podrazumeva da smo to prvo i uradili, ne shvatajući da nehotice govorimo tek onako kako mislimo da se od nas očekuje (glumci će shvatiti razliku). I da se svim silama trudim da izađem iz zone svog glumačkog komfora. Nisu nas naučili da se u pozorištu ne vode svi time.
Pozorište komentariše život, ono je njegova slika, može li današnje pozorište da naslika taj naš život koji se na toliko neočekivanih strana izliva u propast…
Marija: – Naravno. I današnje pozorište bi to apsolutno moralo da radi. E sad, u našu odbranu, sve se toliko brzo dešava, menja i izvitoperuje da je svima teško da uhvate suštinu u tom tempu i čini se da je potrebno majstorstvo da se uhvati taj Zeitgeist i na pravi način progovori o svim tim anomalijama. Mada… Zar nije uvek bilo tako? Valjalo bi da pozorište, reditelji, dramaturzi, glumci to bar pokušaju. Mogli bismo da budemo mnogo opasniji nego što sebi dozvoljavamo, i to čak bez posledica, jer – to je samo umetnost, koga briga? U današnjem sistemu vrednosti i značaja, pa zar nije tako? Nije da smo baš pod lupom cenzora.
“Mogli bismo mi glumci da budemo uzbunjivači, glasnogovornici, ali sami sebi uskraćujemo tu moć. Iz straha, ili, još gore, lenjosti, površnosti. I hajde, da ne pričam samo o politički škakljivim temama. Morali bismo da progovorimo i o nekim društvenim fenomenima i abnormalnostima današnjice. O onome što našeg gledaoca žulja u svakodnevici. To je suština pozorišta oduvek, ne bi smelo da je toliko teško.”. (Marija Radovanov)
Ksenija: – Slažem se. Mada ja nikako ne bih volela da gledam na sceni neku predstavu koja govori o našem trenutnom političkom stanju, da klimam glavom i kažem, “Da, tako je, u pravu su”, snuždim se, odem kući i pitam se šta ću sad s tim? Zašto sam onda uopšte gledala tu predstavu? Mislim da mora da postoji neki diskurs na sceni, da ne dobijemo samo jednu stranu realnosti, to je dosadno.
Crnilo nije jedina istina
– Pozorište ne treba da pokazuje samo stvari “kakve jesu”, već i da pruži neku nadu i veru, ili da nas bar na neki način zagolica, a ne da nas ostavi bespomoćne kakvi smo bili i pre predstave. Realnost nisu samo ružne stvari. Crnilo koje nas okružuje nije jedina istina. A nije istina ni da je sve veselo i bezbrižno. Mislim da treba naći balans, kako u životu, tako i u pozorištu – smatra Ksenija.
Društvo u kojem živimo, i koje često izgleda kao da je na rubu nervnog sloma, čine i vode ga neshvatljiva bratstva licemera. Kako glumac pliva u svemu tome, jer sa scene treba da nam saopštava neke glasne istine i priča važne priče, a i u teatru žive isti ljudi koji žive i van njega…
Ksenija: – Malo pliva, malo se davi, pa opet propliva, pa se davi i tako ukrug! Šalu na stranu, to je stvarno dobro pitanje i na mestu: kako pružiti istinu na sceni ako radimo u okruženju u kojem svi nisu iskreni, a neki se čak i boje istine? A laž se lako uvuče na scenu. I ne mora to biti neka velika laž. Moja profesorka je govorila da se na sceni sve vidi, to kad čovek nije sam sa sobom na “ti”. Usiljenost u životu vidi se i na sceni: laž i muljanje u životu – laž i muljanje na sceni. Možda to ne vidi svako, ali što bi rekao Šekspir u “Hamletu”: “Neznalice će se možda smejati, ali će pametnima biti vrlo mučno”. Ja negde verujem da dobra predstava zavisi od toga koliko je ko spreman da bude ranjiv i otvoren, iskren prema sebi i prema drugima, i od toga da je ekipa predstave povezana u istom cilju – umetničkom, a ne površnom, ličnom. Ekipa je mnogo bitna, da se ljudi osećaju sigurno da stvaraju. Ali kolega ima raznih, nažalost, no glumci kojima je i dalje cilj da se bave umetnošću mogu da sačuvaju svoju razboritost tako što sebe pitaju: šta ja sad u ovom procesu, u ovakvim okolnostima mogu da uradim bolje, kako da ja budem iskreniji i doprinesem istinitosti ove priče? Neko će se nalepiti na tu iskrenost, a neko neće, ali to ne treba da bude naš problem.
“Ima ljudi kojima umetnost više nije cilj. Neki zaboravljaju zašto su počeli da se bave glumom, izgube veru, odrađuju posao i počnu da lažu sebe da je to dovoljno. Neki ne umeju da kontrolišu sujetu i takmičarski duh. Ima onih koji pod velom velikih glumaca dopuštaju sebi svakakve bezobrazluke i laži na sceni. A ima i onih koji svoje umetničke projekte koriste kao priliku da se negde uvuku, da se dodvore. Ima nas raznih! I to je tako, i mislim da će uvek biti takvih ljudi.”, Ksenijine su reči.
Marija: – Osećam se prozvano, kao da su me prozvale Ksenija i njena profesorka… Šalim se, i naravno da je Koki u pravu! Čak i bez nekih zadnjih namera, strašno je lako upasti u zamku pukog ispunjavanja neke norme. Što je pogubno za pozorište i potpuno maši poentu. Moramo malo da se pogledamo u ogledalo, svi.
Nedavno je u Novom Sadu gostovala predstava “Svetlosti grada”, koja je tematizovala Kragujevac. Ako jedan grad čine ljudi, kako to ta predstava tačno podseća, koje bi bile te svetlosti Novog Sada?
Marija: – Meni su jako dragi novosadski penzoneri, stara garda. Vrlo fina i ljubazna gospoda, ali će svakom uvek neustrašivo u lice reći ako radi nešto što nije u redu. Stvarno nekad imam utisak da su upravo oni čuvari duha ovog grada. Kad sam bila trudna, nijedan vozač autobusa nikad nije hteo da mi naplati kartu, iako bi trebalo, i uvek su me svuda puštali preko reda, svuda. Kada uđem u autobus s detetom, uvek neko ustane (omladina baš i ne, moram da kažem, osim ako im gorepomenuta stara garda ne podvikne!). Takođe, vozači staju na pešačkom prelazu. Jesu banalne stvari i reći ćete: “Podrazumeva se!”, ali nije baš tako. Kragujevčani su dobri, glasni, otvoreni, direktni ljudi i uvek ću imati potrebu da odem tamo, da se malo setim odakle dolazim, i geografski i mentalno.
Meni su jako dragi novosadski penzoneri, stara garda… Nekad imam utisak da su upravo oni čuvari duha ovog grada…
– Novi Sad je sad već uveliko moj grad. I volim što imam svoja mesta na pijaci gde kupujem sir, gde samo jabuke, gde krompir, svoju pekaru, i što sam sa svim tim trgovcima na “Vi”, al’ je opet “Pa gde ste, gospoja?”. Takve stvari. Neočekivane ljubaznosti šalterskih službenika… Stvarno verujem da je to i dalje brend ovog grada. Meni jeste. Bilo bi dobro da ga čuvamo. I prenosimo gorepomenutim omladincima – poručila je Marija.
Ksenija: – Hmmm. Ja sam tek skoro počela da živim u Novom Sadu, ako izuzmemo vreme studiranja kad sam se vrtela u krugu centar–Akademija. A i nekako, ljudi koje poznajem uglavnom su s raznih strana. Ali, eto, ako je Maja pomenula staru gardu Novog Sada, ja bih pomenula one žene koje prodaju cveće po gradu, kao i ulične svirače, mlađe i starije, i možda neke konobare i konobarice iz kafića u kojima smo dosta boravili za vreme studiranja.
Marija, pošto ste vi i mama, šta mislite da nedostaje ovdašnjem pozorištu za decu i mlade, na koji način bi društvo trebalo da se bavi tom temom, tim stanovništvom? I šta mislite na koji način pozorište danas može da doprinese borbi protiv narastućeg nasilja dece nad decom i nasilja uopšte?
– Da, i mi tu imamo veliku odgovornost. Nešto nam se strašno desilo, što nismo bili kadri ni da razumemo ni da na to adekvatno odgovorimo – ni institucije, ni društvo. Neke nespretne ili solomonske mere. Pozorište ima na raspolaganju mnogo prefinjenija i prijemčivija sredstva od škole i psihologa. Zapravo mislim da se pozorište za decu uvek time i bavilo – ljubavlju, empatijom, tolerancijom, kao i bilo koja druga umetnost. Možda samo to treba nekako dodatno da osvestimo i da pažljivije obratimo pažnju na poruke koje šaljemo. Da decu bukvalno edukujemo o emocijama – da prihvate svoje, ali i tuđe, i da znaju da nisu sami, u kakvom god problemu da su. I da imamo vremena za njih. Da ih volimo. I da ih učimo kako je život zapravo lep. Poželjno da ih okrenemo suštinskim vrednostima i odvučemo od onoga što reklame i mreže nameću – da nikad nisu dovoljno lepi, pametni, posebni. Optimistična sam u pogledu rada naših profesionalnih pozorišta za decu. Mislim da se u nekoliko prethodnih sezona stvarno pojavilo dosta pametnih, angažovanih predstava.
Vi ste, Marija, glumica u stalnom angažmanu u Pozorištu mladih, koje su prednosti toga, a koje mane?
– Nikad se nisam vodila nekom nadmenom mišlju da je mom pozorištu velika čast što me ima u ansamblu. Osećam da je to velika privilegija. Stvarno je mnogo baš dobrih glumaca, a nemaju svi tu sigurnost – finansijsku, naravno, ali i zagarantovano bavljenje svojim poslom, što je glumcu možda još i bitnije. Za tu privilegiju osećam i veliku odgovornost i drago mi je da igram za tim. Volim svoj ansambl i ceo kolektiv. Mislim da smo dobra, skromna, radna ekipa. U nekom većem pozorištu bi me možda pojeo mrak, možda mi bivstvovanje na sceni ne bi bilo baš tako zagarantovano! Naročito glumici mojih godina. Često se šalim da glumice u nekom nezgodnom periodu upadnu u taj “glumački limbo” – prestara za devojke, premlada za keve. Nema baš sijaset uloga za nas, prosto nam dramska književnost nije naklonjena. I možda nekom nije prednost, ali ja volim taj osećaj doma, takav sam tip. E, sad. Trebalo bi da je mana to što ne mogu da radim sa strane ako sam potrebna svom pozorištu. Međutim, nije da se druga pozorišta i produkcijske kuće tuku oko mene. Retko se desi, te se i naši organizatori obraduju zbog mene i zajedno napravimo da sve funkcioniše. Eto, od prve mane sam opet napravila prednost! Druga je što nisi baš u mogućnosti da biraš predstave i uloge. I nekad radiš i ono što nije baš tvoja šolja čaja. S druge strane, retki slobodni umetnici danas imaju tu privilegiju.
A vi Ksenija, kako razumete fenomen predstave “Tri zime” i činjenicu da nam je priču o raspadu zemlje tako potresno ispričala generacija koja ni u kom smislu nije učestvovala u krahu te zemlje. Koliko taj raspad vi i vaša generacija osećate kao generacijsku traumu? I šta mislite zašto se ta tema 30 godina nakon poslednjeg rata tako glasno vidi u našem teatru?
– Verovatno zato što ljudi tada nisu bili ni svesni šta se dešava, tj. nisu mogli da pojme da će se tako nešto desiti, trebalo im je vremena da to shvate i prihvate. I još uvek pokušavaju to da sažvaću. To je velika trauma koja se još uvek procesuira. I prirodno, prenosi se na sledeće generacije. Mi kao generacija nismo to doživeli na svojoj koži, ali ipak osećamo to. I kad se ne priča o tome, to se oseća. A da ne pričamo o tome da živimo među ljudima koji su preživeli ratove, a njih je mnogo – dakle, to je tu sa nama. Pitanje je isto i kako još mlađe generacije koje dolaze da gledaju “Tri zime” duboko osećaju tu predstavu kao nešto potresno i lično. Ima nečeg tu. Lično mislim da smo i dalje u procesu “isceljenja” i da tome treba vremena. Trideset godina zapravo i nije mnogo. Treba vremena da se preboli neuzvraćena ljubav, a kamoli ovako nešto. To ne može da se ubrza na silu. A činjenica je i da nismo još sasvim iskreni jedni prema drugima, ne preuzimamo odgovornost, već upiremo prstima jedni u druge. Možda prethodne generacije nisu spremne sebi da priznaju neke stvari, to nije lako. A to se onda prenosi dalje. Pitanje je prihvatanja istine i praštanja. Oprostiti je najteže. Ali sigurno da pozorište pomaže u svemu tome, posebno kada je u pitanju tako dobar tekst, gde se vide svi ti različiti stavovi i uglovi i gde svako može da se pronađe, koji je dobro postavljen, i na kome smo radili dugo, studiozno i marljivo, s ljubavlju i razumevanjem. Mislim da ljudi vole da gledaju “Tri zime” jer im predstava dozvoljava da prožive sve te zatrpane i podeljene emocije.
Vi ste mlada glumica bez stalnog angažmana. Ima li to prednosti, a koje su mane?
– Ja sam trenutno na ugovoru u Pozorištu mladih, na određeno vreme. Imala sam prilike da promenim status nekoliko puta: bila sam zaposlena na određeno, a jedno vreme sam imala i samo honorarne ugovore. Igrala sam prethodno u NP Subotica, u Dečjem pozorištu Subotica, u NP Sombor. Iz svakog pozorišta sam ponela nešto, neku lekciju, i na tome sam zahvalna. To mi je pomoglo da shvatim šta želim, a šta ne, kao i šta su bile neke moje predrasude u vezi s poslom. I ja lično mislim da je prirodno za glumce koji su tek završili Akademiju da istražuju i traže svoje mesto. Recimo, ubrzo nakon što mi nije produžen ugovor u Subotici, počela sam da radim s decom i tinejdžerima u Novom Sadu, u školi mjuzikla “Akademija zabave i umetnosti O&M”. I to se ispostavilo kao pravi izbor. Otkrila sam da me ta vrsta rada ispunjava i uči nekim bitnim stvarima, kako za život, tako i za glumački posao. I koliko su mladi ljudi divni i puni ideja. I vere! A na tome bi mnogi profesionalni glumci mogli da im pozavide.
Tekst je prenet sa portala mojnovisad.
