Zatrpanost vestima jeste politička strategija, od nje postajemo pasivni i nemi

Poslednja analiza američkog Nacionalnog istraživačkog centra javnog mnjenja Univerziteta u Čikagu kaže da građani beže od vesti, posebno političkih, čak 65 izbegava odsto, naročito one o vladi i politici. Opterećuju ih i umaraju. Na listi “za izbegavanje” su i one iz ekonomije i o klimatskim promenama.

Internet jeste silovit vodopad. Neukrotivo zaipa mozak informacijama.

Dok ne odustanemo ili posustanemo od beskonačnog skrolovanja vesti, mentalni umor nas vodi ili u agresivne rasprave ili beg. Na nivou društva, reakcija na preopterećenost informacijama je politička polarizacija.

Kako? Samo jedan od primera su algoritmi koji stvaraju eho komore ili sobe odjeka, bazirane na tome šta prethodno pročitamo ili pogledamo na društvenoj mreži. Na taj način se povećavaju, umnožavaju i ponavljaju informacije koje smo već pročitali.

Ostajemo u opasnom krugu samouverenja.

Ali, šta znači situacija kada čak ni profesionalni novinari ne stižu da do detalja isprate sve istovremene krize, političe i policijske akcije, skandale i agresivne izjave političara?

Da li je zatrpanost vestima slučajnost?

Ako pitate Naomi Klajn, kanadsku novinarku i spisateljicu, niti je slučajna, niti je bezazlena. U “Doktrini šoka”, kroz 21 poglavlje vrlo slikovito objašnjava neke od najvećih političkih kriza od 70 ih do 2006. godine, odnosno kakve su političke poteze sa sobom donele.

Kao primere tih šokova praćenih nepopularnim merama, Klajn nabraja i torturu Pinočea u Čileu 1973, Foklandski rat između Argentine i Velike Britanije 1982, ali i uništenje Nju Orleansa uraganom Katrina 2005. godine.

Zatrpanost vestima jeste političko oružje, jer za cilj ima specifične mete.

Tom poplavom se davi istina. Najlakše se sakrije važna činjenica kada se javni prostor preplavi nebitnim ili obmanjujućim informacijama.

Teorije marketinga često govore upravo o tome, a mnoge PR agencije su upravo izgrađene na toj marketinškoj teoriji i praksi.

Svi su već sada svesni, da su velike i ključne, a duboko sporne, političke odluke, prečesto tempirane uz senzacionaliztičke, a suštinski nevažne vesti koji procure do “njihovih” medija.

Dok građani gledaju u jednom pravcu, iza zavese se dešava nešto drugo.

Preplavljenost suprotnim stavovima, pak, dovodi do toga da gađani više veruju onome ko “zvuči” ubedljivo, a ne onome ko zaista ima argumente. Neki na kraju i dignu ruke, uz rečenicu: “Ko će više znati šta je istina?”

Takav skepticizam jeste cilj manipulatora. Jer, namera kampanje dezinformacijama nije da ljudi obavezno poveruju u njih, već da ih nateraju da ne veruju relevantnim informacijama.

Zatrpanost vestima je antidemokratska politička strategija. Osim što je namera da prepravi građane sa toliko informacija da je teško da razumeju šta je važno, poenta je da se odvlačenjem pažnje kontrolišu narativi.

Poplava informacija nema namenu da napravi prostor za debatu, već da je uguši.

Zaključak i strategija su jasni. Kada društvo ključa, sledi hiperprodukcija dnevnih i zagađenost viralnošću lažnih vesti, a političari povlače drastične poteze.

Realnost postaju mere protiv kojih bi se prirodno svi pobunili. Dok građani ukapiraju šta se dogodilo, voz je odavno napustio stanicu, a nova normalnost se ispilila.

Kada su pred pažnju javnosti bačeni jedna supa i nesuđeni ćevapi, uoči skupa u Nišu, već se zaboravilo da je koji dan ranije kosovska policija upala i u Ustanovu za sport i omladinu u Mitrovici.

U drugi plan je pala i sudbina i Nacionalne službe za zapošljavanje i Gradskog muzeja u istom gradu.

Seća li se neko reakcija OEBS-a, ambasada, Evropske unije, UNMIK-a tim povodom? To je bilo pre par dana.

“Ne mogu da ispratim. Da nemam rođake na Kosovu, ne bih ni znao šta se dešava”, kazao je jedan kolega.

“Jedino ako pratim lokalne medije. Ali, kada sve da stignem”, dodao je drugi.

“Ostao je još Crveni krst”, prokomentarisala je jedna sagovornica u petak. Ove nedelje stupila je nova normalnost. Kosovska policija ušla je u prostorije Crvenog krsta na Gazivodama.

Voz samo što nije stigao na krajnje odrediše.

Kolumbija žurnalizam rivju ( Columbia Journalism Review) piše da poplava i suša vesti nisu kontradiktorne pojave.

Oba bi kažu, trebalo posmatrati kao “dva koloseka šire strategije cenzure”, cenzure koja nastoji da sakrije od medija ono što je važno, tako što će u nekim slučajevima uskratiti, a u drugim nadvladati njihovu pažnju.

Građani će kao da zaista stoje pod silovitim vodopadom, ostati pasivni i nemi. Zatvorenih očiju, da ne uđe voda. Dok manipulativni političari i njihovi PR agenti nastavljaju sa svojim obmanama i spinovanjem, poslednji vagon demokratije polako odlazi.