Nela Tonković: Pitanja nikada nisu neprijatna, ona su preduslov da napredujemo

Autor: Branko M. Žujović, Izvor: Zujovic.com

Ano ni zbog čega drugog, ovaj intervju sa Nelom Tonković predstavlja vredan subotički presedan. Nela Tonković pokazala je političku zrelost kada je pristala da mi da intervju, nakon kritika koje sam napisao o političkoj prirodi koalicije koju je predvodila na proteklim lokalnim izborima.

Poređenja radi, napomenuću da Bogdan Laban i Stevan Bakić, uprkos brojnim molbama, nikada nisu smogli smelosti da odgovore na moja brojna pitanja.

Smatram da novinar, ukoliko se rukovodi idejom Džordža Orvela da je novinar samo onaj ko objavljuje sadržaje koje drugi ne žele da budu objavljeni, a da su sve ostalo odnosi sa javnošću, podjednako kritički treba da pristupa opoziciji, koliko i vlasti.

Evo šta je Nela Tonković rekla.

Koalicija koju ste predvodili izašla je na protekle lokalne izbore bez programa. Uza sve poštovanje prama Vama lično, a ono u mom slučaju nije malo, ono što ste naknadno predstavili Subotičanima nije bio program. Da li je zaista dovoljno bilo okupiti najraznorodniju moguću koaliciju oko Vašeg imena i prezimena, sačinjenu od sadašnjih i bivših članova DS, SRS, G17 plus, Narodne stranke, Narodnog pokreta i ostalih starih i novih stranaka, levicu, autonomaše, centar, desnicu i hrvatsku manjinu, obećati Subotičanima vitaminsku injekciju pristojnosti, pa da oni zaista poveruju da je to dovoljno za izlečenje grada od vrlo teških stvari, da ne kažem bolesti, koje su nažalost notorne?

Nela Tonković: Subotičanima smo predstavili ideju koju smo nazvali „Plan za Suboticu“, dakle nismo pretendovali na to da u tom trenutku imamo program jer, kako ste ispravno primetili, koaliciju čini prilično široka baza stranaka koje su sve imale svoje zasebne programe i ideje. Programi su, makar za mene, plod znatno dužih procesa pregovaranja, zagovaranja i planiranja, a ne treba smetnuti s uma ni vreme koje su političke organizacije imale da se oko nekih tačaka okupe. Međutim, stalno sam naglašavala da je „Plan za Suboticu“ imao i svoje kokreatore u vidu sugrađana koji su bili pitani o značajnim temama, koji su i sami osećali potrebu da sa nama razgovaraju, ali i da podele svoje dileme i brige. Naš plan prepoznao je tri velike celine u razvojnim potrebama grada i tim celinama ćemo se znatno podrobnije baviti u naredne četiri godine, razumevajući da su te tri celine – grad kakav nam je potreban, grad kakav želimo i grad održive budućnosti – zapravo vitalne. One sasvim izvesno zaslužuju razradu iz svih mogućih aspekata i sa što širom zajednicom. Pristojnost je neophodna u tom poslu, i to ne veštačka, „korektna“ pristojnost koja ne zadire u suštinu problema, već stvarna, empatična pristojnost čija je snaga u dubini razmatranja bolnih mesta i potencijalu da deluje zeceljujući. Nije dovoljna, naravno, ali uz znanje i hrabrost mogla bi da bude predvodnik potrebnih promena u gradu.

Vi ste politička ličnost na koju DS u Subotici, očigledno, računa. Smatrate li da je potrebno da DS u Subotici načini jasan i nedvosmislen otklon od lokalne politike kakva je vođena? Mnogi Subotičani smatraju da Labanova i Bakićeva ekipa nikada ne bi došla u priliku da predvodi grad, da nije bilo politike DS. Zatim, rekao bih da ubedljiva većina Subotičana smatra da je DS, za kakvu znamo, inicijalno, ubila nadu koja je postojala u gradu, jer je ovo što imamo danas samo bahata razrada onoga što je uspostavljeno pre desetak godina. Neki od vaših istaknutih članova zaposleni su u gradskim preduzećima u koja se ne ulazi bez „dilova“ sa sadašnjima i legitimacije te vrste podobnosti. Neki od njih su udomljeni i danas mudro ćute. Drugi su stvorili poslovnu imperiju. Treći su limenog obraza pretrčali u vladajuće stranke. Da li je potrebno načiniti jasan otklon od takve politike i gradu ponuditi konkretna rešenja i nove ljude?

Potrebno je načiniti otklon

Nela Tonković: Potrebno je načiniti otklon od loših politika i konkretnih ljudi kojima je bilo kakva politika samo maska za lomljenje javnog interesa tako da postane privatan. Kada govorimo o Demokratskoj stranci, za mene je ona – i rizikujem da vam zvučim prilično staromodno i naivno – i dalje stranka koja je bila motor promena početkom novog milenijuma, stranka emancipatorskih ideja Zorana Đinđića, to je period u njenom postojanju koji ne želim i ne mogu da izgubim iz vida ni kada pričamo o vremenu koje je usledilo. Da, tu stranku je određeni broj njenih, danas već nekadašnjih, članova iskoristio i odbacio kao što nečasni ljudi to čine u pokušaju da što pre zgrabe što više za sebe. U jednom periodu je izgledalo kao da Demokratsku stranku dominantno čine upravo takvi ljudi i to jeste bio prilično zahtevan period za naše društvo. Zahtevan, jer je nakon njega nastupio znatno gori period sadašnje vlasti koji je svoju liniju kontinuiteta iscrtao upravo na najgorim slabostima prethodne vlasti. Zato je potrebno razumeti koje su to loše prakse izneverile plemenite i dobre ideje, naučiti sve što se može naučiti iz tih grešaka, i razmišljati o novim počecima ne kao o istoriji grada koja počinje od nas, već kao o nizu utemeljenih saznanja o društvu koja će ponuditi nove prilike tom istom društvu. Konkretna rešenja i novi ljudi svakako treba da budu deo tog procesa.

Da li je potrebno menjati razumevanje politike prema kom opozicija birače uvek motiviše da glasaju za „manje loše“, umesto boljih? Prema mom skromnom razumevanju politike, loši ostaju loši, a ovi, koji su „najgori“, takođe su u svoje vreme na vlast u gradu dolazili kao „manje loši“…

Nela Tonković: Naravno, potpuno se slažem s Vama, samo bih taj iskaz malo proširila: potrebno je menjati takvo razumevanje politike kod svih onih koji ga imaju, ne samo kod opozicije.

Upravo sam tako i mislio, ne samo kod opozicije.

Nela Tonković: Tako ušančene ideje su pogubne za čitavo društvo, ne samo za stranke koje posle nekih izbora postanu ili opozicija ili vlast. Kao i u životu: uvek tragamo za najboljim rešenjem, zar ne, retko kada ga nazivamo „manje lošim“. Politika i život nisu odeljeni neprobojnim zidom, iako se u našem društvu čini sve da se politika izmesti iz realnosti života i građani uvere da u politici važe neke druge logike. Sa takvim pristupom ne mogu da se saglasim jer politika izvire iz života i radi za život.

Da li je u vašoj koaliciji Vaša reč odlučujuća? Kada bi bilo potegnuto neko ključno pitanje, od najveće moguće važnosti, da li bi odlučujuća bila Vaša reč ili reč Danijela Kovačića, Borislava Novakovića i ostalih za koje su mnogi verovali da su politička istorija? Kakvu ste poruku uputili sugrađanima u društvu Tomislava Stantića, osim što ste im priuštili reminiscenciju na G17 plus? Nakon vašeg obraćanja javnosti ceo dan mi je na pameti bila nekakva hiljadarka evra, a nisam odmah znao zbog čega… Ne zamerite, ali meni ste izgledali kao pristojna pokrivalica za stara lica koja ne smeju direktno pred birače.

Nela Tonković: U našoj koaliciji se, za sada, postupa koaliciono: odlučuje se razgovorom, iznošenjem argumenata i potom većinom. Tokom kampanje imala sam slobodu i odgovornost obraćanja javnosti i moram da priznam da u takvim prilikama nisam tražila sugestije ni saglasnosti svih, podrazumevajući da delimo iste ključne vrednosti. Ono što znam je da bih, u slučaju koji opisujete – dakle, rasprave o najvažnijim pitanjima – neizostavno izrekla sve što mislim, argumentovala i očekivala da se bolji argumenti uvaže. Ako su ti bolji argumenti moji, odlično, onda će moja reč biti odlučujuća. Ali ne bih a priori ikoga označila kao osobu koja odlučuje, treba da odlučuju znanje i istina. Moje je da se postaram da im budem uvek što bliža. Drugi deo Vašeg pitanja razumem kao stalno pitanje o novim ljudima u politici. Javnost traži nove ljude, to je česta rečenica u par proteklih godina. Ako ih zaista traži, novi ljudi treba da se aktivno uključe u politiku. Nažalost, zbog ružne slike o bavljenju politikom koja se u našem društvu stalno emituje, nedovoljno novih ljudi se usuđuje da javno istupi na taj način. Između ostalog, i to je bila moja motivacija za ulazak u politiku – poruka svima koji osećaju potrebu da se uključe i žele da doprinesu, da to učine. Politika je onakva kakvom je učine ljudi.

„Potpuno mi je jasno kako su propisi zaobiđeni u Ulici braće Radić“

Da ste dobili izbore i da su Vas izabrali za gradonačelnicu, da li biste zatražili kompeltnu reviziju procesa izgradnje zgrade u Ulici braće Radić? Ukoliko sam dobro obavešten, bivši gradonačelnik je bivšem ministru kulture, koji se protivio rušenju u Ulici braće Radić, rekao da, parafraziram, postoje stvari jače od zakona. Izgleda da je bivši gradonačelnik bio u pravu…

Nela Tonković: Meni, kao nekome ko je svojim profesionalnim usmerenjem obrazovan u polju zaštite i interpretacije baštine, nikakva revizija ne bi bila neophodna – potpuno mi je jasno kako su propisi zaobiđeni u procesu izgradnje zgrade u Ulici braće Radić. No, revizija bi bila potrebna sa stanovišta javnog interesa, tek da razumemo kako smo se u takvoj situaciji našli i kako nikada ne smemo da se nađemo u sličnoj. Ipak, to ne bi bila jedina revizija, imamo još jedan slučaj izgradnje usred najstarijeg dela grada, u samom srcu istorijske Subotice, i taj bi primer trebalo pažljivo razmotriti. Zanimljivo mi je ovo što kažete: da je tadašnji gradonačelnik Subotice rekao ministru kulture da postoje stvari jače i starije od zakona. Naime, i ja verujem da takva stvar postoji, ali je imenujem drugačije, ne verujem da gradonačelnik i ja mislimo na isto: jača od zakona je jedino etika. U slučajevima koje navodim, zanemareni su zakoni, ali zakone je lako promeniti, no svesno je prekršena etika, a to je nepromenjiva kategorija i ona je štit društva. Nedopustivo je da se takvi slučajevi ikada više ponove.

„Nemam dovoljno konkretnih, proverljivih znanja o kompaniji DG“

Smatrate li da je poznata građevinska kompanija u vlasništvu članova porodice Dulić stasala zahvaljujući procvetalom preduzetničkom duhu i poslovnoj sposobnosti ili ta kompanija postoji zahvaljujući bavljenju politikom? Dozvolite, čini mi se da većina sugrađana smatra da su poslovi koje ostvaruje ta kompanija neka vrsta krešenda naprečac zaboravljene najave da će Oliver Dulić završiti u zatvoru. Dakle, govorimo li o vrhunskoj poslovnoj sposobnosti i preduzimljivosti ili derivatu političke aktivnosti? Šta Vi mislite o tome? Čini se da je to važno pitanje unutar subotičke javnosti na koje nemamo odgovore.

Nela Tonković: Nepobitno je i javno dokazivo da su neki članovi porodice Dulić veoma aktivno učestvovali u političkom životu naše zemlje i grada. Nepobitno je i javno dokazivo i da danas postoji „DG Construction Company“. I ja vidim živu poslovnu aktivnost te kompanije. Ipak, ako bi trebalo da komentarišem eventualnu povezanost njenih uspeha i ranije političke karijere bilo koga, trebalo bi mi znatno više podataka. Kako sam vam nešto ranije rekla, mera moje odgovornosti je u ostajanju što bližom znanju i istini. O temi vašeg pitanja, naprosto, nemam dovoljno konkretnih, proverljivih znanja. Ako bih ovo pitanje komentarisala na nivou utiska, otvorila bih tu vrstu ravnoteže u kojoj bi svako i različite aspekte mog javnog delovanja mogao da komentariše na isti način.

Koaliciji „Subotica protiv nasilja“ niko nije pomagao prilikom prikupljanja potpisa

Neki od izvora tvrde da je vaša koalicija dobila nešto preko trista potpisa, kako bi uopšte mogla da izađe na izbore. Imate li Vi takva ili slična saznanja o toj vrsti tihe kolaboracije sa delom lokalne vlasti?

Nela Tonković: Nemam ni takva, ni slična saznanja. Imam samo svoja neposredna iskustva rada sa ljudima na mestima prikupljanja potpisa. Ono što sam tada videla, građani sa kojima sam razgovarala, konačno i broj građana koji su kao direktan rezultat rada strpljivih ljudi na našim štandovima odlučili da svojim potpisom podrže našu koaliciju, uverava me u netačnost sličnih tvrdnji. Potpuno sam sigurna da u njima nema ni zrnca istine, sećajući se kako su izgledali ti dani prikupljanja potpisa i činjenice da je tih dana bilo pet, sa uvek ranije najavljenim rasporedom rada naših kancelarija. Nismo potpise skupili za dan, nismo ih sakupljali ni daleko od očiju javnosti i prikupilo ih je upravo tih pet stranaka koje čine našu koaliciju. Potpise je sabralo, međutim, nezadovoljstvo građana rukovođenjem Suboticom u proteklih deset godina.

Moram da istaknem da ste vrlo brzo i ljubazno odgovorili na moja pitanja u vezi sa finansiranjem kampanje. Najzrelije ste od svih političara prihvatili moju kritiku da nemate program i moje podozrenje da ste okruženi političkim ajkulama. Jeste li moje primedbe i slutnje razumeli kao poziv na budnost ili ste ih razumeli kao neprijateljski akt?

Nela Tonković: Pitanja nikada nisu neprijatna, ona su preduslov da napredujemo i pojedinačno i kolektivno. Neprijatne su samo dogme. U tom pogledu, i pitanja i na razumu utemeljene primedbe uvek shvatam kao poziv da se čini bolje i da se bude bolji. Tako sam razumela i vas u dosadašnjem toku naše komunikacije.

Odbornička pitanja ponovo moraju da postanu javna

Šta ćete prvo učiniti ili zatražiti u gradskoj skupštini, kada ova bude konstituisana?

Nela Tonković: Pripremajući se za to, čitala sam Poslovnik o radu Skupštine grada Subotice i naišla na jednu zanimljivost tamo: odbornička pitanja se ne postavljaju javno, na sednici Skupštine, već u pisanom obliku. Moja prva inicijativa išla bi u tom pravcu – da odbornička pitanja ponovo čujemo na sednicama Skupštine. To je u srži važne promene koju ću zastupati u naredne četiri godine u tom telu, jer će naša odbornička pitanja zapravo biti na usluzi građanima. Sve što građani žele da znaju, moći će da pitaju kroz našu odborničku grupu. I prva naša inicijativa i sve potonje ići će u istom pravcu: u pravcu što većeg uključivanja građana u procese odlučivanja i promene grada.

Do sada je posao čitave opozicije u gradskom parlamentu na svojim plećima nosio Miroslav Milojević. Učinak ostatka opozicije u starom sazivu Skupštine grada, naprosto, nije vredan pomena. Sada će Milojevića zameniti desetak odbornika, od kojih su neki ambiciozni. Hoćete li nastaviti staru praksu stihijske kritike post festum ili ćete poraditi na pisanju programa i nuđenju konkretnih rešenja, kako biste prinudili lokalnu koaliciju na vlasti da i sama počne da radi drugačije, što bi, po meni, bio iskorak napred, zbog toga što rešenja, bilo da se radi o vlasti ili opoziciji, ipak zahtevaju stručnost, a ne plitku i jalovu kombinatoriku koju sada imamo na sceni?

Nela Tonković: Zauzećemo aktivan pristup i po pitanju opominjanja vladajuće većine u vezi sa njenim lošim odlukama i lošim politikama, ali i po pitanju sopstvene moći da iznedrimo kvalitetan program. Nije dovoljno samo kritikovati, potrebno je uvek ponuditi rešenje. Upravo to ćemo i da radimo. Ne sumnjam da naša rešenja, ma koliko dobra bila, vladajuća većina neće prihvatiti. Nažalost, ne živimo u okolnostima u kojima stranke koje su već dugo na vlasti imaju sluha da čuju nešto drugačije i da se zaista zamisle nad time. Očekujem da se stvari, u tom pogledu, neće promeniti preko noći jer se ta kultura ophođenja neguje veoma, veoma dugo. Naravno, ona svoje izvorište ima u ideji o nepogrešivosti vlasti i odbacivanja bilo čega što nije „na liniji“ razmišljanja vladajuće većine – u državi najpre, a onda i u gradu.

„Bila bih gradonačelnica svih građana Subotice“

Šta biste prvo uradili da ste izabrani za gradonačelnicu?

Nela Tonković: Izrekla bih rečenicu u koju verujem: da ću biti gradonačelnica svih građana Subotice, svih – bez razlike, i na prvom mestu njihova sugrađanka. Znam da deluje kao kliše, ali takav odnos odavno nismo imali.

U gradu su nametnuta dva politička narativa kada je posredi kultura. Prvi smatraju da je dovoljno kulturni život zasnivati na amaterskom folkloru, a drugi da je savremena, da ne kažem postmoderna umetnost sve i svja. Kako ove polove pripitomiti i promovisati kvalitet kao alternativu podelama u gradu?

Nela Tonković: To je prilično jednostavna stvar: profesionalizovati donošenje odluka i upravljanje u kulturi. Iz takvog stava proizašla bi jedino podrška stvarnom kvalitetu, ma kojeg „roda“ produkcije kulture taj kvalitet bio. Postoji kulturni amaterizam, a postoji i profesionalna kultura, i Subotica je u prošlosti bila prepoznata u obe ove oblasti kulture, čak i prilično nagrađivana. Narativi koje spominjete su, odlično ste primetili, nametnuti, ali verujem da su tu kako bi se nametnule i neke druge podele. Kultura ima ogroman potencijal da zbližava i integriše društvo u pravcu empatije i čovekoljublja – i samo tako je treba i doživljavati. Sve drugo je dnevna politika koja zaboravlja da je kultura bila tu i pre i biće tu i posle nje.

Svi smo „prođoši“

Da li je moguće sanirati polarizaciju koja se, takođe, podstiče između takozvanih starosedelaca i takozvanih došljaka? Kažem takozvanih jer su ovde svi došljaci. Kako da iz redova svih zajednica u gradu kristališemo kvalitet koji nam sada toliko nedostaje?

Nela Tonković: Nikada neću zaboraviti sjajnu rečenicu jednog mog mudrog kolege: uopšte nije važno da li smo ovde od „vremena ameba“ ili smo „dođoši“ – jer svi smo mi samo „prođoši“. I ta polarizacija je stvorena na fonu nečije političke zloupotrebe najtananijih identitetskih pitanja svakog čoveka. Moram da verujem da je moguće zalečiti tu ranu, upoznati se i prihvatiti bez predrasuda, i stvoriti pravi grad, zajednicu solidarnih i ravnopravnih ljudi. U svakom slučaju, svakoga dana radim u želji da tom vrednom i plemenitom naporu pomognem.

Šta biste konkretno preduzeli da više nemamo ovako sramotnu medijsku scenu u gradu, za koju će, opet, većina reći da je osmišljena i začeta u vreme DS, a da danas imamo samo do neslućenih granica razrađenu šemu prema kojoj lokalna vladajuća garnitura, istovremeno, uređuje medije koje korumpura budžetskim novcem? Molim, bez fraza o slobodi medija…

Nela Tonković: Ne zanima me ko je započeo neku lošu praksu – ako je loša, dužni smo da je učinimo boljom i ispravnom. Za mene je ovde rešenje isto kao i u oblasti kulture: profesionalizacija donošenja odluka i najveća moguća odgovornost. Sada toga nema i upravo zato imamo podelu na „naklonjene“ i „nenaklonjene“ medije, pa u skladu s tim i njihov pristup javnom budžetu. Mediji su oči društva koje ne smemo da zatvaramo nikada. Sve što ih zatvara na bilo koji način mora da se menja.

Kampanjski pristup neće uroditi plodom

Pisao sam opširno o aferi „Sarter“. Ne bih da se ponavljam, o toj aferi sam saopštio ono što sam imao. Ubedljivo sam dokazao da je Subotica-trans kupio polovan uređaj, plativši ga, blago rečeno, višestruko skuplje na jedan očigledno kriminalan način. Od svega, ni ljudi unutar vladajuće koalicije za koje pouzdano znam da se ne slažu sa korupcijom, ali ni opozicija, nisu preduzeli ništa da se ta sramota okonča u korist grada. Zbog čega je DS sve vreme ćutala, zbog čega je ćutala opozicija?

Nela Tonković: Na ove afere opozicija je, sporadično i – slažem se – možda nedovoljno aktivno, imala različite odgovore. Međutim, bojkotom sada već pretprošlih lokalnih izbora, najveći deo opozicije je ostao van lokalne skupštine i, sasvim u skladu sa tom nevidljivošću, postao manje vidljiv i u drugim sferama svog javnog rada. Konačno, neke stranke bile su u dugim periodima previranja, konsolidacije, nastajanja… Pred izbore se ipak dobija najviše pažnje, a onda je moguće, kao što je to jedan vaš kolega uradio na našoj prvoj konferenciji za medije, pitati i opoziciju šta je učinila za grad u proteklom periodu. Ako je ranije činila nedovoljno ili nejakom snagom, sada je vreme da se aktivira drugačije jer ćemo, u naredne četiri godine, imati više platformi sa kojih ćemo delovati. Kampanjski pristup ne može da urodi plodom i koliko je poguban za stranke, toliko je poguban i za društvo jer građane ostavlja nezaštićenim pred osionošću korumpirane vlasti.

Hoćete li okupiti tim, tokom narednih meseci napisati razumljiv program i izaći na sledeće izbore u drugačijem formatu, ili ćete zadržati staru postavu DS-a i pasivnu poziciju nezameranja, nastavljajući da se oglašavate samo uoči izbora?

Nela Tonković: Najmanje što mora da uradimo je da oformimo srž tima u kojem će svoje mesto pronaći profesionalci iz različitih oblasti kako bi sa nama sarađivali na što boljem i potrebama grada primerenijem programu. Naša ideja je da ova koalicija bude partner građanima i sa te pozicije ćemo im uvek pružati ruku – program, razgovori sa stručnjacima, konsultacije sa sugrađanima, stvaranje javnih prostora za debatu, i drugi načini upoznavanja sa idejom i sa njenim nosiocima su nam neophodni i vitalni. Pozicija nezameranja o kojoj me pitate za mene je neodrživa, nema prostora za nju u situaciji u kojoj se Subotica nalazi. Razlika mora da se vidi, uvek to govorim, razlika između načina rešavanja nekog problema, razlika između politika – to mora da se vidi! Nezameranje je izneveravanje istine, a to nije put koji je meni blizak.

Zasigirno postoji način da Subotica-trans radi bolje

Kako bi DS rešio problem gradskog prevoza u Subotici? Od obećanja dosadašnjeg gradonačelnika da će preduzeće biti dovedeno u red, a vozni park obnovljen u potpunosti, došli smo do tišine koja je usledila nakon najave da će u igru biti uveden privatni partner. Da li DS snosi deo odgovornosti za skandaloznu i pokazalo se protivzakonitu nabavku mini-buseva i besmisleno usložnjavanje voznog parka tog preduzeća? Ukoliko redosled poteza vlasti tokom poslednje dve decenije složimo u jednu ravan, ti potezi su išli isključivo u pravcu priprema za obezvređivanje i privatizaciju Subotica-transa, a ne ka boljem sistemu javnog prevoza u gradu. Grešim li?

Nela Tonković: Nedavno sam koristila usluge subotičkog javnog prevoza i ne mogu da se ne složim sa vama u pogledu onog obezvređivanja koje spominjete – potrebno je samo da se bilo ko od sugrađana proveze našim autobusima i vrlo lako isto može da zaključi sam. Da bih odgovorila na ovo pitanje potpuno, potrebno mi je znatno više informacija i znanja, jer javni prevoz je strateška oblast za jedan grad. Mreža linija, učestalost polazaka, cena karte, povlašćene kategorije, vozni park, odnos prema zaposlenima i sijaset drugih faktora koji treba da budu uzeti u obzir kao da su decenijama, ali u proteklih par godina naročito, zanemarivani iz najmanje dva razloga: nestručnosti u upravljanju i loše namere prema javnom preduzeću. Zasigurno postoji način da javno preduzeće koje se bavi prevozom putnika radi bolje. No, i namera mora da bude takva. U vezi sa pitanjem koje pretpostavlja odgovornost DS-a, od toga neću da pobegnem: ako je bilo šta učinjeno na štetu građana u vreme dok je DS bila na vlasti, onda je moja stranka odgovorna. Oni koji su odgovorni za sadašnje stanje takođe treba to da priznaju i da snose političke posledice.

Tramvaju nije bilo potrebno ukidanje, već modernizacija

Tramvaj je urbani zavet Subotice. Istovremeno, on je i simbol među onima koji smatraju da Subotica može da doživi urbanu renesansu. Hoćemo li se ikada ponovo, makar simbolički, voziti tramvajem o kom je pisao čak i Džon Hartli Vilijams. Njegova poema „Lament za tramvajem Subotica–Palić“ uvrštena je u antologiju engleske poezije, a da za to kod nas skoro niko da ne zna, jer naprosto ne živimo, što se našeg grada tiče, u antologijska vremena…

Nela Tonković: Da u to ne verujem, ne bih imala potrebu da javno delujem. Regeneracija zdravog urbanog tkiva Subotice i zaceljenje našeg grada, stvaranje nove snage, zadatak je našeg vremena, ali je i proces dugog trajanja pred kojim nema smisla da ustuknemo – taj zadatak neće pripasti nikom drugom. Uostalom, i subotičkom tramvaju nije bilo potrebno ukidanje, nego modernizacija. Tako je i našem gradu potrebno više naše pažnje i nade, ne odustajanje.

Tekst je prenet sa portala Zujovic.com.