TERETANA ZA GLAVU: “Matija” – potresan i dirljiv, za života neizrečeni, zagrljaj oca sinu

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Mojnovisad

Pakao su često drugi, ali neretko i mi sami, a ponajgori od svih je onaj kad izgubiš onoga koga voliš, kad nestane meso tvoga mesa, seme tvoga semena, kada na najpotresniji način shvatiš značenje konačnosti – kraja.

Može li se to preživeti? Može li se preživeti ono što se preživeti ne može? Bez ikakve dileme, odgovor je – ne, jer kad umreš, a i dalje hodaš, tek si senka koja, čeličnom voljom vođenom užasom koji se živi, može još samo da napiše knjigu, kao nekakav spomenik ljubavi za onog koji je zauvek otišao.

Upravo to je uradio hrvatski novinar i pisac Drago Hedl, nakon što je izgubio sina jedinca, koji je svojevoljno odlučio da ode sa ovog sveta. Pokušavajući da razume razloge sinovljevog čina, Hedl je napisao roman “Matija” – potresan i dirljiv, za života neizrečeni, zagrljaj oca sinu.

Ljubazan u razumevanju ljudi i sveta

Četrdesetčetvorogodišnji Matija bio je po svemu izuzetan čovek. Sin kakav se poželeti može, obasut ljubavlju roditelja, deda i baka, rastao je uz “Priručnik o roditeljstvu” kao da je Stari zavet. Bio je dobro vaspitan, obrazovan, doktor biohemije, cenjeni istraživač i naučnik na znamenitom Jejlu, gde se bavio istraživanjem Kronove bolesti i bio predan i strpljiv saradnik za mlade jelske doktorante. Bio je i čovek koji je u sebi nosio žar umetnosti, prevashodno muzike – svirao je flautu i klavir, a bio je i odličan poznavalac opere. Čeznuo je da jednog dana, u svojim kasnim pedesetim, napusti naučnu karijeru i osnuje malo privatno pozorište, negde u Hrvatskoj ili Portugalu. Njegovi američki prijatelji svedočili su da je bio ljubazan – ne samo u svojim postupcima, nego i mislima, načinu opažanja i razumevanja sveta i drugih ljudi. Hipersenzibilna duša koja je rezonantno osećala greške u ritmu ovoga sveta.

“Matija je knjiga o Americi, jedna od boljih i strašnijih naših knjiga o toj velikoj, izmaštanoj zemlji. To je knjiga o Osijeku, o ratu, o nastojanjima tolikih naših roditelja da spasu svoje sinove od toga da postanu ratni heroji. Mala tužna knjiga o Hrvatskoj, koja se usled rata i posleratnog beznađa rasula po svetu. ‘Matija’ je knjiga o plaču i očaju, o čovekovoj potrebi da artikuliše svoj očaj, o toj čudnoj i nezaustavljivoj potrebi čovekova uspravljanja. To je knjiga o onom što živa ljudska usta ne mogu izreći. Ne mogu, ali moraju. Knjiga o ocu i sinu…” (Miljenko Jergović)

Ređajući u svom romanu meku i nežnu prošlost, u vidu najranijih sećanja na sina i najsitnijih detalja o njegovu odrastanju, i surovu zbilju sadašnjosti, u kojoj saznaje za sinovljevu smrt, posle koje sledi tridesetsedmodnevni pakao u vidu nastojanja da se sinovljevo telo otme od besćutne (američke) birokratije i dopremi u rodni Osijek, gde će mu biti počivalište, Hedl pravi višespratnu tvrđavu bola u kojoj sebe izlaže najgorim mukama, a svaka se završava istim pitanjem – kakav je to otac bio kad ništa nije znao, ni naslućivao o mukama duše u kojima je Matija godinama živeo?

Krik, oličen u rečenici: “Nema više našeg Matije”, s kojim Hedl odlazi Matijinoj majci da joj saopšti strašnu vest, odjekuje celom knjigom. I nema suza koje mogu ugasiti tu bol. Misli su strašne, nepodnošljive, uznemirujuće, jer ne donose odgovor na pitanje kako je moguće da je Matija smrt dočekao kao olakšanje, da je mir za njega značio samo duboki san u vidu definitivnog odlaska? Sve je znao o sinu Matiji, reći će Hedl na jednom mestu u knjizi, samo ne zna zašto ga više nema.

Nežni dvometraš

Još od ranog detinjstva Matija je bio ljubopitivo dete, vrlo rano je sve znao o grčkoj mitologiji, pa je ukućane, oca ponajviše, rešetao pitanjima ko je koja boginja i za koji je okrug života koji bog nadležan, a Hedl bi se zbog nepoznavanja grčke božanske dinamike neretko i zacrveneo. Matija je obožavao i “Mikijev zabavnik”, a kada su jednom pogrešili zaduženje nekog grčkog boga, pisao im je, pa se uredništvo potom javno u listu izvinilo dečaku zbog načinjene greške. Matija je jako voleo i Diznijevog Plutona, zbog koga je bio tužan kad bi on bivao nasamaren. Već odmalena je pokazivao empatiju prema slabijima, kazuje to priča iz osnovne škole, kada se vezao za siromašnu romsku devojčicu, s kojom je često delio školski pribor i pratio je do kuće.

Sećanja na srećno detinjstvo sežu još dalje u prošlost, u Matijin bebeći život, u dane kada su svoju malu porodičnu utvrdu Hedlovi ljubomorno čuvali samo za sebe, ne dajući nikome, pa ni svojim roditeljima, da privire u sobu s mališanom, koga bi kupali tek kada bi ko zna koliko puta laktom proverili temperaturu vode. Stala su tu i sećanja na “benicu” (lubenicu) koju je Matija, kao i kestenje, obožavao, potom na albume sa sličicama i sićušnu ruku koja uporno i strpljivo odvaja sličice od papira i lepi ih u album, zatim na prohodavanje i tu istu toplu dečju ruku u očevoj velikoj. Stalo je i sećanje na Matijino zaletanje u brdašca jesenjeg lišća koje bi pred njegovim razdraganim naletima nakratko prkosilo gravitaciji. Neka od tih sećanja u romanu dokumentovana su serijom crno-belih fotografija, naizgled sličnih onima iz albuma mnogih eksjugoslovenskih porodica. Sećanja su puna roditeljske ljubavi: izrečene – kada je majka Ljerka u pitanju i podrazumevajuće – kada je o ocu Dragu reč.

Matija u međuvremenu izrasta u nežnog dvometraša, koji živi u skladu sa svim onim što pripada mladom čoveku, sve do osvita eksjugoslovenskog rata, kada će Hedl, ispostaviće se – tada bezuspešno pokušati da ga skloni od ratne klanice. Matija će ipak u skorijoj budućnosti, zahvaljujući upornosti i izuzetnim rezultatima, već sa 17 godina dospeti u Ameriku, školovati se i stići do Jejla – američkog sna kada je naučna karijera u pitanju. Tamo je radio 11 godina, do svoje smrti.

Pakao razdiruće krivice

Na Jejlu ga je majka Ljerka često posećivala, dok ga je otac, kaže samoprekorno Hedl, obišao svega dva puta. Ni sam ne zna zašto, dodaje, ali sipa sebi so na rane i gorko pojašnjava da je to možda bilo zato što je tada sa svojom drugom ženom jurcao po svetu i što su ga razne redakcije slale posvuda da intervjuiše važne ljude, koji nikad ništa bitno nisu rekli. Izuzetni hroničar u ocu i novinaru tako u dva poteza olovkom daje sliku razlike očinske i majčinske uloge u odrastanu deteta, ali i precizan rezime novinarskog posla. Matija se, dakle, niti jednom nije požalio na depresiju u koju je tonuo, tek ponekad bi rekao da je Jejl naporan, da je umoran, ocu je nerado govorio o radu na univerzitetu, jer ionako ne bi razumeo te silne brojeve i formule, pravdao se. Hedl se danas, ipak, pita, da li bi, da su se češće sretali i da su izgovarali neizrečeno, otac primetio da sinovljeva duša gori, pregoreva, kopni…

No taj dragi, diskretni, lepo vaspitani momak, nikoga nije želeo da opterećuje i tek po njegovoj smrti saznali su da je dugo vremena, u susretima sa psihijatrom, pokušavao da nađe pomoć. To je još više raskrvarilo žive roditeljske rane. Otac se pita šta bi bilo da nije bilo, da je bilo drugačije? Da li je on kriv što se Matija opredelio za Ameriku, kojom mu je sam Hedl, kaže, “napunio uši”, jer je i sam kao mlad tamo proveo izvesno vreme? Pita se i da li je kriv što je Matiji, kada je bio u dilemi za šta da se između nauke i muzike opredeli, sugerisao nauku, jer je korisnija? Da li bi sinovljev život bio drugačiji, da li bi sada možda bio u Osijeku, da li bi možda danas bio živ? Između svih tih pitanja, gura se još jedno, ništa manje bolno: kako to da Matija, nakon razvoda roditelja, ama baš nikada nije prespavao u očevom stanu?

“Matija”, potresna priča o gubitku deteta, nažalost nije jedina knjiga u našem regionu u kojoj roditelj tematizuje gubitak deteta i osećaj krivice. I knjiga pokojnog Igora Mandića “Sebi pod kožu” govorila je o gubitku kćeri jedinice, koja je takođe svojevoljno otišla s ovog sveta. Potresnu knjigu o smrti svoje teško bolesne šestogodišnje kćeri napisala je i pokojna Mani Gotovac. O njoj je govorila u drugom delu knjige “Fališ mi”.

Fucking Jejl

Na prestižnom Jejlu, koji je dao nekoliko nobelovaca i američkih predsednika, teško je biti srećan, još manje ispunjen. Tamo se s najviših mesta izgovaraju rečenice pune kondicionala koje imperativ  znače. Takmičarski mehanizam naučne zajednice po cele dane diktira rad, rad i samo rad. Nervoza, nezadovoljstvo, umor, to je osnovni ton u kojem se živi, a koliko je nenormalna kompetitivnost tamošnje radne atmosfere možda najbolje pokazuje to da naučnici i istraživači, kada dođu do nekih izuma i otkrića, spavaju u svojim laboratorijama u strahu da im neko nešto od toga ne ukrade ili pokvari. Takva atmosfera mlela je Matijinu dušu. O tome je majka ponešto i znala, a otac ništa, no susret roditelja, nakon sinovljeve smrti, sa dva tipična predstavnika naučne zajednice: Kimberli, zadužene za pitanja studenata i profesorkom Abraham, koja je bila Matijina mentorka, ali i on njoj bio je desna ruka u mnogim poduhvatima, razotkriva svu surovost, pa i trulež, ove visoke naučne ustanove. Ti su susreti monumentalna demontaža zabluda – ne samo o uglednim naučnim zajednicama, već i o samoj Americi i onome što i dalje zovemo američkim snom. Dok činovnici Jela demonstriraju svojevrsnu okrutnost, ogrnutu u politički korektnu ljubaznost, na nekoj nepoznatoj lokaciji, u nekoj neznanoj mrtvačnici, Matijino beživotno telo, čekajući da krene kući, ležaće 37 dana,

“Matija” je odgovor oca na oproštajno pismo sina. Dugačko, iscrpno, detaljno i bolno. (Slavenka Drakulić)

Oproštajno pismo

Matija je roditeljima ostavio dva oproštajna pisma, u oba je bilo objašnjenje da je to bila neminovnost, takoreći pitanje vremena. Pažnja i obzirnost kojom je napisao pisma, paraju dušu, lede krv u venama. Majci se poverio da bi, da nije bilo nje, to uradio još mnogo ranije. Ocu je napisao da ga voli, a majci da je puno voli. Ostavio je uputstva šta treba da urade posle njegove smrti, izvinio se svima koje je možda povredio, od hotelske sobarice, koja će ga naći beživotnog, do stanodavca, pa i toga da mogu da biraju da li će telo preneti u Hrvatsku ili ga ostaviti Jejlu za naučna istraživanja. Pisma je napisao na papiru, koji je istrgnuo iz bloka u Osijeku, kada je poslednji put bio u rodnom gradu.

Po sinovljevoj smrti, majka je osnovala Matijinu fondaciju iz koje, na kraju svake školske godine, nekoliko najboljih učenika Muzičke škole koju je pohađao Matija, dobije malu novčanu nagradu. I to je na neki način majčino oproštajno pismo sinu.

Knjiga “Matija” roman je o suočavanju i preispitivanju koji se mora pročitati. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga da nas podseti da svake večeri i jutra onome koga volimo kažemo jednostavno da ga volimo, gestima svakako, ali i rečima. Da nam to ne bude teško, da nas nije stid, da se to ne podrazumeva. Da nam jednom, kada bude kasno, ne bude žao.

Ovu izuzetnu knjigu, koja, kako kaže Hedl, “zapravo više govori o Matijinom životu, nego o činu odlaska, iako je on bio povod”, kod nas je objavila novosadska “Akademska knjiga”, a njena novosadske promocija biće u septembru u Knjižari “Bulevar Books”. 

Tekst prenet sa portola Mojnovisad.