Profesorka Rima Grujić: Urušiti Jovinu gimnaziju, znači urušiti veru u moć znanja i autoritet prosvete

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad

Profesorka Gimnazije “Jovan Jovanović Zmaj” Rima Grujić već 37 godina uči decu ove škole da budu samosvesna, misleća bića, radoznali i odgovorni ljudi, čije će znanje i radna etika uskoro zablistati u zajednici u kojoj stasavaju. Učila ih je da se lepo izražavaju, da razgovaraju: dijalogu – a ne monolozima, da se razumeju i poštuju, kao i to da je jedan od najvažnijih oblika patriotizma to kad dobro vladaš maternjim jezikom i kniževnošću koja nosi DNK zajednice u kojoj postojiš. Sve to što je godinama predavala možda najbolje sublimiraju reči pesnika Zmaja: “Sa dve reči budućnost se stvara, te dve reči su – nemam gospodara”, koje su osvanule na ogradi Jovine gimnazije već u prvim danima jednogodišnje borbe za pravdu, dostojanstvo i pravo da se misli svojom glavom.

Za godinu dana te borbe, časove etike su prvobitno držala deca ove škole, a potom su palicu preuzeli profesori. U međuvremenu su sve njih, i decu, i profesore, i roditelje, na razne načine ponizili direktor škole i sve nadležne državne institucije, jer sve ono što je došlo sa te dve adrese može se okarakterisati: kao kršenje zakona, radnih prava i radne etike, kao mobing, ugrožavanje života (kupola: da li je nebezbedna i u kom periodu je tačno bila lažno bezbedna), gušenje slobode, srozavanje kvaliteta obrazovanja, urušavanje integriteta profesora, nepoštovanje tradicije, kršenje svekolike etike… Uoči današnjeg skupa “Obraz obrazovanju”, kojim Novi Sad još jednom ustaje da podseti i na sramotnu sudbinu Jovine gimnazije, za naš portal govori Rima Grujić.

Naš prioritet je bio i ostao nepristajanje na to da nepravda prođe nekažnjeno…

Gde smo godinu dana posle, jesmo li se pomerili imalo napred, imamo li snage da isteramo pravdu za 16 poginulih pod nadstrešnicom, za decu isteranu iz Jovine gimnazije? 

– Godinu dana posle imam osećaj koji brani da racionalno odgovorim na to pitanje. Mogu samo da kažem da je osećaj tuge i nepravde još uvek isti. S druge strane, prisustvo osvešćenosti i potrebe da se reaguje na tu nepravdu je potpuno drugačije. U ovih godinu dana, naš prioritet je bio i ostao nepristajanje na to da nepravda prođe nekažnjeno. Isto tako, kad su u pitanju đaci Jovine gimnazije, konstatujemo da je institucionalna nepravda počinjena nad njima, napravila ozbiljnu pometnju u njihovom školovanju i identitetu njihovog budućeg školovanja. Ta dva događaja, od kojih je prvi – pad nadstrešnice, toliko zastrašujuć da je neuporediv s drugim, povezana su, jer se jedan nadovezuje na drugi, a u drugom je ugrožena najdelikatnija grupa društva – deca, koja su morala biti zaštićena. 

Da li je Novi Sad dovoljno podržao Jovinu?  

– Novi Sad je podržao Jovinu gimnaziju, bar jedan deo Novog Sada: roditelji, bivši učenici, građani, mediji pre svega, ali onaj oblik masovnosti, koji bi u ovom slučaju priču razrešio mnogo pre i delotvornije, nije se desio. Različiti su, objektivni i subjektivni razlozi, posredi. Ljudi su se malo i umorili, mnogo se stvari dešava, na više mesta, svakodnevno se preispitujemo – sve to umara i boli, i odvaja nas od naše neophodne svakodnevice, onog običnog, malog života, kojem ipak težimo, a koji se ne dešava godinu dana, jer smo u velikoj borbi da sačuvamo školu i da pokušamo da nađemo rešenje koje će Jovinu gimnaziju vratiti u zgradu i obezbediti da koncept školovanja u toj školi bude onakav kakav smo obećali našim đacima da će biti. 

Šta ste vi profesori sve preduzimali, kome ste se obraćali, je li stigao odgovor i od koga? 

– Nije pitanje, da li smo mi nešto preduzimali, jer nema mesta na kome nismo bili, nema pisma koje nismo – desetine puta – napisali. Međutim, institucije nisu preduzimale ništa: ili su nas potpuno ignorisale, ili su slale odgovore koji su uopšteni i koji ništa ne rešavaju, usmeravajući nas na druge instance, institucije i adrese. Vrteli smo se tako u krug, u kojem su odgovornost i ingerencije prebacivane međusobno, s jednog na drugoga. I to je zaista veoma zastrašujuće. I pre svega ovoga stotinu puta smo čuli da institucije ne rade svoj posao, a mi smo bili još jedna velika pokazna vežba da je to zaista tako. 

Razgovaramo uoči 23. oktobra i velikog skupa za očuvanje obrazovanja. Šta očekujete od skupa, šta će biti rečeno što već nije i hoće li to čuti onaj ko treba? 

– Naša poruka, koja je do sada više puta poslata, dobiće jednu vrstu horske orkestracije, u kojoj i broj ljudi, i broj govornika, i energija koju oni nose, stavlja odgovornost – ne samo u šake roditelja i profesora Jovine gimnazije, nego na sve građane Novog Sada, koji treba da se podseti da je grad koji mora razumeti šta se ovde dešava, jer u suprotnom – Jovina gimanzija će postati još jedna živa rana u srcima Novosađana. Bilo bi dobro da to sprečimo, jer ako se to desi, teško da ćemo stvari moći da vratimo u okvire koje priželjkujemo. 

Prosveta se urušila 3. maja

“Prosveta u Srbiji počela je da se urušava 3. maja. Posle “Ribnikara” i svega što se desilo, prosveta je morala stati. Mi smo morali da pokažemo da ne pristajemo na sistem koji dozvoljava da se nešto tako desi. Sistem koji ne pravi drastičnu promenu posle tog događaja, društvo koje ne pokaže suštinsku empatiju, država koja radi sve samo da završi školsku godinu, sve je to bilo pogrešno. Prosveta nije dobila nikakve alatke da se bori za promene, bili smo sami s našom zabrinutom i uplakanom decom. Sami smo se snalazili, dok su institucije ćutale.”

 

Mislite li da će se đaci Jovine gimnazije u skorije vreme vratiti u svoju zgradu? 

– Moje najdublje uverenje, kao ljudskog bića koje veruje da ishod u svemu može biti pozitivan, je da hoće, ali okviri vremena i društvo u kojem živimo proizvode određenu vrstu straha da je moguće da se to ne desi. Na tu pomisao navode me bizarne i apsurdne situacije kojima svedočimo, koje bude bojazan iz raznih iskustava koja smo imali, naročito u poslednjih godinu dana. Vera koju imam je proporcionalna potrebi da se svakog dana bavim time i tako pokušam zajedno sa mojim kolegama da doprinesem da se povratak što pre desi. Mi nemamo nikakvu institucionalnu potporu, nikakav papir, ili dokument da će se tako nešto desiti. Nemamo nikakav rok kada će u građevinskom smislu početi da se rešavaju problemi s kupolom. Ostaje nam jedino da se protiv tog apsurda borimo otporom, jer ako apsurd ovlada nama – postajemo njegov deo i situacija s Gimnazijom se nikada neće rešiti.

Da bi sve bilo kako treba, mi naprosto moramo da se vratimo u školu…

Da li je iko od vas u ovih godinu dana uspeo da dopre do direktora, da pokuša dijalog, da dokuči šta i koga on brani? 

– U poslednjih godinu dana apsolutno ne. Direktor je dijalog izbacio iz komunikacije sa nama. Mi nismo navikli da se školski procesi odvijaju bez Nastavničkog veća, Saveta roditelja i Đačkog parlamenta, ali su sve te institucionalne kopče sada raskinute i sve ono zbog čega je škola ušla u blokadu prošle godine, i dalje postoji kao problem, čime se daje legitimitet nepoštovanju zakona i radu na svoju ruku. Komunikacija postoji u nekim oblicima oko dnevno aktuelnih stvari, koje ne zadiru u najznačajnija pitanja. Imali smo pre dve nedelje jedan neprijatan susret roditelja, učenika i nas iz kolektiva, kada je direktor bio primoran da pristane na razgovor. Tada je, međutim, pokazao da nema iskrenosti u njegovoj komunikacija, niti potrebe da se stvari nazovu pravim imenom. Tako da – nema dijaloga, niti ga očekujem. 

On je na čelu gimnazije već 20 godina, što je dosta dug period da se direktoruje, ali i da se neko proceni u raznim situacijama. Da li njegova komunikacija sa zaposlenima ikada ranije ukazivala na nešto slično ovome što je eskaliralo u poslednjih godinu dana? 

– U svakom odnosu koji dugo traje, bez obzira da li je privatan, ili profesionalan kakav je naš, postoje određeni usponi i padovi, ali postoji i neka vrsta poštovanja angažmana, pozicije ličnosti i truda koji je neko uložio, konkretno u ovu školu – i to direktoru niko ne osporava, ali to situaciju zapravo čini još apsurdnijom. Mi smo u jednom trenutku, naročito nakon spornog saopštenja/izvinjenja tadašnjem premijeru, nudili da se kao kolektiv udružimo i nastupimo zajedno prema “spoljnim faktorima”, da uradimo ono što uvek govorimo roditeljima kada su zbog nečeg zabrinuti: da ćemo učiniti sve što je u najbojem interesu njihovog deteta. Nudili smo to čak i kada više nije bilo moguće iskoristiti kredite iz prethodnih godina, jer je pomenuto saopštenje direktor poslao mimo našeg znanja i odobrenja, a upravo ono je rezultiralo blokadom u decembru. Ukratko, jako je teško odgovoriti na ovo pitanje, jer je dosta toga nemoguće empirijski dokazati. Sve se svodi na neku vrstu utiska. Dešavalo se da komunikacija s njim i u protekim godinama bude teška i na izvestan način zahtevna, pa čak i naprijatna, ali nismo reagovali, jer je to bio deo nekog našeg kolektivnog ideološkog autizma, u kojem smo bili prethodnih godina – kao kolektiv i kao društvo. Imali smo i potrebu da se sve što ne valja, zadrži u kući i rešava između nas.  

Naši đaci moraju videti da nam je sopstveno dostojanstvo primarno. U suprotnom – izgubićemo decu, oni neće želeti da im predaju ljudi bez dostojanstva… 

Koliko su profesori spremni da igraju i izdrže nedostojanstvenu igricu s nastavom i teško savladivim rasporedom? Znate li ko ga je napravio? U svemu tome najviše su upotrebljena deca, zašto roditelji to dozvoljavajju?

– Situacija je u tom smislu bukvalno zastrašujuća. Imam sreću da predajem samo u jednom školi, ali živim sa svojim kolegama i stalno komuniciramo. Ne znam ko je pravio raspored, znam samo da nije kolega koji ga je ranije sastavljao. U ovakvoj situaciji zapravo je nemoguće napraviti normalan raspored. Da bi sve bilo kako treba, mi naprosto moramo da se vratimo u školu. Kolege su sada prinuđene da žive dvostruku stvarnost. Oni to jasno osećaju i pokušavaju da se odupru tom poniženju, što je najbolja definicija onoga što nam se dešava. S jedne strane, oni deci daju ono što im pripada: nastavu, proces i ritam života koji im omogućava regularnu školsku godinu i kontinuitet njihovog obrazovanja, a s druge strane, mi profesori smo u veoma zahtevnoj ulozi, jer naš otpor i borba za opštu stvar traži i dozu egocentrizma. U toj dosta kompleksnoj podeljenosti, izuzetno je važno da sačuvamo dostojanstvo. Naši đaci moraju videti da nam je sopstveno dostojanstvo primarno. U suprotnom – izgubićemo decu, oni neće želeti da im predaju ljudi bez dostojanstva. 

Kako god da se ovo završi, neću misliti da je naš otpor uzaludno potrošen. Naprotiv, biću ponosna, jer ću jednog dana, kada me moj unuk bude pitao – gde si bila te godine, znati tačno gde sam bila i šta sam radila… 

Šta deca kažu, kako razumeju manipulacije, otezanje razrešenja, poruke da su njihovi profesori njihovi neprijatelji, protiv Ustava i države, od kojih su neki bili i u zatvoru ili targetirani na druge načine?

– Deca nepogrešivo razumeju i shvataju šta se ovde zapravo dešava, i na koje smo sve načine bili ugrožavani u okviru tog sistema. Evo samo jednog primera: u aprilu je direktor dobio dozvolu za onlajn nastavu tako što je kolektiv predstavio kao problematičan po bezbednost škole. Nas, koji smo bili u obustavi, predstavio je kao potencijalni remetilački faktor koji će u kompleksnim međuljudskim odnosima uticati na bezbednost škole. 

Kome je to predstavio? 

– Školskoj upravi, i ona je na osnovu toga dala dozvolu za onlajn nastavu, koja nam je produžena do sredine jula, dokle je kod nas u školi trajala. Mi smo na taj način proglašeni teroristima, faktorom rizika po bezbednost škole. To je još jedan od trenutaka kada deci biva jasno da su odnosi poremećeni. Inače, mi profesori ne razgovaramo s decom o dnevno političkim stvarima, uvek smo oprezni, nikada decu ne bismo stavili u bilo kakvu vrstu procepa, ali na osnovu činjenice da se oni svojevoljno priključuju našim protestima, kakve poruke pišu na papirićima, koje lepe na prozore Mašinske škole, koje ukazuju na neku vrstu rezignacije i vapaja, njih ovo stanje duboko dira i nimalo im nije udobno. To je ružna, gola zloupotreba, koja uništava koncept obrazovanja i gimnaziju, koja je jedna od najsvetlijih tačaka školstva Novog Sada i Srbije, pa i cele naše kulture i identiteta ovog naroda. Sve ovo što doživljavamo mnogo je veće od jedne zgrade. Urušiti Jovinu gimnaziju, znači urušiti veru u moć znanja, znači potpuno uništiti autoritet prosvete. I ako bude dozvoljno da se devastira Jovina gimnazija, autoritet prosvete biće potpuno uništen.

Kako se zbog svega danas osećate, kao profesor koji skoro četiri decenije radi u prosveti? S kojim osećanjem dočekujete godišnjicu pada nadstrešnice i ove borbe? 

– Osećam se budnom i želim da budem i ostanem budna. Ne žalim energiju, ne žalim razočaranje, suze koje su oplakale svaki dan ovog izganstva i blokade dece, svih teških užasa koje je trebalo izmetabolisati u proteklih godinu dana.

 

Tekst je prenet sa portala Moj Novi Sad.