Pravnica Sofija Mandić: Pogibija ljudi na Železničkoj stanici sve je promenila, pa i način kako se Novi Sad bori za slobodu

Autor: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad

Za one koji godinama poklonički čitaju “Peščanik”, važan podatak je da je Mandić generalna sekretarka ovog medija. Sagovornica našeg portala autorka je, koautorka i urednica brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. U intervjuu za Moj Novi Sad glasno razmišlja o tome kako je i u kom obliku moguće nastaviti borbu za pravdu i koliko ta borba zavisi upravo od nas samih – svakog pojedinačno. Smatra da je otpor protiv zla pitanje karaktera, pa u tom smislu otvoreno kaže: “Oni koji i danas ćute, čekaju narednu tragediju. To treba otvoreno reći.”…. 

Kako vam se čini borbeni Novi Sad? Navikli smo da borben bude Beograd, ali da će u borbi toliko ustrajati i istrajati tihi i ćutljivi Novi Sad, malo ko je verovao… 

– Novi Sad iz mog detinjstva pamtim kao mnogo drugačiji, kao grad mirnih i strpljivih ljudi koji svoje probleme rešavaju u institucijama. Kakve god da su bile te institucije, one su u Vojvodini postojale, čak i devedesetih. Ali očigledno da sve ima svoje granice, pa i strpljenje Novosađana. Pogibija ljudi na Železničkoj stanici je promenila sve, pa i način na koji se Novi Sad bori za slobodu. 

“Sloboda je uvek bila visoko na listi prioriteta u novosadskom i vojvođanskom mentalitetu. To je ono što vidim kao konstantu i što je uticalo i na mene. Samo se promenio način na koji ljudi osvajaju slobodu, jer je vlast promenila načine na koje je ugrožava ili čak potpuno ukida.”, kaže Sofija Mandić

Šta se do sada čekalo tim povodom, ne samo u Novom Sadu, zašto se toliko dugo čekalo uopšte? Zašto je trebalo da strada 16 ljudi da bi građani ustali, zašto nisu tako ustali povodom Ribnikara, Dubone i Malog Orašja? Zašto nisu ustali povodom bilo kojeg ubijenog i stradalog deteta, ima toliko mnogo razloga zbog kojih do ovog istorijskog trenutka u Srbiji nije smelo da dođe… 

– Bilo je protesta i nakon majskih masovnih ubistava, oni su takođe trajali mesecima. Međutim, za prosečnog građanina veza između smrti 19 ljudi i vlasti bila je tek posredna. Nezainteresovanost škole, centra za socijalni rad, policije i tužilaštva da preveniraju zločine vodila je ka ispravnom zaključku da je “sistem zakazao”. Ali taj sistem je i dalje bio bez imena i prezimena. Put nije vodio ka izvršnoj vlasti tako očigledno kao sada.  

“U događaju iz novembra 2024. godine, svaki potpis, svako otvaranje nelegalnog gradilišta vodi ka Vladi Srbije i vladajućoj stranci, i njenom jedinom političkom lideru“, naglašava naša sagovornica.

– Da li je trebalo da čekamo da državni zločin dobije te razmere? Svakako da ne. Ja sam zato bila na ulici i u svim prethodnim slučajevima. Međutim, za većinu – danas pobunjenih građana – je, nažalost, bilo potrebno da se desi nešto ovako drastično. Oni koji i danas ćute, čekaju narednu tragediju. To treba otvoreno reći. Sećam se da sam na jednom od protesta tokom 2023. godine rekla da sistem vreba svoju novu žrtvu i da to može biti svako od nas. To je i dalje tako i biće tako dok ova vlast ne ode, a mi ne nađemo način da upravljanje zemljom postavimo na civilizacijski prihvatljive temelje. 

Kako kao građani u ovom trenutku (osim da stojimo ispred sudova) možemo da pomognemo pohapšenim građanima i neretko s ulice otetim zbog toga što su tražili poštovanje zakona? Svaki put iznova, kad se to glasno kaže, zvuči potpuno strašno ta divergentnost da se neko hapsi jer traži vladavinu zakona – za sve isto… 

– Kada je reč o zahtevima da se demonstrantima sudi pravično ili da im se ne sudi uopšte, kada za to nema osnova – ulica je za sada jedini način da se to postigne. Sve što se trenutno dešava, a da je iole politički i društveno relevantno, dešava se na ulici. Kako smo do toga došli i kako smo to sebi dozvolili – svako treba sa sobom da raščisti. Ali iza uličnih zahteva za pravdom uopšte, ili pravdom za demonstrante, ima još toga što smatram važnim. Građani se konačno interesuju za rad pravosuđa, shvataju da je ta adresa, a ne izvršna vlast, ono što nam garantuje pravo na život, na slobodu, na sve ono što nam je zaista važno. Nije trebalo da ta lekcija bude tako teška, ali očigledno da je moralo tako. Nadam se da će to dovesti do svesti da promena izvršne vlasti jeste prioritet, ali da je još važnije da neka nova izvršna vlast stvori uslove da pravosuđe radi svoj posao i da svi, konačno, budemo jednaki pred Ustavom i zakonom.

Čemu služe zborovi građana u ovom trenutku? Vodi li ih osećaj pravde ili besa? Kakvu vrstu mudrosti biste im savetovali? 

– Kada se ideja zborova pojavila pre nekoliko meseci, pisala sam na tu temu. Tada se javila, srećom privremena, zabluda da su zborovi zamena za predstavničku demokratiju i da Narodnu skupštinu treba zameniti odlukama zborova. Međutim, zborovi su Ustavom definisani kao vrsta slobode okupljanja, a zakon ih je definisao i kao način učešća u donošenju odluka na lokalnom nivou. Dakle, ne radi se o mehanizmu odlučivanja, već o neophodnom pomoćnom mehanizmu funkcionalne predstavničke demokratije. Aktivni građani okupljeni u zborove (ili neke druge oblike organizovanja) su dragoceni za svako društvo. Kod nas je ta vrsta raspravljanja o pitanjima od opšteg interesa dugo bila zapostavljena. Raduje me da ljude konačno zanima da preuzmu sudbinu u svoje ruke. Što se tiče mudrosti, ona nam je uvek potrebna, pa i u zborovima. Nisam sigurna da mogu da dam pravi savet. Ako bih pokušala, to bi bilo – uvek razmislite dva puta; saslušajte sve argumente; donesite odluku koja nije preka. 

S jedne strane, vlast na svim nivoima nameće nekompetentne ljude, još ako imaju neku ozbiljnu mrlju u biografiji – idealni su za direktore škola i državnih ustanova, ministre… Zašto se tome ne suprotstavljaju još uvek – ipak ne svi – potlačeni, poniženi i ucenjeni, među kojima ima ozbiljan broj ljudi koji su kompetentni u svojim profesijama? Koliko se dugo još može izbivati iz odgovornosti pre nego što bude kasno? 

– To je pitanje za ljude koji i dalje ćute. Ja bih takođe volela da znam gde je njihova granica. Plašim se da je to neka nova tragedija i da će se neki ljudi naknadno priključiti ovoj borbi i da ćemo ih s pravom pitati – šta se čekali do sada? Podela na one koji su reagovali na vreme i one koji su reagovali s velikim zakašnjenjem je verovatno neka nova podela, koja će opstati i kada naprednjacima vidimo leđa. 

Ovih dana, dok se na ulici traže pravda i sloboda, često u međusobnim razgovorima govorimo upravo o odgovornosti i hrabrosti, nasuprot neutralnosti i komforu. Ako je neutralnost posledica komfora ili pak straha, ucene, ili prosto nemanja izlaza – jer nemamo svi iste pozicije, da li se ta vrsta ranjivosti može abolirati, ili pak ne, jer bi možda najugroženiji, oni koji su u najgorem položaju, morali pružati najjači otpor? 

– U našem društvu je malo neranjivih. Svi smo negde na skali ranjivosti, jer živimo u zemlji u kojoj je sve politizovano. Ako se suprotstavljate glavnoj struji, ako se opirete totalitarnom načinu upravljanja zemljom, postaćete ranjivi, iako niste bili – završićete bez posla, u tabloidima, izopšteni iz – nazovi – komfora koji nudi zagrljaj vladajuće stranke. Kažem, nazovi komfora, jer nema ničeg komfornog u životu u ovakvoj zemlji, čak i ako imate mnogo novca i privilegija. I dalje se sve oko vas raspada.

Otpor zlu je stvar karaktera, a ne novca

“Na temu toga ko treba da pruži najjači otpor, mislim da je to pre svega stvar karaktera, a ne materijalnog položaja. Došli smo u situaciju da se na ulici sukobljava dobro i zlo, agresor i žrtva. Verujem da odluka na čijoj smo strani dolazi iz bazičnog osećaja za pravdu i želje za preživljavanjem. Jer u ovakvoj zemlji više niko nije bezbedan, ma koliko da ste materijalno situirani.”, smatra Sofija Mandić. 

Kako vidite budućnost političkih stranaka u ovom trenutku, posebno opozicije od kojih su neki bili deo prethodne političke strukture, koja je umnogome, svojim pogrešnim delanjem, omogućila dolazak sadašnjeg sablasnog društveno–političkog narativa? 

– Pitanje budućnosti političkih stranaka je izuzetno bitno pitanje. Stranke su nam potrebne, one su, čak i po našem Ustavu, demokratska institucija za oblikovanje političke volje građana. Da li su stranke ispunile naša očekivanja u ostvarivanju tog važnog posla? Očigledno da ne, inače se ne bismo nalazili u ovoj situaciji. Ali to što one nisu ispunile svoju svhu i naša očekivanja, opet nije samo odgovornost vrha stranaka, ona je mnogo šira. Tu pre svega mislim na autoritarnost stranaka, na njihovo unutarnje ustrojstvo koje je teritorijalno i gotovo vojno, čak i po zakonu. Dakle, mi imamo stranke koje su zbog svoje unutarnje nedemokratičnosti nesposobne da budu demokratska institucija na mnogo višem, državnom, nivou. Da li su građani ikada takvo ustrojstvo doveli u pitanje? Nisu, a nadam se da hoće. Zato mislim da je pitanje demokratizacije političkih stranaka ozbiljna tema koja nas čeka, uz raspravu o potencijalnoj zabrani političkih stranaka koje su urušile demokratski poredak u prethodnom periodu.  

Šta mislite da li postoji neko u ovoj zemlji ko u ovom trenutku razmišlja i osmišljava šta posle, kad ova vlast bude razvlašćena? Mi smo skloni tome da ne mislimo unapred, da nemamo plan B, da nemamo ideju, koncept, ni program… Čini se da je jedini trenutni program da se pobedi na izborima. A šta posle? Ovoga puta lustracija mora biti ozbiljna i temeljna, zato je i ova trenutna borba tako neizvesna jer se svi borimo za slobodu: građani da se oslobodi korumpirane vlasti, a korumpirana vlast da ostane na slobodi…

– Taj neko ko mora da razmišlja smo svi mi. Neko će učestvovati na izborima, pa taj mora da stavi na papir svoje predloge kako da počnemo da rešavamo nagomilane probleme. Ali ne smemo više dozvoliti da te planove pravi jedna lista, jedna stranka ili još gore – jedna osoba. Nadam se da smo bar tu lekciju naučili i da svako mora u svojoj niši – koja god ona bila – da učestvuje u stvaranju nekog boljeg društva i sistema. Dakle, pitanje nije – da li postoji neko ko razmišlja o budućnosti, već da li svako od nas razmišlja o tome, već sada.

Tekst prenet sa portala Moj Novi Sad.