Politikološkinja i književnica Saša Savanović: Hrabrost nije odsustvo straha, već delovanje uprkos njemu

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad

Saša Savanović, Novosađanka s viškom adresom (ostrvo Vis u Jadranu), jedna je od sugrađanki na koju komotno možemo biti ponosni.

Ova politikološkinja, sociološkinja i književnica diplomirala je međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka u Beogradu a zvanje mastera stekla je na Institutu za sociologiju Univerziteta Freie u Berlinu. Jedna je od osnivača, a i urednica, magazina “Zent”, koji kroz različite forme autorskog izraza progovara o važnim društveno-političkim pitanjima. U razgovoru za Moj Novi Sad, Savanović, između ostalog, govori o tome kako joj izgleda borba Novosađana koji već mesecima ne pristaju na “novo sada”, koje im se kroz razne oblike nepoštovanja zakona i Ustava Srbije, podmeće kao “nova normalnost”, kao i o tome zašto se za društvo, u kojem ponižavanje neće biti modus operandi, možemo izboriti samo kroz međusobnu solidarnost i podršku.

“Deseti život” i “Novo Sada”

Sagovornica portala Moj Novi Sad autorka je dva romana. Prvi, “Deseti život”, koji je objavila izdavačka kuća “Konstrast”, bio je 2018. godine u najužem izboru za nagradu NIN, dok je njen drugi roman “Novo Sada” kod nas objavila “Partizanska knjiga”, a u Hrvatskoj “VBZ”. Treba pročitati oba, jer intrigantno i seizmički mere bilo nas kojekuda, zaglavljenih u ponoru neizvesnosti i kontralogike, na kojima počiva ustrojstvo novog “vrlog novog sveta”.

Kako vam se s viške udaljenosti čini borba rodnog grada protiv naopakog sistema vrednosti? Vidite li pozitivno razrešenje u dogledno vreme ili nam borba tek predstoji, imajući u vidu da vlast svakog dana ima novi arsenal mera kojima ugrožava smisao dostojanstvenog postojanja, gurajući ovo društvo u ambis toliko da su logika i nelogičnost potpuno zamenile mesta?

– Rekla bih da nam borba tek predstoji, kao i da se “novo sada” ne iscrpljuje u nepoštovanju zakona već obuhvata i same zakone odnosno društveni poredak koji oni ustoličuju, a koji u ime “razvoja” i “napretka” uništava život. Nedavno sam pročitala da Evropa dnevno izgubi 600 fudbalskih terena prirode i obradivog zemljišta zarad “razvoja”. Ako je tako u Evropi, dakle u centru, kako li je tek na mnogobrojnim dalekim periferijama. Za mene su to ključne “naopake vrednosti” a samim tim i žarišta borbe – postojeće i predstojeće – za prirodu, za zemlju, reke, javni prostor: borba za očuvanje parka kod Štranda, protiv zatrpavanja bare kod Rodića građevinskim otpadom, protiv bušenja Savskog nasipa u novobeogradskom bloku 45, borba Rzavljana protiv brane Svračkovo, mnogobrojne borbe protiv MHE, protiv EXPO projekta, i naravno protiv projekta Jadar. Ove borbe uključuju borbu protiv režima, koji je – osim što je kriminalan, i sve otvorenije diktatorski (posebno ako prođe najavljena izmena Krivičnog zakona), ali nisu svodive na nju. Sa viške udaljenosti mi se čini da su sve naše borbe povezane, na Visu, jedinom otoku u Hrvatskoj koji ima sopstvene izvore vode, a koje turizam u sprezi sa lošim upravljanjem preti da ugrozi, takođe se pomalja važna pobuna.

Stalno govorimo o nama i njima, o dva svetonazora. Je li moguć/potreban dijalog između njih da bi se došlo do razrešenja, da li je moguće naći zajednički imenilac? Mogu li se u ljudima koji su gazili studente po ulicama, koji botuju i pristaju da uđu u autobuse za 10 evra da bi ih vozili kojekuda, probuditi temeljne ljudske vrednosti i da li smo mi odgovorni  za to? Kako prodreti u njihovu logiku, jer samo se tako može promeniti struktura razmišljanja u širem društvenom kontekstu?

Sitnosopstvenički “mi” i “oni”

– Mislim da su granice između “nas” i “njih”, uključujući i tihu većinu, mnogo poroznije nego što se to na prvi pogled čini. Mnogi od “nas” bi lako mogli biti “oni”, drugim rečima “oni” su heterogeni isto koliko i “mi”. Neki su tu iz uverenja, neki iz ciničnog ličnog interesa, neki iz nužde i prinude, neki iz konformizma, neki iz neznanja itd. To je naravno i klasno pitanje. Konformizam sitnosopstveničke pozicije – meni je za sad dobro, ili s druge strane, egzistencijalna ugroženost.

– Svakako verujem da sa ljudima treba raditi, nema politike bez rada sa ljudima. Postojeće političke institucije su deligitimizovane i urušene između ostalog i zato što su izuzete iz dodira sa ljudima, reprezentativna liberalna demokratija je postala vladavina eksperata i interesnih grupa. Ali nije dovoljno biti samo protiv nečega, potreban je i pozitivan program. On za sada ne postoji ili je u najboljem slučaju minimalan, nedorečen i čvrsto u granicama postojećih svetonazora. Prostorne borbe mogu biti jezgro iz koga se crpe pozitivni programi i alternativne vizije razvoja. Sa programom koji na prvo mesto stavlja život, pa i život onih drugih, koji odgovara na potrebe ljudi i prirode, a ne na potrebe kapitala i njegovih političkih poslušnika, “naopaki principi” se mogu dovesti u pitanje.

Zapanjujuće je da nema zviždača u redovima onih kojima je u redu da se ne istraži korupcija povodom pogibije ljudi 1. novembra, kojima je u redu da se Srbija raskopava i rasprodaje, da se uništavaju i priroda, i ljudi. Jesu li toliko zastrašeni, eutanizovani toliko da nisu svesni posledica, neobrazovani, ili je sve mnogo jednostavnije: neko vrlo dobro procenjuje koliko ko košta – ko?

– Verujem da su to sve aspekti odgovora, nisam sklona jednostavnim objašnjenjima. Jedan od aspekata koji se meni čini važan su opšteprihvaćeni stavovi, podrazumevane istine o tome šta znači razvoj, šta znači napredak. Većina veruje da je uništavanje prirode nužan nusproizvod “napretka”. Logično, budući da je to dominantna paradigma stolećima. A na to se lako nadogradi i “greške se dešavaju”, “svi su isti”, “nema alternative” itd. Svako sebi mora ispričati neku priču kojom pere svoju savest.

Kakav je uopšte identitet ljudi koji, npr. lupaju minuse na tekst da “Ateist Rep” hoće da održi koncert u Kisaču da bi pomogao jako bolesnom detetu, koji ostavljaju bolesne komentare na priče o važnosti solidarnosti, brige za drugog, isterivanju istine, odgovornosti, koji su protiv saznavanja istine o korupciji u kontekstu nadstrešnice…?

– Dugo živimo u individualističkom društvu, svetskom i domaćem, već decenijama nas se uvereva da je privatni interes važniji od javnog, ili da se nekako magično pretvara u opšti. Iz takvih polazišta slede (ili im prethode) fašističke pozicije, uverenje da su neki “superiorniji” od drugih, te da imaju više prava na život.

Kako ljudima, ovima na ulicama i onima koji se još nisu ohrabrili, vratiti veru u logičko razmišljanje kad im je oduzet poslednji atom osećaja sigurnosti i dostojanstva? Kako ih ohrabriti da izdrže, jer ovo će sigurno potrajati. “Oni” imaju snage, a imamo li “mi”?

– Slažem se da smo izgubili iskustvo dostojanstvenog i sigurnog života, mnogi, uključujući i mene, ga nikad nisu ni imali. Inicijalna faza studentskih blokada je bila toliko moćna baš zato što je sigurnost i dostojanstvo stavljala u prvi plan. Ne verujem da „oni“ imaju više snage, ono što imaju je neuporedivo više resursa, na raspolaganju imaju čitav državni aparat, između ostalog i prisile.

Postaće gore ako odustanemo

– Mislim da se možemo ohrabriti tako što ćemo razmišljati da će sve postati još mnogo gore ako se ne bunimo. Hrabrost nije odsustvo straha već delovanje uprkos strahu. Kako je rekao kolumbijski predsednik Gustavo Petro, Gaza je ogledalo budućnosti koja nas čeka sa intenziviranjem klimatske krize.

Dok se imperijalne sile takmiče koja će pre zauzeti preostala prirodna dobra – zemlju, vodu, minerale, itd. – ono što se ne uklapa u njihove računice će lako postati škart, višak koga se treba otarasiti, bilo da su u pitanju ljudi ili drugi oblici života.

U poslednja dva meseca, uz sva poniženja koja su doživeli oni koji traže istragu o padu nadstrešnice, žene su dodatno bivale ponižavane. Majci autističnog deteta, koja je u Beogradu uhapšena na ulici, u policiji je skinut brusthalter, studentkinju uhapšenu u Novom Sadu u policiji su skinuli do gola, uhapšenoj studentkinji u Beogradu pretili su silovanjem u garaži Vlade Srbije? Ko su majke koje su vaspitale sinove kojima je to u redu?

– Majke koje su vaspitale takve sinove su verovatno one majke koje su i same proživele slična poniženja. Ali ne bih odgovornost ostavljala majkama. Problem je već i u samom pitanju. A ko su očevi koji su ih takve vaspitali? A kakav obrazovni sistem? A kakve kulturne norme? Kakvi društveni odnosi? Kakav jezik? Jezik na kome su pička i peder sinonimi za kukavicu, slabog i lošeg čoveka, pizdarija je nebitna glupost a kurčevit je pridev hrabrosti. Patrijarhat prožima sve društvene sfere. Njegova odlika nije samo da žene vrednuje manje od muškaraca, nego i da brigu, staranje, saosećanje, koje se razumeju kao “ženska posla”, vrednuje manje od dominacije koja je “muška”. Društvo koje u centar stavlja brigu, solidarnost, podršku, biće društvo u kome ponižavanje nije modus operandi.

Tekst prenet sa portala Moj Novi Sad.