Politikolog Dejan Mihailović: Ovo nije obojena revolucija, već pravedna borba protiv obojenog režima

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Mojnovisad

U razgovoru za Moj Novi Sad, koji se između dve njegove identitetske geografije desio u noći dva Sretenja: sremskomitrovačkog – pod moranje i slobodarskog – u Kragujevcu, ovaj svetski priznati politikolog ističe da nam je u ovom trenutku prevashodno važna i neophodna temeljna transformacija anonimnog pojedinca u svesno političko biće, kao i to da je solidarnost ta koja ima odlučujući kohezioni faktor u našim redovima.

Razgovor je počeo utiscima o rodnom gradu, u kojem je tokom januarskog boravka osetio sve nijanse užasa (post)novembarske tragedije, koja je, kako sam kaže, pokrenula pravednu revoluciju protiv obojenog režima.

Stanovnicima Novog Sada čini se da njihov grad više nije, niti može biti isti nakon tragedije koja se dogodila 1. novembra. Utrnuo je od bola, besan je, ne ćuti, grmi… Kako je vama izgledao početkom godine kada ste bili ovde?

– U Novom Sadu sam bio krajem decembra i tokom januara. Iako sam rođeni Novosađanin, neugodno mi je da pričam o Novom Sadu jer više od 30 godina ne živim tamo. Ipak, svedok sam kontinuiranih promena, naročito  u urbanističkom, građevisnkom smislu. Novi Sad je već godinama raskopan, ljudi su potišteni, uglavnom je to hod pognutih glava.., Međutim sada, s ovom studentskom pobunom i protestima, situacija se  ozbiljno promenila. Promenila se nabolje, i to rađa neku vrstu nade u ljudima.

Dejan Mihailović diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Master studije završio je na Nacionalnom autonomnom univerzitetu Meksika (Universidad Nacional Autonoma de Mexico), gde je magistrirao, a potom i doktorirao – u oblasti političke filozofije. Gostujući je profesor na Državnom univerzitetu u Rio de Žaneiru/Brazil i vrlo cenjeni politički komentator i analitičar u brojnim meksičkim i međunarodnim medijima. Između ostalog, član je Nacionalnog sistema istraživača, Filozofskog društva Meksika i Nacionalnog veća za kulturu i umetnost Nuevo León.

Vidite li u sadašnjoj konstelaciji snaga resurse, znanje i – na koncu – snagu u građanima da se ovaj studentski pokret pretvori u jasnu političku volju građana koja će doneti promene? Vidite li to danas, u danu kada se održavaju dva sretenjaska skupa, svaki na vrlo drugačijim moralnim stubovima?

– Dve Srbije slavile su dva Sretenja. Jedna, koja jede sendviče, vozi se autobusima i dobija dnevnice, i ova druga, koja pečači desetine, stotine kilometara da bi se okupila na gradskom trgu u Kragujevcu i stavila do znanja da ona Srbija – sećate se onog izbornog slogana – “koja ne sme da stane”, mora da nestane. Kada sam boravio u Novom Sadu podsetio sam prve rečenice iz “Seoba” Miloša Crnjanskog: “Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda.”, koja se na savremenu Srbiju danas može prevesti kao ” beskrajni začarani krug i u njemu tama”. Po meni, Srbija živi sindrom tunela dugačkog 35 godina: od slobostrahovlade, preko žute groznice do ove radikalsko-naprednjačke kuge. Tokom svih tih godina ona se transformisala u neku vrstu amorfne državne kvazitvorevine, s nultim suverenitetom, osakaćenog teritorijanog integriteta, nepostojećeg nacionalnog identiteta, i, što je najvažnije – bez osnovnih pretpostavki za samostalni razvoj. Pitanje svih pitanja je: kome je to odgovaralo, kome to odgovara danas?

Studentima očigledno ne, svedočimo velikom društvenom preokretu…

– Veličanstvena pobuna dela studentske populacije već je prerasla u širi jedinstveni narodni front, koji se, po mom mišljenju, pre ili kasnije mora transformisati u novi politički subjekat, koji bi na sebe preuzeo lidersku ulogu u procesu korenite transformacije naše države i društva. Tu, naravno, postoje problemi. Neophodno je da što brže sazrevamo – i to u hodu. A kako je to moguće? Pa radeći predano na formiranju političke svesti, volje, kulture, jer su to neophodni uslovi u aktuelnom procesu transformacije Srbije. Veoma je važno da i dalje negujemo otvorene dijaloge, naročito u našim redovima, redovima onih koji žele da se sve ovo promeni. Moramo da istaknemo da su naši stavovi jedinstveni, a to znači da istovremeno insistiramo da solidarnost ima klasno poreklo i da je ona odlučujući kohezioni faktor u našim redovima, s tim što ja mislim da najveći deo studentske populacije u blokadi proteste – ne svojom krivicom – doživljava kroz njihovu kulturološku dimenziju. Radi se, dakle, o otporu protiv korupcije i bahatosti jednog režiram, ali nema svesti o neophodnosti frontalne borbe protiv sistema koji je iznedrio taj režim. Međutim, izlazak iz ovog 35 godina dugog tunela, na čelu sa studentskom avangardom, koja je bila inspiracija drugim delovima društva da im se pridruže, u stvari je jedini pravi put. U tom kontekstu, trijada koja se provlačila i provlači medijima: protesti–generalni štrajk–neka vrsta tehničke ili tzv. prelazne vlade, mislim da bi – u nekoj grotesknoj verziji našeg srpskog “Kurte i Murte brenda”, bio najgori mogući scenario. Ne radi se o tome da RTS preko noći postane filijala N1, da opoziciona – ja ih zovem neoliberalna bagra, upada u prostor Vučićeve kriminalne družine Pere Kvržice… Jedini način da se to remeti je da trijadu čine: protest–generalni štrajk–izbori za ustavotvornu skupštinu, uz jasno stavljanje do znanja, naročito zapadu da će taj proces imati “antidemokratski predznak”, a to znači apsolutnu zabranu da se na njima kandiduje bilo ko iz redova vlasti i opozicije ko je prethodno imao javnu funkciju. Znam da će mnogi dovesti u pitanje ove moje stavove, ali oni su izgrađeni – ne samo na osnovu moje ideološke utemeljenosti, već su proizvod višedecenijskog iskustva koje sam stekao na primerima latinoameričkih zemalja.

Protest–generalni štrajk–izbori za ustavotvornu skupštinu, uz jasno stavljanje do znanja, naročito zapadu, da je na tim izborima zabranjeno da se kandiduje bilo ko iz redova vlasti i opozicije ko je prethodno imao bilo kakvu javnu funkciju, jedino to može da poremeti ovaj naopaki režim.

Ako znamo da je opozicija, koja bi po logici političke borbe, morala biti motor promena, sada nesložna, dezorjentisana i nesposobna za međusobni dijalog, a kako studenti ne mogu sve sami, ko bi još mogao/morao da bude sagovornik u djalogu koji će dovesti do promena?

– Kada govorimo o političkoj situaciji, kada ocenjujemo kako funkcioniše politički sistem, ukoliko je on demokratski ustrojen, mi znamo kakvi su putevi kojima građani mogu javno da kontrolišu sve poluge vlasti. To je smisao demokratije. Međutim, kada imamo proces razaranja države kroz uzurpaciju svih poluga vlasti, kada imamo propagiranje “normalnosti” u kojoj vlast može da bude iznad Ustava i zakona, kada imamo – praktično otmicu institucija i njihovo konstantno obezvređivanje, zatim apsolutnu kontrolu medijskog prostora i neku vrstu masovne proizvodnje kolektivnog straha u većinskom delu stanovništva – šta nam to govori? To govori da današnja Srbija, uspostavljanjem neke vrste piramidalno vazalsko-podaničke strukture na teritorijalnom principu, prolazi kroz fenomen feudalizacije političkog sistema, u kojem svaki okrug ima svog pašu i subašu.

Kontinuitetu srozavanja zemlje na međunarodnom planu, doprinelo je i to što sklapamo ugovore i sporazume uglavnom na štetu našeg naroda i u korist privilegovane političke kaste na vlasti, dok se istovremeno kreiranjem unutrašnjih podela, razbija svaki pokušaj jedinstvenog pokreta otpora. Na snazi je ona vrsta demokratije, koja se tretira kao neka vrsta metafizike dominacije, a ne kao vrsta društvene emancipacije.

– Kao nekom ko se već 40 godina bavi istraživanjem unutar tema političke filozofije i političke teotrije, meni je najinteresantnija merkantilizacija politike i komercijalizacija političkog prostora i diskursa, zbog čega ne postoji nikakva razlika između pozicije i opozicije, između vlasti i tzv. kartelizovanih političkih partija. Zbog toga imate izbore, na kojima ljudi pitaju – koliko košta glas? Koga još zanima dosadni ritual prebrojavanja glasova kad su liberalizam i demokratija neka vrsta sinonima? Zbog toga imate epiloge u vidu ideja o kraljevskim kobrama po studentima ili, ako ćemo karikirati, pesme “Ko se boji vuka još, tri za groš”.

Deo građana koji su za promene smatra da možemo ovako još dugo hodati po ulicama, protestovati ovako ili onako, ali da se ništa neće promeniti dok se protest nekako ne radikalizuje, istovremeno strepeći tim povodom, jer znaju s kim imaju posla na drugoj strani. Sada često čujemo i tu sintagmu – generalni štrajk, pa, iako su sada sve oči uprte u prosvetu koja je važan tas u procesu borbe, mogu li sami građani sve da “poguraju” otkazivanjem građanske poslušnosti u vidu, recimo, neplaćanja računa, ili je ta ideja naivna?

– Ne samo da je smisleno, već je i neophodno. Neophodno je i opravdano. Svaki put kada vlast izlazi iz okvira zakona, svaka pobuna i otpor automatski postaju legitimni. Režim do sada nije eksplicitno upotrebio masovno silu, jer bi time automatski izgubio međunarodnu podršku, koju uživa sve ove godine. Eventualna upotreba nasilja prema nezavodoljnom narodu, koji želi da im vidi leđa, za njih je realna opcija i mi moramo biti spremni ako do toga dođe. Mislim da je najbitnije da se ta priča o tome kako je On nebitan, da studente navodno ne zanimaju ni pozicija, ni opozicija, da oni nisu ni levo, ni desno, i da sve ovo nije politička borba je svesno, ili još gore  – nesvesno omalovažavanje političkog cilja kao takvog. Kao što izbori nisu sinonim za demokratiju, tako ni politika nije sinonim za međustranački kokošinjac, u kojem leti perje na sve strane. Budalasto i možda zlonamerno insistiranje u medijima da se proces politizacije nekog događaja isključivo vezuje za stranačko svrstavanje i delovanje, stvara konfuziju, izaziva odbojnost i na kraju distancira tog anonimnog pojedinca od konačnog političkog cilja. Moj konkretan odgovor na vaše pitanje bio bi – politizacija. Politizacija označava transformaciju anonimnog pojedinca u svesno političko biće. To je ono o čemu je Aristotel govorio: zoon politikon. Svesno političko biće koje aktivno deluje u javnom životu i doprinosi da politika bude ono što je bila u njenom nastanku – doktina o dobrom i pravednom životu. U tom smislu dva skupa na Sretenje nisu skupovi apolitičnih, simpatičnih individua u borbi protiv nekih kihotovskih vetrenjača, koji su zamaskirani apstraktnim pojmovima masovne korupcije, bahatosti, nekažnjivosti – s jedne strane, ili borbe za opstanak i očuvanje Srbije – s druge strane. To je konkretna politička borba s ove strane protiv autoritanog režima koji je uzurpirao sve poluge vlasti i koji je normalizovao bezakonje i pretvorio čitavu zemlju u privatni posed jednog čoveka. To je suludo, i to svako može da vidi. Za sada nam nisu potrebni lideri, ni levica, ni desnica. Treba nam svest o potrebi rušenja jednog režima i raščinjavanje jednog sistema koji ga je iznedrio. Institucije neće same od sebe početi da rade posao. Ako mi sada odustanemo od tog cilja, bojim se da ćemo se posle pet ili deset godina probuditi s nekim novim Vučićem, sa sve uramljenim aktuelnim Nobelovim pergamentnom na zidu.

Ovdašnja kvazielita brani režim koji blatom loži termoelektrane i nadstrešnicama ubija vlastiti narod.

Kako vam zvuče teze da bi “sve mogle da reše policija ili vojska kad bi se stavile na stranu naroda”, u slučaju da režim odluči da upotrebi silu? Jesu li ta očekivanja neutemljena imajući u vidu to da je mnogo ljudi, na razne načine, u raznim strukturama društva, kupljeno raznim privilegijama? Svako ima svoju cenu zbog koje ćuti…

– Prvo bi trebalo da dođe do ozbiljnije konfrontacije, pa da onda vidimo kom’ obojci, kom’ opanci. Govorio sam u intervjuima koje sam davao prethodnih godina, sarkastično, pa možda i cinično, da su dve najodgovornije institucije za ovo što se poslednjih godina Srbiji događa Srpsko psihijatrijsko društvo i Vojska Srbije. Svaka konfrontacija snaga reda sa sopstvenim narodom može da se okarakteriše kao događaj koji je izvan funkcionisanja Ustava i zakona, odnosno nepoštovanja ustavnog poretka. Međutim, ponovo insistiram na činjenici: kada vlast krši ustav, ne poštuje zakone, normalizuje nešto što nije normalno, onda će i mnogi ljudi u redovima policije, ako do toga dođe, odbiti da izvrše naređenje da pendreče vlastiti narod.

Kako iščitavate vest da je državni vrh svojim glasačima i stranim ambasadama, odnosno međunarodnoj javnosti, na sva zvona razglasio da su “svi zahtevi studenata ispunjeni”. Da li je to učinjeno kao mogući albi da se u nekom trenutku upotrebi sila, jer su studenti i dalje antiprotivni, “iako su im svi zahtevi ispunjeni”. Kako to čitati, naročito imajući u vidu vest da je premijer u ostavci propitivao “razne službe” hoće li bezuslovno biti lojane nosiocima vlasti?

– Kao i u svim sličnim događajima, režim koristi veći deo arsenala hibridnog rata i time stvara prostor za manipulaciju, uglavnom osporavajući legitimitet pobune i provlačeći tu borbu kroz neku vrstu tabloidne pornografije i konspirologije, lepeći onima koji traže pravdu etiketu obojene revolucije. To su ordinarne gluposti.

Ovo nije obojena revolucija protiv nevine i legitimne vlasti, već pravedna revolucija protiv obojenog režima. Implozija straha je sada njihova, a implozija nade je naša…

U okviru te njihove implozije straha ponovo potežu priču o ugroženosti Vojvodine, ne pominjujući pri tome “velikog srpskog prijatelja” Orbana koji masnih brkova pohotno gleda na Vojvodinu… Na transparente “Vojvodina je u Srbiji”, vrlo duhovito im je porukom  “A ko je rekao da nije?” odgovorio proslavljeni odbojkaš Andrija Gerić…

– To su jeftini trikovi koji su možda mogli da prođu pre 15 ili 20 godina u Miloševićevoj Srbiji. Bez obzira što mi imamo neku vrstu diktature kognitivnog kapitalizma, ljudi na društvenim mrežama i u sajber svetu zamišljaju stvarnost na mnogo drugačiji način nego što je stvarnost koju žive, pa je zato van svake pameti da se prodaju jeftini trikovi da se ljudi, koji se bore za Ustav i zakone, tretiraju kao nesrbi, kao protivnici Srba i Srbije. To su besmislice. Režim je sada uplašen. Tako nešto doživeo je Meksiko, dolaskom zapatista, devedesetih godina prošlog veka. I zato je sada praktično pravo pitanje: da li je moguće i koliko je etički opravdano iznedriti korenite promene u nekoj zemlji i u nekom društvu, a da pri tome ne preuzmete vlast. To je pitanje s kojim sada koketira režim, zbog toga što je to režim koji i dalje podržavaju i Brisel, i Moskva, a delimično i Vašington. Oni znaju da sve promene, koje će imati neku vrstu revolucionarnog predznaka u Srbiji, mogu dosta da ugroze tzv. relativnu stabilnost u zemljama Evropske unije, a samo su im, pored njihovog “Pokreta žutih prsluka” i ostalih pokreta otpora, koji su odmah targetirani kao obojena revolucija, potrebni iskreni i naivni studenti u Srbiji koji misle da ulicom mogu da sruše režim koji podržavaju sve strukture svetskog kapitala – od finansijskog do materijalnog industrijskog. Te podmetačine u vidu vojvođanske ugroženosti i separatizma su neka vrsta samrtnog hropca režima. To je najprizemniji nivo kojim misle da mogu da se odbrane, Dozvolite mi da budem oštar i direktan: šta je zajedničko tzv. duhovnoj eliti – partrijarhu, koji kriminogenom subjektu dodeljuje Orden Svetog Save, intelektualnoj eliti poput Čedomira Antića i tzv. rijaliti eliti sa karleušama i sličnim likovima? Svi oni brane režim koji blatom loži termoelektrane i nadstrešnicama ubija vlastiti narod.

Iako je jasno da živimo u vremenu ogoljenih interesa, pa znamo zašto se Šolc i Makron dobro razumeju sa predsednikom Srbije, za one koji su Evropu razumevali kroz liberté, égalité, fraternité agendu, ipak je razočaravajuće što smo dva meseca čekali da se u evropskim listovima pojave tekstovi o protestima u Srbiji. Je li Evropa zaista toliko ophrvana sobom ili smo joj mi prosto postali kanalizacioni čvor?

– Živimo u svetu koji potresa dugotrajna kriza. Kapitalizam, kao svetski sistem, nepovratno propada. Traje dekadencija zapadnog civilizicijskog koda, a tu je i opadajuća moć hegemonije SAD i njihovih saveznika. Radi se, dakle, o krizi koja je univerzalnog karaktera i koja ima globalni domet, plus – neograničenog je vremenskog trajanja. Radi se o krizi kapitalističkog sistema kao takvog, ali i krizi kapitala. Kada govorimo o svetu danas, ja zemlje delim na tri grupe: zemlje s nultim suverenitetom, s krnjim suverenitetom i s punim suverenitetom, a jasno je kojoj grupi pripada Srbija. Kroz tu prizmu dobar deo sveta, naročito njegov moćniji deo, Srbiju doživljava kao malu i beznačajnu zemlju. Oni razmišljaju ovako: ukoliko se u Srbiji nešto desi, to prvo treba provući kroz lakmus papir i videti da li se treba u to uopšte uplitati, pod uslovom da mogu  izvući neku korist za sebe, iako je možda bolje sve prećutati i ostaviti na marginama, jer bi se moglo pretvoriti u neku vrstu potencijalne opasnosti za njih same. Kao i dobar broj zemalja, i Srbija je prošla tu dugu, neoliberalnu noć, u kojoj joj se razorila nacionalna država kao takva, u kojoj je na snazi bila apsolutna – a i sada je, kontrola nacionalnih ekonomija, gde se urušavaju svi oblici bilo kakvog društvenog otpora. Sada u Srbiji vidim, ne samo pobunu protiv korumpiranog i bahatog režima, već vidim jednu vstu antineoliberalne revolucije, i to kroz kulturu nepristajanja i borbu za povratak suvereniteta jedne male zemlje. Sada vidimo predloge za nove oblike integracije i povratak politike tamo gde je njeno mesto: na ulice, trgove, u diskusijama među građanima – uz uzajamno poštovanje i shvatanje da onaj drugi može da ima i drugačije mišljenje od našeg. Ovo vaše pitanje na kraju bih sveo na jednu medijsku dilemu: šta je vest, a šta nije vest? I da li o tome odlučuje “Njujork tajms”, CNN, Madona, ili 150- 200 hiljada ljudi koji su se okupili u Kragujevcu i kažu: Ne, dosta je bilo!?

Tekst je prenet sa portala Mojnovisad.