Pisac Uglješa Šajtinac, profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu: Ova upornost sa kojom istrajavaju studenti je hrabrija od svih koje pamtim (FOTO)

Autor: Snežana Miletić, Izvor: Mojnovisad

Kako vidite studentske zahteve i trenutne događaje, kako vaš banatski razum i osećajnost procenjuju ovo buđenje ranog proleća usred hladne zime?

– Zahtevi su bez greške. Događaji su posledica neispunjavanja istih. Oteže se. Nasilje lebdi u vazduhu a nekad se i spusti pa ščepa. Ono je najgora tekovina svih ovih vekova, ne godina i decenija. Mladi ljudi su to shvatili ili se nadam da jesu. Nasilje je voljno narušavanje slobode, zdravlja, života. Samo je prirodi dato da ruši. Jedno je volja Božja, drugo zversko ponašanje čoveka. Razum i osećajnost, što napisa Džejn Ostin, deluju nepomirljivo. Prirodne katastrofe su izvan naše moći poimanja, ali ovo što se dešava je katastrofa izazvana delovanjem čoveka. To može da se poima. I oseća. Ali ne i da se razume da ono čime se jedno društvo hvali – zakonima, obavezama – ne funkcioniše. Nema dobre vlade na ovom Svetu. Sve su to samo interesne grupe, firme, preduzeća. Ali muka savesti, krivica, zlodelo, ne zastarevaju. To znaju Suđaje. Što se tiče Banata, da ne širim. Teški smo ljudi. Samourušeni. Ima nekog odstupanja kod podaništva. Pamtim to iz vremena aktivne borbe za pijaću vodu. Pozovemo ceo grad, dođe 150 ljudi. Digao sam ruke. To je kod Banaćana, generalizujem samo zbog toga da bi mi ovaj štos uspeo, još od bune koja je rezultovala paljenjem moštiju Svetog Save, tako. Osmanlije su nam ogadile bunu.

Šta kažete o studentima koji nas bude – čini li vam se da su ovim pokazali da su savladali životno gradivo kojem ste ih vi profesori podučavali? Bude li u vama nadu ili vas iskustvo uči da budete oprezni pred naletima optimizma? Je li vas bar iznenadio poslovično uspavani Novi Sad?

– To su mladi ljudi koji dolaze na talasu svetskih promena. Ja sam starac zaglibljen u blato prošlog veka. Ništa ne nazirem ali to je nebitno. Neka se njima ukazuju oni horizonti iza kojih bi da stignu. Nešto tamo ima. Svaka se generacija zavaravala ali ova upornost sa kojom istraju je hrabrija od svih koje pamtim. Ima nečeg nomadskog. Sve je ono pre bilo samo provetravanje pustinjskih kuća. Ovo mi deluje nomadski ozbiljno. Njihov mi Mojsije deluje mlađi, manje spava, stalno zove na pokret. Što kažu, moraće da menjanju državu ili da menjaju državu. To je silno. Nikakvom ih gradivu ja nisam učio. Nemam nikakvih zasluga. Pesimizam je stalno prisutan, ko teret ploti, pa svaki nalet optimizma dobro dođe – nešto nezrelo zaigra i u starcima. Novi Sad je trpeo dok je trpeo. A može mnogo da trpi. Nije mi pre bio tako lep, kao sada.

Nema dobre vlade na ovom Svetu. Sve su to samo interesne grupe, firme, preduzeća. Ali muka savesti, krivica, zlodelo, ne zastarevaju…

Gde ste u svemu tome sada vi – profesori? Šta je vaš zadatak sada?

– Odbrana slobode. Uvek. Očuvanje smisla obrazovanja. Učimo naše mlađe kolege veštinama za koje su se opredelili. Na mom kursu nema veština uličnih protesta, blokada, revolucionarnih tehnika i slično. Bio sam na prvom sastanku, prvog dana. Obratio sam se pismeno, podržao i zahtevao da imaju milosti spram moje namere da u prve tri nedelje na po jedan dan mogu da radim sa svojom grupom studenata, negde izvan zgrade Akademije. Odobreno mi je. To je završeno. Tamo sam video mlade kolege koje su se organizovale, preuzeli modele koji su već funkcionisali na fakultetima gde je ranije organizovana blokada. Znaju, umeju, rade. Bio sam suvišan. To je moćan osećaj. Kažu da je tako. Kad deci više nisi potreban i mogu dalje sama onda si uspeo. Bio sam na još jednom sastanku profesora i studenata. U nekim trenucima imao sam osećaj da sam davno napustio fizički svet i da se sad u obliku duha vraćam na mesta gde sam za života boravio. Suvišan, na radost. I to je neki zadatak.

Šajtinac je dobitnik važnih književnih nagrada – od Andrićeve i Vitalove, preko “Bore Stankovića”, “Isidore Sekulić”, “Biljane Jovanović”, nagrade “Politikinog zabavnika”, Nagrade Društva književnika Vojvodine i Evropske nagrade za književnost, kao i Sterijine nagrade za jednu od najboljih i najvažnijih predstava ikada postavljenih na domaćoj sceni – “Hadersfild” Jugoslovenskog dramskog pozorišta s briljantnim Nebojšom Glogovcem. Predstave po dramama Uglješe Šajtinca, osim u srpskim, igrane  su i u britanskim i američkim pozorištima.

Skeptici se boje da će se blokadama nešto izgubiti. Oklevaju i mnogi profesori, boje se javno da istupe. Neke nervira i to što će se morati “nadoknaditi izgubljeno”. Šta se može izgubiti što već nismo izgubili – devedesetih i u celom međuvremenu potom? Pa zar studenti nisu završavali škole i tokom ratova devedesetih, zar se fakulteti nisu završavali i posle bombardovanja, i posle izolacija u koroni? Završavali su ih čak i studenti medicine koji su logikom smisla morali da imaju praksu…

– Manimo se nadoknađivanja izgubljenog. Bavimo se sticanjem onoga što nemamo. Pristojnost, osećaj obaveze, razumevanje značenja, primena pravila i zakona. Da bismo u jednom trenutku mogli da kažemo E, SAD IMAMO ŠTA DA IZGUBIMO !

Čini li vam se sa životnim iskustvom koje imate da se Srbija još uvek da urediti, samo ako se svi potrudimo bar malo, da može postati zemlja pristojnih, umesto korumpiranih ljudi? Da smo sve ove godine “samo” grešili s adresom na koju je trebalo poslati ultimatume razuma?

– Zemlje su preduzeća, firme, konzorcijumi. Šta me briga kuda idu planovi svetskih i inih vlada. Mi u našoj školi pokušavamo da naučimo mlade kolege kako da dopru do osećanja, preko razuma. Oni će doživeti raspadanje svih granica. Uskoro će im veštačka inteligencija prevoditi tekstove na sve postojeće jezike. Ovo jeste Novi Vavilon, samo im treba ljubavi da ga dovrše po meri čoveka. Da preduhitre one koji će se uzneti iznad svojih moći, koji će ka Bogu odapinjati strele. Neka odstrane takve. Nadam se da je i to smisao ove borbe. U protivnom, sve će biti iskorišćeno u svrhu podizanja još nekog sprata više, bez osećaja za meru i suštinu ljudskog.

Bojite li se zemlje u kojoj morate da objašnjavate zašto se mora stati zbog 15 ljudi, satrtih tonama betona pod nadstrešnicom?

– Oni koji su organizovali taj obred žrtvovanja ljudi ispod nastrešnice i oni koji to podržavaju nisu svakako oni sa kojima se vredi objašnjavati. Strah nije jači od želje za pravdom i istinom.

Što se tiče Banata, da ne širim. Teški smo ljudi. Samourušeni. Ima nekog odstupanja kod podaništva. Pamtim to iz vremena aktivne borbe za pijaću vodu. Pozovemo ceo grad, dođe 150 ljudi. Digao sam ruke…

Ovo jeste Novi Vavilon, samo im treba ljubavi da ga dovrše po meri čoveka..

Znate li iz literature, filozofije, religije, etike, estetike, ijedne knjige, da je neko nekada nekom branio da stoji u tišini u znak sećanja na mrtve? Kako biste to definisali?

– Antigona Sofoklova. I sviju nas. Pa nek nas zazidaju u grob sa bratom ali izvući se neće. Teba je opkoljena!

Kako se pobeđuje strah od toga da se misli svojom glavom? Kako se bilduje ta vrsta hrabrosti? Može li nekako postati zarazna?

– Umetničkim veštinama to je preduslov, mada i tu ima vajde da se ne misli svojom glavom. Ali, nisu svi u takvim veštinama. Mnoštvo je ljudi u sistemima. Sistemi pojedinca prepoznaju kao šraf. Šraf ima glavu, ali ako se ojede – bacaj i daj drugi. Šraf ima porodicu, šraf je možda jedini zaposleni u kući. Šraf je neko kao mi i mi smo neko kao šraf. Možemo da se menjamo, ali sa razumevanjem svih posledica. I da se od šrafovske robe uzdignemo do statusa nezamenjivih šrafova jedni drugima. Stop nasilju. Zeleno za strpljenje, pomoć, uzajamno razumevanje i saosećajnost.

Razumete li one koji oklevaju da podrže studente, da podrže borbu za dostojanstven život? Zašto je tako teško izaći iz zone komfora kad je i ona tako krhka? Razumete li te koji razmatraju, kalkulišu, procenjuju – šta čekaju?

– Juče sam bio premlad, danas prestar da sudim. Tolike smo bure i oluje prošli da je retko ko još u stanju da uživa u svojoj zoni komfora ako je uopšte poseduje. Za jednog beskućnika zona komfora je haustor u kojem će noćas na miru da prespava, pribijen uz cevi radijatora. Dok čovek može da razmatra, kalkuliše i procenjuje, on sigurno zna i zašto to čini. Samo da ne bude kao u onoj hasidskoj priči u kojoj se jednom koji je kalkulisao ne pojavi rabin i ispriča mu priču o bogatašu koji je svog pobratima, koji mu je jednom dao pola od svega što poseduje, ostavio na ulici da umre kao pas. A ovaj zanemi, pa boreći se za dah reče: “Ja sam taj bogataš!’”

Hodamo ulicama tamo amo, danima, godinama, decenijama – u naletima. U kom pravcu bi sada trebalo krenuti da sve ovo ne bude uzaludno – pisci su vidoviti, znaju, često umeju da vide… Šta bi moglo da osvesti ovu vlast da je jedini način da se situacija smiri to da otvori tajne ugovore, označi i procesuira krivce, primeni isti zakon za sve?

Osvešćeni ljudi su u potrazi za pravdom i zakonom. Sluge zakona se mole da rade svoj posao. Zakon čami ko gomila svitaka u pećini. Odande huči: “Vi što šetate i vi što treba da mi služite, ajd’ ovamo !’. Inače, neće valjati.”

Uglješine knjige daju krila

Treba čitati savremene srpske pisce. Neke. Jedan od njih jamačno je Šajtinac. Jer vidi bolje od nas. Treba pročitati bar neki od romana: evo najnoviji “Madam Fajrflaj”, ili ranije – “Čuda prirode”, “Nada stanuje na kraju grada”, “VOK ON!”, “Sasvim skromni darovi”, neke od knjiga priča: “Čemer”, “Banatorijum” ili “Žena iz Huareza”. Deci treba dati u ruke: “Vetruškinu ledinu”, “Čarnu i Nesvet”, “Bandu neželjenih ljubimaca” ili “Biće jednom”.

Tekst je prenet sa portala Mojnovisad.