Deo kolektiva ŠOSO “Milan Petrović” u nezavidnoj poziciji: Obustavom se bore za đake, ali nailaze na osude

Izvor: Mojnovisad, Foto: mojnovisad.com, privatna arhiva sagovornica

Deo kolektiva novosadske Škole za osnovno i srednje obrazovanje “Milan Petrović” sa domom učenika, koji je u obustavi, već neko vreme podnosi teret koji im je nametnut najviše time što je ova ustanova specifična u odnosu na druge. Susreću se sa osudama, što roditelja, što kolega koje nisu u obustavi.

Nikada do sada nisu bili u obustavi, niti u bilo kakvom obliku štrajka, u vreme dok su centralne teme bila sindikalna pitanja. Ne zato što nisu imali razloga za to, već upravo razumevajući, iz prve ruke, specifičnosti i potrebe dece sa kojom rade.

Otkako su prosvetari odlučili da podrže studentske zahteve, što se obustave nastave tiče, s početka je većina zaposlenih u ovoj školi bila za nju. Sada je kolektiv vrlo podeljen, verovatno baš zbog pritisaka koje doživljavaju. Za potpunu obustavu izjasnila se polovina zaposlenih. Među drugom polovinom većina je bila za neki oblik skraćene nastave, a manjina za redovnu nastavu. Na osnovu te ankete, donesena je odluka da se održavaju 30-minutni časovi, a roditeljima je prosleđeno obaveštenje da škola radi redovno. Međutim, škola ne radi redovno, jer je 80 članova kolektiva u potpunoj obustavi.

– Baš zbog toga što radimo sa decom sa smetnjama u razvoju, bili smo samo moralna podrška drugim školama kada su bili štrajkovi u vezi sa platama prosvetara, i tu nismo imali dilemu. Međutim, smatramo da ovo što se dešava prevazilazi sve dosadašnje situacije, jer u pitanju je širi društveni problem i svako od nas oseća ličnu odgovornost da se aktivno uključi. Jeste da u našoj školi to sada izgleda radikalno i da se niko od nas trenutno ne oseća dobro. Mi smo sve vreme bili podrška roditeljima, a sada je nama, po prvi put, potrebna njihova podrška, da razumeju iz kog razloga ulazimo u ovakav vid obustave – kaže za portal Moj Novi Sad Dragana Pašćan Stančetić, defektološkinja u ovoj školi.

Ona dodaje da su znali u šta ulaze i da će biti osude, ali da se bore za nešto dugotrajnije. Kao primer navodi inkluziju, čijim načinom sprovođenja niko nije zadovoljan, te da je ovo prilika da sistemu pokažu da je dosta, da na ovaj način više ne može i da su potrebne ogromne promene.

– U periodu korone, kada se nije išlo u školu i kada smo svi morali da budemo zatvoreni, ni kolege ni roditelji nisu se pobunili, iako su se i tada suočavali sa istim problemima, jer, svi znamo, teško je boraviti sa decom sa smetnjama razvoju u nametnutom prostoru i nametnutom vremenu. Ali, tada je to bila odluka nekog sa vrha, a sada smo u situaciji da svako od nas može i mora sam da donese odluku i da sam snosi moguće posledice. Mislim da smo tu došli do problema. Sada, kada smo u situaciji da nemamo odluku sa vrha, iza koje bismo se sakrili, pozivamo se na humanost i brigu za decu sa smetnjama u razvoju i njihove roditelje?! – naglašava naša sagovornica.

Ističe da svi koji su u obustavi razumeju roditelje i njihove potrebe, da nemaju kome da ostave decu, ali da je važno shvatiti da je to problem sistema. Dodaje i to da su često svojom ličnom inicijativom rešavali određene probleme, a da roditelji i ne znaju da oni nisu sistemski rešeni. Zato smatra da je i ovo zadatak sistema: kako da se pomogne roditeljima i deci dok se nastavnici bore za rešavanje jednog velikog društvenog problema.

– Ono što mene prilično “žulja” u ovoj situaciji je to što se uporno ispred svake škole šalje poruka o jedinstvenom stavu, a jedinstva nema. Nije jasno zašto uprave insistiraju na tome da šalju poruke javnosti da je sve u redu i da škole rade. Nije mi jasno ni zbog čega nije transparentna informacija koliko je dece bilo školi, a koliko nastavnika u obustavi svakoga dana. Kod nas u gradu te informacije ne klize lako. Mi koji smo u obustavi u našoj školi nemamo kanal komunikacije da šaljemo informacije kolegama, roditeljima i javnosti – objašnjava Vesna Blizanac, nastavnica srpskog.

Ona dodaje da su oni, bez obzira na to što su u obustavi, svaki dan u školi i organizuju razne aktivnosti, te da puno toga analiziraju, a pripremaju se i da javno kažu šta u ovom obrazovnom, a pogotovo u inkluzivnom sistemu, nije dobro.

– Uputila bih roditelje u Ministarstvo, jer Ministarstvo je to koje ćuti. Umesto ka nama, osuda treba da ide na njihovu stranu. Kada nas pitaju kad će deca ponovo u školu, mi nemamo odgovor na to, jer ne zavisi od nas kad će biti ispunjeni zahtevi. Stalno se bavimo time ko je u obustavi, a ko nije, a oni nemaju apsolutno nikakvu reakciju. Da li njih zanimaju sva ta deca koja ne idu u školu i zašto ne idu u školu? Naravno, mi svi stojimo iza studentskih zahteva i tu je početak i kraj, ali ovde je Ministarstvo pokazalo da njih, zapravo, ne zanimaju deca. Njima verovatno ide u korist to što smo mi nastavnici sada podeljeni. Takođe, verujem da im odgovara i ovaj raskol koji raste između nastavnika i roditelja. Podele su sada toliko izražene, a na sve to Ministarstvo i dalje ćuti – navodi Dragana.

Kažu da imaju i tim za reforme, gde svakodnevno rade na tome da daju predloge Ministarstvu kako bi se obrazovanje reformisalo, jer to niko ne može bolje znati od onih koji se time bave u praksi. Pominju da im predlozi za reforme često stižu sa vrha, ali da smatraju da to treba da učine oni koji realno sagledavaju inkluzivne probleme dece. Poseban akcenat stavljaju na usvajanje Zakona roditelj-negovatelj, za koje se zalažu.

– Ova situacija je samo ogolela već postojeće probleme sa kojima se roditelji naših đaka i inače suočavaju. Krajnje je vreme da krenemo u pravcu rešavanja tih problema. U čitavom sistemu ima mnogo apsurda. Mi smo svih ovih godina preko institucija pokušavali da rešimo neke od tih problema. Obraćali smo im se sa konkretnim predlozima, ali nisu imali dovoljno sluha za njih (ne znamo čak ni da li je to dolazilo do njih). Ovaj trenutak prepoznali smo kao taj kada bismo mogli da stanemo i napravimo kompletan reset – pojašnjava defektološkinja Pašćan Stančetić..

Obe se slažu da bi mnogo više njihovih kolega bilo u obustavi da situacija u školi nije kompleksna.

– U potpunosti razumemo roditelje, jer su opterećeni problematikom koja im je stavljena na pleća i ne mogu da je ostave po strani, te im je teže da se pridruže borbi nastavnika i da se njome bave. Zato je potpuno jasno zašto roditeljska podrška u našoj školi nije masovnija, kao što je to slučaj u drugim školama – kažu naše sagovornice.

Pošto je ovo najverovatnije jedina škola u Novom Sadu u kojoj nije bilo skupova podrške nastavnicima, deo kolektiva koji je u obustavi pozvaće kolege, roditelje i građanstvo na javni čas.

– Pozivamo roditelje naših đaka, ali i roditelje iz drugih škola, da se u ponedeljak, 24. februara, okupe ispred naše škole, kako bismo u 11.52 petnaestominutnom tišinom zajedno odali pomen žrtvama. Nakon toga, skupu će se obratiti članovi kolektiva i roditelji učenika – najavljuju defektološkinja i nastavnica iz ŠOSO “Milan Petrović”.

Od naših sagovornica saznajemo i to da redovno idu na skupove podrške u drugim školama, ali i da zajednički učestvuju i na drugim protestima, gde su postali prepoznatljivi po svojim transparentima u prvim redovima. Između ostalog, bili su i u Kragujevcu, kao i u protestnoj šetnji do Futoga.

Takođe, volele bi da upute poziv za saradnju nastavnicima u obustavi iz drugih škola, pa da naprave neke zajedničke sastanke – mini plenume.

– Studenti su stali, prosveta je stala na poziv studenata, a gde su ostali? Bilo bi dobro da se uključe i druge profesije, jer ovo ne možemo izneti sami. Šta je sa radnicima po svim drugim institucijama i javnim preduzećima? I oni imaju decu po školama – napominju Dragana i Vesna.

Smatraju da je ovo i prilika da se vrati dostojanstvo prosvetnim radnicima, koje je ozbiljno narušeno poslednjih decenija.

– U ovom trenutku, mi se ne osećamo dobro. Odlazimo na posao sa nadom da će biti dobro, ali to nije tlo na kojem znamo šta treba da zasadimo – objašnjavaju sagovornice portala Moj Novi Sad.

Poželele su da upute poruku svim pojedincima da se ohrabre i razmisle da li je ova borba koja se trenutno vodi pravedna ili nije.

– Ukoliko misle da nije, neka ostanu na poziciji na kojoj su, a ako misle da jeste, treba da ustanu i da to kažu. Suština je u omasovljenju i ujedinjenju. Svi idemo ka istom cilju, a to je bolje društvo u kojem će svako bez straha da radi svoj posao – poručuju Vesna i Dragana.

Reči jedne majke

– Argument roditelja koji su protiv obustave je da je škola jedino utočište našoj deci, da za njih dečije igraonice, šoping molovi i druge potencijalne standardne aktivnosti za decu nisu opcija, da ih je često čak i u parku teško čuvati, da se dešava da osim najuže porodice nemaju kome da ih ostave na čuvanje, jer čuvanje te dece može biti jako izazovno i preteško, čak i uz dobru volju prijatelja i članova šire porodice, a plaćena pomoć preskupa zbog specifičnosti dece. Ima i težih stvari, dece koja su vezana za kolica, delimično ili potpuno nesamostalna i potrebno im je praktično 24 časa nege, čak i medicinske. Sveukupno, roditelji se slažu da je toj deci potrebna rutina koju škola pruža. Ja se pitam šta roditelji rade sa decom tokom raspusta? Paradoks je što se ti roditelji žale da u ovom društvu niko nema sluha za našu decu, a ne mogu da pruže podršku ljudima koji se bore za tu istu stvar. Ljudima koji su tu od starta za njih. Bojim se da tu postoji jedno veliko nerazumevanje suštinskih razloga borbe. Ja sam uvek tvrdila da su roditelji u toj školi super jer se ne bave glupostima, imaju druge probleme u životu. Sad vidim drugi aspekt – da ti roditelji nisu u stanju da vide dalje od svog problema. Ne vide širi kontekst, nemaju osećaj za ovaj društveni momenat. Čak ni oni koji su deklarativno “uz studente”. Ti učitelji, nastavnici, profesori, defektolozi, logopedi, psiholozi u školi imali su osećaj da sve mora da stane! Upravo zbog dece, zbog te dece, zbog svoje dece. Ali je ispalo da oni na to nemaju pravo – izjavila je Marija Radovanov, majka učenika ŠOSO “Milan Petrović”.

Tekst je prenet sa portala Mojnovisad.