Božidar Mandić, uočavalac: Gajim nadu u iracionalni obrt koji će nas izvesti iz pomija

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad

Za one, iza kojih je života više nego što ga je ispred njih, Božidar Mandić je i danas neobuzdani umetnik-razvratnik, kome su se oduvek divili, često iz potaje, jer je živeo život kakav drugi nisu smeli, iz sto i jednog – patrijarhalnog ili socijalnog razloga. Iako je u rodnom gradu proveo manje vremena nego u šumi, ovaj autentični Novosadista, divalj s Podbare, s čulom smisla koje je vazda umelo da nađe precizno uzemljenje za verodostojno postojanje, ovih dana slavi 55 godina stvaralaštva i rada njegove Porodice bistrih potoka, umetničko-ekološke komune, osnovane u podnožju planine Rudnik, na obodu sela Brezovica.

Pesnik, performer, filozof, koji za sebe kaže da je spiritualni esencijalista, uočavalac – a ne intelektualac – tu reč ne voli, u razgovoru za Moj Novi Sad govori o svom rajskom konceptu izolovane posvećenosti, u koji se odselio poodavno, takoreći na vreme, čim je shvatio da mijazam žvaće naše društvo, koje je tada možda još uvek i bilo nekakva zajednica ljudi. Uprkos svemu, Mandić gaji i nadu, vidi je u izlasku iz pomija u kojima živimo, za šta nam je potrebno personalno čišćenje, personalno-etično delovanje, personalni iskorak u estetiku da bismo kroz hrabrost i slobodu demonstrirali mogućnosti za našu budućnost.

Urlik za epohu

“Tehnoklizma”, izložba Božidara Mandića, kojom obeležava 55 godina svog stvaralaštva i rada Porodice bistrih potoka, biće otvorena 6. novembra u Velikoj galeriji SKCNS-a (Ulica Vladimira Perića Valtera 5), od 18 sati.

U okviru nje biće emitovan film o umetniku “Oništiti se”, a sam Mandić će na otvaranju izvesti performans “Ja ne ličim na umetnika”.

Vođenje kroz izložbu biće 27. novembra, od 18 sati, kada će o postavci, uz Mandića, govoriti Nebojša Milenković i Tibor Varadi.

Na zatvaranju izložbe 4. decembra svoj performans “Urlik za epohu”izvešće Porodica bistrih potoka.

 

– Jedan veoma težak period je iza mene. Bio je to početak korone, koja je depersonalizovala komunu. Desio se presek istorije, onakav o kojem je pisao i austrijski pisac Tomas Bernhard, koji je rekao da će sve biti uništeno i zaboravljeno da bi mogao da se stvori sintetički, robotični svet, plastičan i veštački, protiv koga se jako borim. To je svet koji je sintagmu “trulost mozga” proglasio za sintagmu godine. Mi danas prvi put imamo lek koji je gori od bolesti. Nama govore o zdravlju dok nas, istovremeno, razboljevaju i truju, radeći na oduzimanju imuniteta. Narasla farmacija danas je metafora uništavajućeg sveta: biosa, čoveka, kontinuiteta. Ne verujem ni u šta što je veštačko, nisam bio skeptik, ali sada moram da budem. Moramo se vratiti prirodnoj inteligenciji i izboru, jednostavnom životu, posedovanju vremena, osobinama. Austrijski inženjer i pisac Robert Muzil već početkom 20. veka je svojom knjigom “Čovek bez svojstava” najavio da će čovek izgubiti svojstva. U Evropi je, npr. za dve godine IQ ljudima opao za 30 posto. To su sve projekti.

U suprotnosti s tom rečji “uništiti” stoji “oništiti se”, što je i naslov filma koji govori o vašem radu. Šta bi podrazumevalo to “oništiti se”?

– Kad je čovek u teškom stanju, kada je civilizacija u lavirintu, treba da se ogrnemo nulom, jer nula je naš dom, početak. Da se oništimo. U pomenutom filmu se govori o mom radu sa bićima, energijom i prostorom, svim onim što čovek nije stvorio. Mi živimo tehnoklizmu: inkvizicija je zamaskirana tehnologijama i naukom, zbog čega politika “briljira”. Zbog tih maskiranih elemenata, mi zapravo ne znamo ko je glavni inkvizitor. Tu su, naravno, plutokratske snage, sve se prikriva, ali kad čovek živi u šumi, kada ima prirodnu inteligenciju, on može da prozre i da, ako ništa drugo, kroz intuiciju mnogo bolje dođe do detalja i definicija, nego kada mu ponude lažne, izmanipulisane činjenice o svetu, koje ga dovode do imperijalizovanje podsvesti.

Kada je civilizacija u lavirintu, treba da se ogrnemo nulom, jer nula je naš dom, početak…

Kada na svet i ljude gledate iz svoje izmeštenosti od njih, odnosno iz otvorenosti ka prirodu, koja emocija prevladava u vama?

– Razočaran sam, ali to što osećam zove se pozitivni pesimizam. O čemu se radi? Argentinski pisac Hulio Kortasar napisao je knjigu “Dobitnici” o 50 ljudi koje je dobilo besplatno putovanje okeanom, koji posle sedam dana shvataju da brod nema krmu, ni kapetana, da pluta, luta okeanom. Ova naša civilizacija je isto tako izgubljena. Ona je kao neki autobus, koji juri niz provaliju, a ljudi se otimaju oko sedišta. U tom smislu, kao pesnik i filozof prirode, kao nezavisna ličnost i čovek koji poštuje i ceni slobodu i hrabrost, ne mogu a da ne primetim samoubilački gen koji se pojavljuje, kolektivno, u civlizaciji od 8.5 milijardi ljudi.

Šta umetnost može u tom kontekstu da uradi?

– Danas umetnost ima zadatak da vikne: “Stop!”. Da kaže da ne pristajemo na ovakav svet, da treba da idemo u suprotnom smeru – u pravcu odgovornosti, a ne u smeru u kojem nas civilizacija trenutno vodi – a to je pomašinjenje psihe, otuđenje i totalni besmisao. Čoveku treba samo smisao, a  ovaj svet nudi sve osim smisla. Kada ljudi žive nezavisno, u malim komunama utopijama, mogu iskreno da misle. Ovo je jedan prefarbani svet, njime je zavladao prefarbani fašizam, koji dugo traje. I retko ko ga primećuje. Retko ko primećuje globalitarizam. Nisam čuo intelektualca, teologa, spiritulanog čoveka da kaže da je na sceni globalitarizam. Svi govore – globalizacija, a globalizacija je plemenita. Oni te prejebu, ono što je globalitarizam umilno nazovu globalizacijom. Svojevremeno sam francuskog filozofa i sociologa teorije informacija Edgara Morina pitao šta misli o globaritarizmu, a on mi kaže: “Mislite, globalizaciji?”.  “Ne”, kažem, “mislim na globalitarizam.” I onda mu objasnim razliku, posle čega me čovek zagrlio. Na izložbi koja će biti u Novom Sadu biće i jedan od kultnih eksponata – kravlja balega, koju sam pokupio i osušio pre 40 godina. Ona se nije samouništila. Izgleda isto kao nekada, nepromenjena je, izgleda kao ljudski mozak: leva, desna strana, režnjevi… Mi često govorimo o čoveku kao homo sapiensu, iako on to nije. On je homo devastikus. Ispostavlja se da on ne misli, da balega misli. Ovo je vreme u kojem se o mnogim stvarima ćuti, vreme manipulacija, prevara i izgubljenog stanja društva i pojedinca. Čovek mora da učini veliki napor da uhvati život u svoje ruke i da na 30 metara oko sebe kreira male države, male personalitete, neko malo planetarno i personalno pleme, koje će reagovati na mikro planu, jer jedna tačka menja svet. Kad kamenčić baciš u okean, talasi se prenose do svih obala. Ne treba više da mislimo socijalno, treba da mislimo druževno, da se suprotstavimo svim tim doktrinama, hegemonizmima i da postanemo ponovo bića u kojima živi čovečnost.

Mi živimo tehnoklizmu: inkvizicija je zamaskirana tehnologijama i naukom, zbog čega politika “briljira”. Zbog tih maskiranih elemenata, mi zapravo ne znamo ko je glavni inkvizitor.

Na osnovu ljudi koje srećete, kad razmišljate o njihovim delima i rečima, šta vam se čini, jesu li ljudi sposobni za tu vrstu evolucije?

– Ovaj 21. vek na neki način dokazuje da čovek nije sposoban za to. Britanski istoričar Erik Hobsbaum napisao je da će naspram 21. veka Hitler biti malo dete, i mi to sada prepoznajemo. Pa ipak, ja verujem u pojedinca, u individuu i na neki način gajim nadu u iracionalni obrt, iako živimo trenutak u kojem je nauka pronašla genetički modifikovani kraj. Taj kraj će trajati hiljadu godina, to su mehanizmi. Stvoreno je stanje koje bi se najtačnije moglo nazvati – koma. U tom, genetički modifikovanom kraju – svi su u komi. Mladi su mi skoro rekli odličnu definiciju onoga u čemu živimo – to su pomije. I često me pitaju – šta da rade. Kažem im da izađu iz pomija. Nema rešenja u pomijama. E sad, šta mi treba da radimo kad znamo da će ovaj kraj trajati hiljadu godina? Treba nam personalno čišćenje, personalno-etično delovanje, pesonalni iskorak u estetiku da bismo kroz hrabrost i slobodu demonstrirali mogućnosti za našu budućnost. Svako od nas to da uradi, jer jedna lasta ipak čini proleće, iako smo mi učili suprotno. To je jako važno u ovom vremenu u kojem je na sceni zlo koje ima nuklearnu snagu. Danas zlo izuzetno traži dobro. Ja sam čak izmislio reč za to – zlobro. Zlo neće da pusti iz ruku dobro i dobrotu. Ali ja ipak verujem u dobrotu.

Evo svežeg primera: putujem autostopom da bih napravio ovu izložbu i prešao sam 3.200 kilometara tako, promenio sam 98 vozila, ljudi mi staju češće nego pre korone. Svi me časte, ispovedaju se, pričaju ljudski i to sam nazvao “ilegalnim altruizmom”. Kad su u kolima, oni smeju da budu čovečni, a kad izađu – onda se prisajedinjuju samoinicijativnom fašizmu, jer moraju biti kao svi. Moj je stav da se pojedinac mora probuditi, da jedan na jedan moramo da rešavamo stvarnost, da je tako pravimo potentnijom i lepšom –  nadičnijom, odnosno punom nade. Ne treba da čekamo promenu, jer promena neće doći, samo će ići evolucija u razvijanju zla.

 Ja verujem u pojedinca, u individuu i na neki način gajim nadu u iracionalni obrt, iako živimo trenutak u kojem je nauka pronašla genetički modifikovani kraj…

 

Rajski vrtovi moraju se okopavati

Kroz Porodicu je za sve ove godine, kaže Mandić, prošlo oko 50.000 ljudi, od čega je njih 29.000 u njoj boravilo neko vreme. Napravili su između 250.000 i 300.000 obroka, začeto je 360 ljubavi, a zabeležili su samo 40 ekscesa. “Kad sve to izgovorim ovako glasno, meni samom to deluje kao da lažem.”, kaže čuveni novosadski avangardista, konceptualista i planetarista, naglašavajući da je taj svoj podrudnički zapušteni raj, svesno krčio s idejom da se takvom raju možda i približi bog.

Dosta ste radili sa mladima, dolazili su da žive kod vas u komuni. Svedočimo generaciji mladih koja menja Srbiju. Kako vam se čine talasi koje odašilju mladi danas?

– Do pre četiri godine, bio sam velika inspiracija mladima, a posle se pojavila neka nova generacija koja je nosila apatiju i depresiju, nepersonalnost, neautentičnost i to me je malo razočaralo. Prirodno je da se mladi bune, pa tek posle da dokažu da su u pravu zato što su se bunili. Podržavam, jer vidim vitalni kod koji ne pristaje na socijalne manipulacije, koji personalno i autentinčno rešava svetska i svoja lična događanja. Jako poštujem sve što se sada dešava, mada sam “distantan”, jer sam antipolitički angažovani uočavalac. Ne intelektualac, ne volim tu reč. Nama su potrebni uočavaoci. Voleo bih da vidim te nove mlade da preuzimaju vreme u svoje ruke i stvaraju novo društvo, s više ljubavi, pažnje, bez telefona i tehnologije, bez oslanjanja samo na novac, da im prioriteti budu: nada, smisao, volja, realizacija, komunikacija. Ali mladi danas, iako imaju komunikaciona sredstva, ne znaju da komuniciraju. Oni pripadaju Bolonji, površni su. Ipak, ne diram ih. Ja imam svoje ideale, koje ne napuštam, a oni moraju da stvore svoje – a mislim da ih još nisu prepoznali. Gledam na sve to sociološki i ontološki, i voleo bih samo da su intenzivniji i mnogo jasniji, jer orač drži ralo u svojim rukama. Međutim, imam poverenja u njih, voleo bih da upoznaju velikane poput Froma, Bloha, Markuzea i da ne budu toliko vezani za internet, čiji sam veliki protivnik. Voleo bih da vidim da više zaštite šume, izvore, da štite, ideje, originalnost i slobodu originalnosti, jer pomalo i kod njih prepoznajem omamljenost šarenim fašizmom, koga nudi ceo svet.
Zašto insistirate na reči “uočavalac” umesto reči “intelektualac”? Čime je ova druga za vas kontaminirana?

– Reč “intelektualac” se, u značenju koje ima danas, odomaćila u vreme kada je Emila Zola branio Drajsfusa. Ona je zvonila – ne intelektom, već etikom, moralom. Jako poštujem intelektualce – egzistencijaliste 20. veka, pa i prethodne filozofe, ali sad vidim prodanost duše intelektualaca. Kada je Česlav Miloš napisao “Zarobljeni um” (ja sam u tom vreme napisao “Platični um”), borilo se protiv “ketmana” da te ne zatvore, a sada su ljudi u intelektualnom smislu zatvoreni u svom plastičnom umu, zbog čega nemaju odgovore, zbunjeni su usred masovne psihologije.

Ja ne pristajem na takav svet. Moram da osećam i patim, želim da se radujem i da stvaram. Želim da stvaram optimizam. Inače, kad mi neko kaže da je optimista, ja mu odmah kažem: “Popravi se.” Podsećam ovde da veliki francuski psihofilozof, neuropsihijatar Boris Sirilnik kaže da današnji optimista priziva katastrofu i u tom smislu moj je stav da na pesimističkim činjenicama gradimo optimistički gest. To sam činio u šumi celih pola veka, demonstrirao sam odgovornost, bez foliranja i postao sam mala paradigma, koja će nestati ili pretvoriti se u mit. U svakom slučaju, ono što sam proživeo – o tome govorim. Ne žalim se, dosta me puštaju u javnosti, u knjigama, pozorišnim predstavama, galerijama, kolumnama, gde govorim iz ugla jednog divljaka, kao što je to kod Hakslija u “Vrlom novom svetu”, koji, kad se pojavi, sve ih obrne. Doživeo sam to ponovo pre dve godine na jednom skupu, na kojem je tema bila “Progonitelji i proganjani”, na kojem je od 70 prisutnih, 69 bilo na strani progonitelja. U jednosatnom izlaganju, uspeo sam da ih obrnem da stanu na stranu onih na čijoj bi trebalo da budu.

Inače, kad mi neko kaže da je optimista, ja mu odmah kažem: “Popravi se”…

 

Kako je moguće biti uočavalac i umetnik, a biti apolitičan, kao što kažete za sebe? Zar ceo život nije politika, zar čovek nije homo politikus?

– Meni je jedan seljak jednom rekao: “Nemoj se samo ‘vatati motike i politike.” U poslednjih 30 godina filozofi govore da je sve politika, a nije. Sve je poetika! Ali navuku te. Nema intelektualca koji je pristupio politici, a da nije najeb’o. Bio sam sa čuvenim nobelovcem Mariom Vargasom Ljosom, koji je pokušao da se kandiduje u svojoj zemlji i sjebao ga je jedan fašista. Rekao je da više nikad ne bi ušao u politiku. Zato je jako važna enklava nezavisne intelektualnosti. Noam Čomski ima savez izuzetnih intelektualaca sveta i kad sam pitao jednog od njih, inače našeg čoveka, jedinog odavde koji pripada tom krugu, predivan istoričar umetnosti, šta je naučio od Čomskog, rekao mi je da im stalno govori: “Nemojte misliti politički. Mislite poetično, intelektom, onirično.” Nama su nametnuli da je sve politika, ali mene politika ne impresionira. Nama zaista treba redefinicija civilizacije ovog sveta.

Gde su danas bistri potoci, uz koje bi se, da bi se razbistrile, mogle naseliti nove porodice mladih ljudi ili duhom mladih?

– Porodica bistrih potoka još teče, naravno, redukovana. Kad dođu ljudi, kažem im: “Dobrodošli u okrnjeni raj”. I mene krnje, uništavaju šume po celoj Srbiji, leše ih, uništavaju potoke, nestaju izvori. Sve to gledam i to je moja velika bol, ali moram da prihvatim tu redukciju da ne bih umro od bola.

Kako se to prihvata ako su čovekov karakter i priroda da se svim bićem protiv toga bori?

– Ja sam se bunio kad sam bio mlad. Mladi treba da se bune, a ja sada treba da sedim i napišem ono što sam razumeo i shvatio. Meni je uskoro 75 godina i još uvek čuvam to malo ostrvo od dva hektara i pet starih kuća. Čistim tri kilometra puta, potok – i sve je čistije nego u Švajcarskoj. To su moje mogućnosti danas. Nisu više da branin planinu, kao što sam nekada radio, kada sam protestovao protiv uništenja prirode, vazduha, vode. Ja bih voleo da sam i dalje mlad i da mogu, ali nisam, zato moram da shvatim meru moje sadašnje dimenzije. Meni je nedavno, prvi put u životu bilo hladno. I zamislio sam se. Beket je tu za mene uzor. On je u “Godou” stavio to jedno drvo pored kojeg se čeka. Ja još imam mnogo šuma oko sebe, svoje šume, livade i sada samo želim da još više umetnički progovaram, ali ne da pravim političke stvari, već kako je Godar govorio: “Nemojte praviti političke filmove. Pravite filmove politički”. Svoj angažman vidim u tome da pišem knjige, pravim izložbe, da sintagmama dam nova rešenja, tim pre što na sceni imamo lingvomilitarizam o kojem je jako precizno govorio češki filozof Karel Kosik. On je tvrdio da tako masu možeš u kratkom roku da okreneš u kojem god pravcu hoćeš. Na taj lingvomilitarizam ja idem sintagmama i rečima poput reči “jednocitet”. Ta reč stoji u mom “Pojmovniku Porodice bistrih potoka” koji će objaviti “Prometej”.  Jednocitet, jedinka i jedinstvo, to je moj kredo. Moj doprinos tome je i moj roman “Tačka” koji je ekscesan, jer se bavim ekscesnom estetikom, kao i rukopisi koje je objavio Branko Kukić. Ja sam pojedinac, ali živim sa svim lepim. Ja sam jedinka, ali su mi potrebni i ljudi. Nama nisu potrebni telefoni, nama je potrebna telepatija. Ja ponekad osetim radost iz čista mira. u šumi, sam, jer možda neko u Argentini vodi ljubav sa svojom ženom, pa ti talasi sreće dolaze do mene. To je ono što je Tesla govorio, da ovaj svet hoće da se razvija, ne da napreduje. Razvijati se može samo metafizikom, jer je fizika sužena. Ona je korporativno rešenje za moć.

Kakva je razlika između “razvija” i “napreduje”?

– Ne volim reč “progres” i “napredak”, jer one pripadaju prostoru hegemonije. Nama ne treba napredak, nego plemenitost. Nju niko ne pominje. Mi jurimo u provaliju, to je evidentno, svi to vide. Zato konceptualno treba oteti superiornost iz ruku moćnika. Moramo tražiti nove šanse, jer su zaslepljeni i društvo i pojedinac, i ne mogu da se snađu. Nadu i šansu za izlazak iz toga mi stvaramo. Mene je do mojih šansi, čini mi se, sve ove godine vodila neka sila, neka metafizika.

 Kod mene u Brezovici vreme stoji, protiče sedam puta sporije nego u gradu. Ja ga merim po gustini i razređenosti. U gradu je razređeno i brzo propada, a u Brezovici je gusto…

Kako danas vidite svoj rodni grad iz kog ste svojevremeno pobegli?

– Novi Sad i dalje volim. Tu mi žive dve kćerke i unuci, imam tu mnogo prijatelja. Grad je i dalje lep, ali ima u njemu danas dosta divljačkih nekontrolisanosti, pogotovo na Podbari i Salajki. Tu se ta razularenost još više vidi i oseća. Nema tamo više onog šmeka i duha koje pamtim, a pamtim ovaj grad i kad je imao tek 100.000 stanovnika, kad smo se na korzou svi znali, a ja igrao u “Vojvodini”. I Novi Sad, kao i drugi gradovi, gube humanizam. Popravio bi se kad bi pojačao svoju kulturu i umetnost, što su uvek bili epiteti koji su ga krasili, pogotovo u srednjeevropskom kontekstu.

Vidite li među novim umetnicima neke dobre uočavaoce naše stvarnosti?

– Ima ih, mada je jedan deo njih dosta vezan za nju ejdž, koji ne volim, jer je imitacijski oblik korporacijske duhovnosti. Ima u Novom Sadu jedna komuna, koja u urbanim uslovima traje 22 godine. Postoji u Beogradu mlad pisac, Stefan Simić, koji piše angažovanu, socijalnu brižljivost u literaturi. Ima sedam romana, sam se bori i izdržava se. On u svom stanu okuplja ljude kakve ja okupljam u šumi. Ima ljudi koji se bore protiv lakoće postojanja. Dopalo mi se što je pre neki dan rekao Boris Dežulović da sve što je lako ostvarljivo proizilazi iz zla. I to su ozbiljna uočavanja. Među novim uočavaocima je i Miloš Milosavljević, od koga sam dosta naučio. Ima, dakle, novih ljudi, ne mnogo, ali su od dobrog materijala. Bitno je da ne izdaju ideje, da su dosledni, dostojanstveni i da ne pripadaju psihologiji mase, jer komunizam, fašizam, plutokratizam, sve je to isto, samo su prefiksi različiti. U tim novim ljudima vidim važne male personalitete, ali ih i dalje više nalazim u mojim starim prijateljima, prethodnicima među kojima su: Plotin, Majstor Ekhart, Jakob Beme, Angelus Silesius, Fulkaneli... Tu su i oni s kojima sam se lično družio: Vladeta Jerotić, Enriko Josif, Jovan Ćirilov, Dragan Kresoja, Lazar Stojanović, Vladan Radovanović,  Nebojša Popov... Oko 170 vrhunskih intelektuaaca me posetilo za sve ove godine i s njima, čak i ako neki od njih više nisu živi, i danas poetski koreliram. Žao mi je samo što su takvi ljudi presahnuli među mladim generacijama, čak moram da kažem da, kad danas priđem mladima, nemaju lep pristup prema meni. Došlo je do strašne preobrazbe, ja to zovem prefarbavanjem. Mladi nisu isti kao što su bili pre šest-sedam godina: buntovni, autentični, zanimljivi, ne umeju da poštuju, da grade, da pripadaju eksperimentu.

Šta biste rekli ljudima koji se ravnaju prema pametnom satu koji nose na ruci, koji im meri pređene korake, otkucaje srca, preporučuju šta da jedu, kupe, plaše ih jakim vetrom i pljuskovima? Šta je njima potrebno reći?

– Jako poštujem vreme. Ono je za mene biće, nije dimnezija. Štaviše, srpski filozof i naučnik Velja Abramović i ja slažemo se da se bog na neki način strovalio u vreme. Vreme nikad ne zloupotrebljavam. Osećam ga kao stvaranje subjekta u meni i veliku odgovornost osećam prema njemu. Međutim, vidim da su savremeni ljudi izdali vreme. Korporacije su im oduzele vreme i sada, gde god se okreneš, svi govore da nemaju vremena. Kod mene u Brezovici vreme stoji, protiče sedam puta sporije nego u gradu. Ja ga merim po gustini i razređenosti. U gradu je razređeno i brzo propada, a u Brezovici je gusto. Ustajem u 4.30 i odmah uradim deset stvari, pogledam na sat, a na njemu, 5.05 sati. Vreme je za mene impresija i često govorim mladima da ne kasne, bez obzira što je to podsvesni znak bega od nuklearne akcidencije: oni kasne, jer neće da stignu na mesto akcidenta. Uvek govorim da se vreme mora poštovati, pogotovo tuđe. I da se mora osmisliti. Dalmatinci za vreme kažu “vrime”, što znači “vri u meni”. Znači – živ sam. Nasuprot tome, danas postoji termin – beživotno vreme. Ja radim na neizgubljenosti vremena, o čemu je uostalom govorio i Prust, kada je govorio o tome da ima jedan mlin koji melje i koji se zove vreme, i da nema nikoga koga nije samlelo, ali da je zadatak čoveka da izabere kakav će izaći iz tog mlina. Da bi izašao iz žrvnja vremena i postao ispunjen, čovek mora da doživi i praktikuje atribute koje današnje društvo odbacuje: radost, sreću, nežnost, vidovitost, pažljivost, a oni su  potpuno skrajnuti ili dislocirani. Ja sam proživeo kompozitan život, prebogat, a smisao života jeste da od rođenja do preseljenja proputujemo svoju sudbinu i što više je ulepšamo. Dovoljno je da pomislio da ovaj svet treba da bude plemenitiji, pa je već bolje. Ja i danas ne odustajem od toga i voleo bih kada bih u mladima prepoznao tu energiju i žar za vitalnim vizijama koje idu iz njih, a koje znače budućnost. Robert Muzil, koga sam već pominjao, kaže da pogled u dete nudi obećavajuću budućnost. Pazite, ne obećanu, jer je to već politički termin koji koriste političari. Već obećavajuću budućnost. Trudim se da budem čestit, da ne zajebem nikoga. Imam samo jedan zakon, jednu dogmu, a to je da ne smem drugom da zadam bol. Spremio sam na tu temu i knjigu “Udarac u bol”. Biće to eseji o civilizaciji. Na kraju da rezimiram, suština je da ne izgubimo početne ideje, one nas čine vitalnim i mladolikim.

 

Tekst prenet sa portala Moj Novi Sad.