Advokat Vladimir Beljanski: Pred nama se odigrava borba za princip pravde (FOTO)

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad

“Za mene je pružanje otpora samo po sebi velika ljudska vrlina. Pružanje otpora nepravdi znači sposobnost da identifikujemo problem, artikulišemo ga i u javnom postoru istupimo jasno, logično i razumljivo, kao individue”, kaže za portal Moj Novi Sad predsednik Advokatske komore Vojvodine, advokat Vladimir Beljanski.

Govoreći o tome dokle smo u pravnom, a dokle u ljudskom smislu stigli u ovom trenutku (pre)dugog putovanja našeg društva do zajednice, koju već nekoliko meseci intenzivno i uporno pokušavamo ponovo da oživimo i uspostavimo, zajednice odgovornih i moralnih ljudi, kojom neće vladati kriminogeni interesi, u kojoj će se poštovati Ustav Republike Srbije, a svi njeni zakoni vredeti za sve ljude isto, Beljanski, između ostalog, kaže da veruje da ćemo u tome uspeti ako svi zajedno istrajemo u borbi. Ako u toj borbi dovedemo do pravih promena, moći ćemo da kažemo da upravo sada učestvujemo u stvaranju novog i pravednog društva, reči su našeg sagovornika.

Gde smo stali u pravnom, a gde u ljudskom smislu, danas kad razgovaramo, ako pogledamo od 1. novembra, preko svih potonjih događaja i nedavnog drugog generalnog štrajka 7. marta, a u susret Beogradu i 15. martu?

– U pravnom smislu smo tamo gde smo i bili. U pravosuđu se ništa nije promenilo. Sudovi osluškuju i primaju političke zahteve, kojima uglavnom udovoljavaju, a tužilaštva dobijaju javne impulse i signale kako da postupe u kom slučaju i do kog nivoa mogu da postupaju u zakasneloj, neiskrenoj i površnoj borbi protiv korupcije. Pojednici koji pokušavaju da deluju van ovakvog pravosuđa su i dalje usamljeni, ali su očigledno i ohrabreni, jer je donedavno bilo nezamislivo da sudije javno istupe i daju podršku kakvu su sada dali studentima. Kada smo imali advokatski protest ispred suda, koji smo održali zajedno sa prosvetarima, video sam među prisutnima sudije, tužioce i druge zaposlene u novosadskoj “palati pravde”. To je veoma značajno sa aspekta unutrašnje slobode, koja se zasniva na autonomiji mišljenja, na odlučivanju isključivo na osnovu prava i savesti. Jako je važno da sudije shvate da se pred nama odigrava borba za princip pravde, koji je protivan dominantnim političkim tendencijama. Intelektualna i moralna sposobnost sudija, tužilaca i advokata da se pruži otpor – donedavno preovlađujućim – idejama, pomoću kojih je izgrađena sistemska i institucionalna povreda principa pravičnosti, jednakosti i dostojanstva, je ključna za dalje korake u izgradnji dobrog, nezavisnog i samostalnog pravosuđa.

– U ljudskom smislu smo otišli mnogo dalje. Za mene je neverovatno da su se u borbi protiv jednog, duboko nepravednog i korumpiranog sistema, udružili studenti i građani, unutar kojih, očigledno, postoje različite političke opcije. Pod tim mislim na suštinske političke, ali i druge razlike. Tu su zajedno liberali i desničari, levo orijentisani i monarhisti, anarhisti i socijalisti. Tu su vernici i ateisti, bez zahteva da iko od njih ima ekskluzivnost, da se nametne i da ističe svoje opredeljenje. Ovo ukazuje na potiskivanje ličnog zarad opšteg. U toku je povezivanje ljudi na višim nivoima, koje nije lako definisati, ali se svakako svodi na ideju opšteg dobra. Međusobna povezanost građana čini jedinstveni organizam, koji je osetio prisustvo nečeg što više ne može da toleriše, a ujedno govori i o razmerama sveobuhvatnog zla. Nečeg što ga vitalno ugrožava. Tek ta međusobna povezanost i zajednička reakcija čine društvo kao celinu.

Oduševljen sam spontanošću reakcije društva, koje je osetilo da će biti uništeno ako dozvoli dalju razgradnju svojih životnih organa – a to su institucije, ako dozvoli razvoj malignih ćelija – a to je korupcija, ako udiše otrov – a to su laži, i na kraju, ako pristane na život u memljivom podrumu i na obavljanje poslova koji su u tuđem interesu – a to je ropstvo…

– Posle mnogo godina naše letargije, studenti su u poslednjih nekoliko meseci iskazali prodoran antikonformistički stav, koji je za sobom povukao brojne građane, koji su prepoznali i pozitivnu energiju, ali i nadu da pravda u našem društvu nije nedostižna.

Kako se može rešiti ova pat pozicija između studenata i građana – na jednoj strani, koji smatraju da zahtevi nisu ispunjeni, i vlasti, koja se gradi da ih je ispunila?

– Iz ove pat pozicije se može izaći samo kroz fer izbore, kojima mora da prethodi oslobađanje medija i institucija, koje su zadužene za praćenje izbora i medijskog prostora. Ova vlast je godinama gradila duboko nepošten sistem, u kojem je izostanak političke kontrole sveden na nivo zanemarljive greške. I na vlasti ne opstaju na ispravan i zakonit način. Onaj ko manipuliše medijima i izbornim procesom, nema pravo da tvrdi da je u položaju moći – ni legalno, ni legitimno. Zbog toga se mora omogućiti onima koji su započeli ovaj proces promena da budu kreatori ispravnog, novog sistema. Predstavnici univerziteta, studenti, vlast i opozicija treba da obrazuju i nekako da dođu do predstavničkog tela, koje će u narednih nekoliko meseci stvoriti pravedne izborne uslove. To možemo zvati prelaznom vladom, privremenim kabinetom, ili drugačije, ali se, u principu, svodi na isto. Ako ne dođe do toga, plašim se da to znači da neće biti mirne tranzicije, ili da tranzicije neće ni biti.

Kako advokati mogu da pomognu u rešenju ove krize? Kako mogu da pomognu da se neosnovano ne okrivi struka, čemu vlast teži, umesto da se osnovano okrive političari, koji su kroz koruptivne poteze, omogućili pad nadstrešnice?

– Advokati već pomažu koliko mogu. Bili smo u više navrata u obustavi rada, u znak solidarnosti sa studentima, a javno smo podržali sve zahteve koje su postavili. Slali smo donacije: u vidu hrane, dušeka i svega što im je tada bilo potrebno. Pružamo besplatnu pravnu pomoć studentima, koji su bili uhapšeni, ili napadnuti. Organizovali smo protestne skupove i pridružili se demonstracijama. Naši zahtevi su u osnovi isti kao zahtevi studenata, jer ispunjenje tih zahteva, i posredno, i neposredno, dovodi do izgradnje institucija, a mi smo, pre svega, zainteresovani za nezavisne sudove i samostalna tužilaštva. Bez toga, advokatura ne postoji kao služba pravne pomoći u interesu građana. Advokati, uz sve to, učestvuju u aktuelnim postupcima kao branioci okrivljenih, ali i kao punomoćnici oštećenih. Uloga advokata je i to da se spreče zakulisne i koruptivne aktivnosti, ili da se ukaže na njih, kako ne bi – umesto zaista odgovornih, neko drugi bio izložen krivičnom progonu.

Kako mislite da može biti rešena ova školska godina, koja, navodno, “pada” krajem marta, ako se ne ispune zahtevi studenata?

– Ova školska godina je po mom mišljenju već rešena. Studenti i srednjoškolci su sami naučili nešto što ih niko ne bi naučio: druge stvari u životu su nebitne ako nema slobode i pravde. A ako ih nema, onda to znači da nam pripada pravo na pobunu. U korumpiranom sistemu, koji ne zna za demokratski dijalog, koji nije daleko od diktature nazvati otporom tiraniji. Vlast koja napusti demokratska načela, gubi pravo da se poziva na demokratiju i vladavinu prava, jer se suštinski toliko udaljila od ovih ideala da sa njima nema više ništa zajedničko. Što se tiče kalendarske školske godine, uveren sam da će se za to naći rešenje ako studentski bunt dovede do konkretnih rezultata.

Kako zaštiti prava ljudi kojima se preti, kojima se umanjuju plate? Može li sila prava da zaštiti građane u ovakvom sistemu?

– Svako kome je neosnovano umanjena zarada treba da pokrene odgovarajuće sudske postupke. Advokatska komora Vojvodine, preko advokata koji volontiraju, pruža i ovu vrstu pravne pomoći. Pravosuđe, naravno, nije pod apsolutnom kontrolom nosilaca političke vlasti, mada je do sada često pokleklo kada bi se pojavili visoki političko-materijalni interesi. Sila prava i zakonitosti ne bi trebalo da ima ograničenja, osim kroz sam sistem pravosuđa.

“Svi koji učestvuju, ili prate studentsku pobunu, moraju biti spremni na brojne neprijatnosti, od toga da ih zovu “dobronamerni” poznanici da im ukažu da bi mogli da izgube posao ako nastave da objavljuju podršku studentima na društvenim mrežama, do toga da se dobije umanjena zarada, ili izgubi školska godina. Ali niko nije rekao da će biti lako. U Staroj Grčkoj je postojala izreka “Teško je lepo”, u antičkom Rimu “Preko trnja do zvezda”. Ako su iscrpljeni svi legalni mehanizmi za promenu vlasti, ako je građanska neposlušnost ograničena i nenasilna, a nepravda dubuka i sistemska, ako se manipuliše institucijama, ako se guši sloboda izražavanja i krše osnovna ljudska prava, onda bi trebalo hrabro izneti i brojne nedaće, koje će pratiti neki budući period.”

Može li advokatska struka pomoći u artikulaciji političke snage koju su regrutovali studenti?

Advokati su u svim državama, kroz istoriju, bili politički aktivni. Prepoznavanje i razumevanje složenosti društvenih odnosa, odnosa države prema građanima i ljudskim pravima, je veoma blisko advokatskoj profesiji. Mislim da studentima trenutno nije potrebna naša pomoć u artikulaciji protesta i zahteva. Primetio sam da mladi ljudi sa ispravnim stavovima i aktivnostima, koji u osnovi imaju pozitivne ideale, predstavljaju spiritus movens celog društva. Ja se ne bih usudio da im dajem bilo kakve savete, jer su do sada sve razumeli bolje od mene. Mogao bih da pomognem nekim pravnim savetom, ili idejom kako da ohrabrimo sudije da, kada dobiju telefonski poziv, tokom kojeg neko važan sa druge strane kaže “Nemoj da me razočaraš.”, ipak postupe po svojoj savesti i zakonu, i da prijave onog koji je pokušao da utiče na njih.

Advokatski esnaf je pokazao izuzetno visoku svest i odgovornost spram trenutka u kojem živimo. Zašto nisu i drugi esnafi, da li je njima dobro? Stalno se govori o nekom strahu, o čemu je reč – strah je od čega?

Advokatska profesija je nešto drugačija od ostalih poslova, daje više individualne nezavisnosti i po svojoj definiciji je pravna pomoć onima koji su ugroženi, odnosno onima kojima je takva pomoć potrebna. Možda smo zato bili spremni da reagujemo pre ostalih, jer nam je posao da prepoznamo povrede prava građana i da ne osećamo strah. Svaki posao u obustavi rada, ili štrajku, možete posmatrati sa dve strane. I za advokaturu se može reći da nismo ništa postigli obustavom rada, da smo štetu naneli sebi, jer smo ostali bez zarade i svojim klijentima, koje smo lišili pravne pomoći. Međutim, to bi bio vrlo površan pogled na stvarna društvena zbivanja.

“Naša obustava je upravo bila usmerena na to da u budućnosti želimo da se pružanjem pravne pomoći bavimo pred nezavisnim i samostalnim pravosuđem, primenom našeg znanja i savesti, a ne koruptivnim metodama, prepušteni na milost i nemilost političkim interesima. Isto je i u interesu naših klijenata i svih građana. Takođe, obustava rada je bila i izraz solidarnosti sa studentima, koji su nosioci pozitivnih promena. Što se stiče ostalih profesija, to je pitanje za njih.”

Kako razumete fenomen hodanja zarad oslobađanja ljudi od straha – od ćutanja, za koje su nas dugo učili da je zlato, iako je to sistem vrednosti koji nikada nikome nije doneo ništa dobro…

– Hodanje, kao put ka slobodi, je sa jedne strane simboličan put, a sa druge – iskonski i prirodan. Ljudska vrsta, od sakupljačkog društva do danas, je stvorena za hodanje. Pokret je u osnovi promena, potraga za suštinskim potrebama, ili ako hoćete, za slobodom, spokojem i blagostanjem. To je apstraktna ideja, nikad ostvariva u potpunosti, ali koja podrazumeva korake, aktivnost i kretanje napred. Znači da nismo stvoreni za sedenje na kancelarijskim stolicama i kretanje pomoću automobila. Za mene su pobednici oni koji hodaju i voze bicikle, a siguran sam da bi i svet bio bolje mesto kada bismo pravilno procenili svoje potrebe i odbacili sulude ideje statusnih simbola. Tu vidim vezu između hodanja i oslobađanja.

Kako doživljavate Novi Sad ovih dana, zapanjujuće je kako se lavovski bori, on tako uvek tih, koji se uvek povlačio i ćutao, evo ga sada, baš nikako ne ćuti…

– Ponosan sam na reakcije svojih sugrađana. Logično je da je sve krenulo iz Novog Sada, jer su se tragedija i pad nadstrešnice ovde dogodili.  Pitanje o povlačenju i ćutanju je nešto što zaslužuje jako mnogo pažnje i mislim da prevazilazi obim ovog intervjua. Nekada su pristojnost, lepo vaspitanje i izbegavanje koflikata mana, a ne prednost. Isto je tako i sa osećanjem stida. Ovim osobinama Novosađana su se u poslednje vreme hranili oni koji su bili suprotni, tj. beskrupulozni, korumpirani, besramni. Na toj osnovi građena je kriminalno-politička organizacija, koja je porasla do neslućenih razmera. Mislim da je građanima Novog Sada dosta te vrste kabadahijske paradigme, nasilja, arogancije, nestručnosti… Jedna mudra žena mi je nedavno rekla da, kada se pristojan povuče korak unazad, nepristojan napravi dva koraka napred. Iz toga treba izvući pouku.

Šta (još) očekujete od studenata, a šta od građana, šta se od režima još može očekivati?

– Od studenata očekujem samo da budu istrajni u svojim zahtevima. Ono što može da zabrine su buduće reakcije režima. U vreme vođenja ovog razgovora očekuju se velike demonstracije, koje su zakazane za 15. mart u Beogradu. Režim je već počeo sa najavama nasilja. Lažno je u režimskim medijima prikazano da su policajca u civilu napali studenti, iako se na snimku jasno vidi da mu je povrede nanela žandarmerija. Vlast je okupila veterane Crvenih beretki koji su demonstrirali silu i napali građanina koji ih je snimao. Ovo je zabrinjavajuće, jer je teško pretpostaviti kakve provokacije su moguće u subotu. Vlast je dužna, ne samo da omogući održavanje mirnih demonstracija, nego i da preduzme sve raspoložive korake da bi zaštitila ljudske živote i telesni integritet učesnika okupljanja.

“Moramo pružati otpor, makar uzaludano”, to je naslov jednog teksta koji stoji na sajtu vaše kancelarije. Je li ta rečenica u ovom trenutku građanske borbe pomalo defetistička, ili ipak isključivo motivišuća?

– Da, to je parafraziran naslov jedne od knjiga, koju je napisao moj otac Slobodan Beljanski. Naslov te knjige ogleda i članaka je “Hronika uzaludnog otpora”. Za mene je pružanje otpora samo po sebi velika ljudska vrlina. Pružanje otpora nepravdi znači sposobnost da identifikujemo problem, artikulišemo ga i u javnom postoru istupimo jasno, logično i razumljivo, kao individue. To znači da smo razboriti, hrabri, sa ispravnim idealima i sa onom osobinom o kojoj sam govorio na početku, a to je jedna vrsta empatije, solidarnosti i ideje o opštem dobru, koje je ispred naših drugih, ličnih interesa i opredeljenja. I onda dolazi do tog predivnog obrta, gde individualno istupanje i lični otpor postaju kolektivni zahtev za ispravnim i dobrim. Za slobodom i pravdom. Kako je lepo videti studente, mlade intelektualce koji se ne predstavljaju imenom, koji ne traže priznanje za ono što rade, kojima nije važno da ostvare ličnu korist, koji mogu da hodaju stotinama kilometara, ili da stoje satima na hladnoći. To je dokaz o eliminisanju sopstvenog ega u egzistencijalističkom i fenomenološkom smislu, ali i u duhovnom smislu. Mislim da je zato stvoreno osećanje oslobođenja od iluzornog doživljaja odvojenosti, sputanosti i strahova, a sa druge strane – došlo je do kolektivnog povezivanja kroz plemenite ideje. I naravno – ljubav u osnovi svega. Zato plačemo od sreće kada ih vidimo, ili kada smo sa njima. Ako svi zajedno istrajemo u ovome i dovedemo do pravih promena, siguran sam da možemo da kažemo da upravo sada učestvujemo u stvaranju novog i pravednog društva. I tom društvu ćemo jednog dana, kada pogreši, pružiti otpor.

Tekst je prenet sa portala Moj Novi Sad.