Mina Petrić i Divna Stojanov, dramaturškinje: Olovka piše i srcem, i razumom

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Mojnovisad, Foto: Mojnovisad

A kako to izgleda ako si dramaturškinja? Da li Vikipedijina definicija važi i za njih, ili se one – dramaturškinje, ipak moraju malo više potruditi? Pričajući o položaju žene na pragu života i karijere, o neprekidnoj borbi stvaranja i razaranja, strahovima koji nas grabe, ali i hrabrostima kojima smo povremeno svedoci, te plamičcima nade i promenama do kojih vode – i razum, i osećajnost, kroz dramaturgiju grada i dramaturgiju svojih života vode nas dve darovite i bistroumne umetnice – Divna Stojanov i Mina Petrić…

Dramaturgija Novog Sada

Mina Petrić: – Novi Sad je grad koji doživljavam svojim, u kojem sam se uvek osećala sigurno i, na izvestan način, slobodno, grad u odnosu na koji sam rasla i spoznavala sebe. Danas je moja odluka da živim u ovom gradu svakodnevna i svesna. Biram da živim ovde. Zato me pogađa kad pomislim da ovaj grad rapidno gubi svoj šarm, jer gubi svoje nezavisne kulturne prostore. Mnogo kreativnih ljudi iz njega odlazi, ali se u njemu opet oseća, bar ga ja osećam, neki fini novosadski inat da se ovde istraje i dela na kulturnom polju, da ono raste i buja. To potvrđuju brojni umetnički poduhvati, pogotovo mladih. Imamo odličnu Akademiju umetnosti, koja edukuje veliki broj umetnika i umetnica i strašno je da se tom potencijalu ne daje šansa da se dalje gradi i ispoljava ovde i da se ne iskoristi taj momentum kreativne energije koji se nakon diplomiranja studenata rasprši. Prilike za to su malobrojne i, ukoliko mladi ne izaberu da se udruže i rade nezavisno, često im je jedina druga opcija odlazak. Međutim, u poslednje vreme primećujem brojne takve nezavisne poduhvate, što me raduje.

Divna Stojanov: – Kao i Mina, i ja sam rođena u Novom Sadu. Ovde sam odrasla i ovo je jedini grad koji mogu da nazovem svojim. Volim mnoge ljude u ovom gradu, volim Dunav, volim rituale koje imam u Novom Sadu… Međutim, ovaj grad se, kao uostalom i drugi gradovi u Srbiji, uništava nemarom, bukvalnim, ali i nemarom prema istoriji i kulturnoj baštini. Osim zagađenja vazduha, kojem svedočimo svakodnevno, u Novom Sadu mi fizički smeta i svetlosno zagađenje – nepotrebni svetlosni izvori, i prljave ulice. Retko kad mogu da vidim nebo kad šetam gradom.

Dramaturgija kulturnih prostora

Divna Stojanov:– Nezavisna scena je tradicija ovog grada koja je uspostavljena decenijama prošlog veka. Veoma mi je žao što EPK nije uspela da oživi i stvori kontinuitet nezavne scene našeg grada. Dajem im ipak šansu s tim kulturnim stanicama, da će one nešto da pokrenu, promene i da će da zažive, da će se otvoriti neformalnim trupama koje postoje i onima koji bi želili da postoje. Sigurna sam da postoje izuzetni ljudi koji bi oberučke prihvatili mogućnost da osmisle dobre programe u njima. Ostaje nada da ćemo mi mladi ostati dovoljno energični i da ćemo, kada dođe do smene generacija, znati šta ćemo s tim.

Mina Petrić: – Pitanje scenskog prostora je veliki novosadski problem. Fizički ga nema dovoljno, bar ne onoliko koliko imamo umetnika i umetnica. Ljudi nemaju gde da rade. Nezavisna scena je uvek u pregovorima gde može da izvodi svoje predstave, a sam proces stvaranja svede se često na to da radimo u nečijem stanu. Za grad kakav je Novi Sad, to je skandalozno.

Ovaj grad rapidno gubi svoj šarm, jer gubi svoje nezavisne kulturne prostore. Mnogo kreativnih ljudi iz njega odlazi, ali se u njemu opet oseća, bar ga ja osećam, neki fini novosadski inat da se ovde istraje i dela na kulturnom polju, da ono raste i buja. (Mina Petrić)

Dramaturgija žene/umetnice/dramaturškinje

Divna Stojanov: – To nije problematika s kojom se suočavaju samo umetnice, već je to problem u svakom esnafu. Muškarcima su neke stvari olakšane, odnosno, nemaju određenu vrstu tereta – imaju neku drugu. U patrijarhatu svi patimo i svi trpimo, ali, žene nose mnogo teži teret. Ono što ja vidim kao razliku je to da, osim toga što sam umetnica/žena na svom poslu, ja i izvan svog posla imam rodne uloge koje moram da ispunjavam, ili koje društvo očekuje da ispunim. I meni je, odnosno nama ženama, utoliko teže.

Mina Petrić:  – Slažem se da je to pitanje šire od polja umetnosti, ali ako govorim iz pozicije nekoga ko je deo te scene, onda bih, npr. navela da ne mogu ni da prebrojim koliko sam puta imala problem da budem potpisana kao dramaturškinja, a ne dramaturg. I taj problem je uvek lični, pre nego institucionalni. Čini mi se, takođe, da je pozicija dramaturškinje slična stereotipnoj, rodnoj ulozi žene: ona je prva do autoriteta, ali je njena funkcija više savetodavna, nego izvršna. Ona je uvek nekako negujuća u okviru procesa. Dramaturg retko ulazi u otvoreni sukob, njegova reč nije poslednja… Dramaturškinjama je zato posebno važno s kim sarađuju, kojim se ljudima okružuju i u koje procese biraju da uđu. To je nešto o čemu naše muške kolege ne moraju toliko da razmišljaju.

Dramaturgija izbora

Divna Stojanov: – Važno je znati šta su prioriteti, šta ti je lično važno da radiš: da li projekte koji su dobro plaćeni, koji će ti doneti slavu – šta god to značilo, da radiš s određenim ljudima, da budeš na nezavisnoj sceni, pa makar to bio štap i kanap rad, jer ti donosi drugu vrstu satisfakcije… Važno je biti iskren prema sebi, definisati šta jeste, a šta nije za tebe. Ako odlučiš da radiš, ili ne radiš sa institucijama, onda prihvataš sve ostalo što je deo te saradnje, ili konsekvence nesaradnje. Kad je čovek mlad, teško mu je da izebere jer nema iskustvo različitih izbora, ne zna šta je bolje za njega. Srećom, jedan izbor nije zauvek uklesan u kamen. Možeš ga promeniti, kao što možeš promeniti i mišljenje, jer razvijamo se, menjamo se mi, a menjaju se i okolnosti. I instituacije, koje su jako spore i trome, katkad i same doživljavaju mini evolucije. Meni je u svemu tome pomoglo što sam bila iskrena prema sebi, što sam rekla da meni nešto u određenom trenutku prija i onda sam odluke donosila spram toga. Nisam bila nesrećna što sam odbila neke projekte, ili izašla iz njih, nisam se ljutila što nisam negde gde mislim da mi i nije mesto.

Mina Petrić: – Izbori su mogući, samo je pitanje koja je cena tog izbora. Na primer, pozicija početnika nije nimalo srećna i sada baš intenzivno razmišljam o tome, jer sam počela da radim na AU, gde posmatram studente dramaturgije raznih generacija koji treba da naprave svoje prve profesionalne korake. Iako imam neku malu mudrost ograničenu na svoj primer, jako sam oprezna da je delim, jer ne želim da utičem na nečiji izbor. To je jako lična stvar i svakom drugačija, a s druge strane, studenti i mladi dramaturzi su željni rada, jer posla je malo, pa je time i izbora malo, i onda čovek ne može sebi dopustiti da savetuje i kaže neki konačan zaključak, pogotovo ako sagledamo da je jako važan aspekt izbora ekonomski. Volela bih da se ovaj grad promeni tako da imamo mogućnost da radimo svoj posao zato što to volimo, u okolnostima koje tu ljubav mogu da neguju, a ne iz ljubavi, ali upkos raznim negativnim aspektima toga rada. Kada sam nedavno bila u inostranstvu shvatila sam da, osim toga što su uslovi rada u Zapadnoj Evropi malo bolji, ogromna razlika između “nas” i “njih” je u tome što tamo svi rade, što postoji dovoljno posla za sve – i na nezavisnoj sceni. Svi rade i kretanje u karijeri ti je određeno time koliko kvalitetno radiš, dok mnogi mladi profesionalci ovde nemaju priliku da rade da bi uopšte pokazali i negovali kvalitet. Kada nema te prilike, ne mogu stasavati ni dramaturzi, ni glumci, niko. I razumljivo je da svi grabe makar kakvu priliku da rade, čak i ako je na njoj velikim crvenim slovima ispisano “eksploatacija”. Neophodno je radno iskustvo, a ako se svi u svakom trenutku ne trudimo da  stvaramo prilike za mlade, za razne asistenture i pozicije, onda mladi ne mogu da izrastu u profesionalce. Nećemo ih imati i razne će profesije jednostavno nestati, a ljudi će otići iz ovog grada.

Od “Malog Princa” do dve Sterijine

Mina Petrić je stručna saradnica na katedri za Dramaturgiju Akademije umetnosti u Novom Sadu. Završila je OAS i MAS Dramaturgije. Radi kao dramaturškinja, dramska spisateljica i scenaristkinja, a bavi se i pozorišnom i filmskom teorijom. Za rad u oblasti pozorišne dramaturgije dvaput je nagrađena Sterijinom nagradom: prvi put 2022. godine, za dramaturgiju predstave “Kod večite slavine” (SNP), a godinu dana kasnije za dramatizaciju predstave “Što na podu spavaš” (SNP). Iste, 2023. godine, dobila je nagradu “Mali princ” za najboljeg studenta dramskog departmana AU Novi Sad i “Iskru kulture” KC Vojvodine “Miloš Crnjanski” za savremeno stvaralaštvo mladom autoru do 35 godina. Bavi se i pozorištem za decu: na 54. Susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije nagrađena je za dramaturgiju predstave “Pradevojčica” (Lutkarska scena NP “Toša Jovanović”).

Dramaturgija stvaranja i razaranja

Divna Stojanov: – U procesu stvaranja za mene je najvažnija ekipa koja radi projekat. Predstava će biti takva kakva će biti, odigraće se, ali ljudi koji su na njoj radili nastaviće da žive i kad se završe probe i kada predstava prestane da se igra. Bilo bi dobro da niko iz ekipe nema traumu, da ne ponese osećaj mučnine nadalje, u druge projekte ili u privatan život. Ukratko, da nije povređen, kakav god rezultat rada da je bio. O tome sam mnogo razmišljala i učila kroz saradnju s rediteljem Ivanom Vanjom Alačem. Ivan je vrlo otvoren za mišljenja svih saradnika, veoma je strpljiv, razuman i negujuć, i na taj način stvara zdrave međusaradničke odnose i okolnosti za rad. Ako takav čovek vodi proces, onda nema onog koji bi u procesu rada bio protiv tog procesa, koji bi ga razarao iznutra. Sve se rešava razgovorom, a ne ćutanjem i produbljivanjem problema. Čini mi se da je to svojstveno mlađoj generaciji umetnika i umetnica. Iako, naravno, ne želim da generalizujem.

Dramaturgija straha i hrabrosti

Divna Stojanov: – U našem društvu postoje kolektivni strahovi kojima se, nažalost, niko ne bavi. Ne govorim samo o strašnim tragedijama koje su se desile u skorijoj prošlosti, već i o transgeneracijskim traumama koje se prenose i održavaju. Naše bake nam govore da uvek traba imati hleb u zamrzivaču, za ne daj bože. I tako akumilirani višegeneracijski strah od gladi stoji u mom zamrzivaču. Strahujemo zbog gubitka posla, krova nad glavom, bolesti, od neizvesnosti… Od odlaska u dom zdravlja. To su strahovi s kojima ljudi svakodnevno žive. Nedavno sam u Austriji putovala vozom i on se u jednom trenutku zaustavio zbog količine snega na šinama. Svi putnici su bili vrlo spokojni. Ja sam, međutim, panično ispalila desetine pitanja mašinovođi. Jedna Austijanka, shvativši da sam strankinja, povukla me je na stranu i rekla da su sva moja pitanja logična, ali da jednostavno samo treba da sačekam i verujem da se država uvek brine za nas. I zaista, posle 10 minuta neko se pobrinuo za sve nas. Dakle, mnogi naši, ili makar moji strahovi, potiči od iskustva u našoj zemlji.

Mina Petrić: – Mislim da se uprkos tim silnim kolektivnim traumama, koje se prenose iz generacije u generaciju, može biti hrabar. Često mi tu hrabrost ne primećujemo i ne nazivamo je tako. Za mene je, npr. hrabro kada posmatram svoje kolege koji opstaju u ovom poslu, posebno kao frilenseri – uprkos zdravom razumu i mogućnost da se prekvalifikuju i tako obezbede sebi neku vrstu sigurnosti. Hrabrost mi je kad osoba od autoriteta odluči da, po cenu – uslovno rečeno – neuspeha, sačuva svoje saradnike, kao što bi onaj ko drži autoritet i morao da se ponaša. Hrabrost je svaka situacija u kojoj se suočavamo s mnogo neizvesnosti, s konstantnim strahom od neuspeha, koji je posebno naglašen kada čovek radi nezavisno i ne zna kad će mu leći sledeći honorar, hoće li uopšte biti isplaćen za posao koji trenutno radi, za koji je potpisao ugovor, a često i nije, ali istrajava iz vere u ono što radi. Hrabrost je i reći: “Ovo nije za mene.” i poći u potragu za mestom s kog može da se raste.

U našem društvu postoje kolektivni strahovi kojima se, nažalost, niko ne bavi. Ne govorim samo o strašnim tragedijama koje su se desile u skorijoj prošlosti, već i o transgeneracijskim traumama koje se prenose i održavaju… (Divna Stojanov)

Dramaturgija nade i promene

Mina Petrić: – Prva asocijacija na sintagmu “dramaturgija promene” mi je naše akademsko Pozorište “Promena”, koje radi iz ljubavi i želje da ispitne predstave nastave svoj život. Ono nam je dalo neke od najlepših i najvažnijih predstava koje ovaj grad ima. Posmatrajući “Promenu” i ljude oko nje, sklona sam da se nadam da kreativna energija za promenu postoji. Promena je spora, i u životu, i u pozorištu, i, budući da ja posedujem tu novosadsku ratobornost, dakle nikakvu, radije volim da negujem metod solidarnosti. Mi smo dužni jedni drugima da pomažemo, da se podržavamo i negujemo, tim više što radimo u polju u kojem ima mnogo nasleđenog nasilja, nasilja koje se ne preispituje, koje tek sada počinje da se prepoznaje kao nasilje. Dugo je, npr, bilo normalno „lomiti“ glumca ili glumicu u procesu, što je, smatram, nedopustivo. Mlađe generacije to prepoznaju kao problem, mada i dalje postoje ljudi koji jednostavno lako upadnu u zamku obnavljanja tog nasleđa, tih nekih nasilničkih uloga koje se preuzimaju bez razmišljanja. Hrabrost je takođe i stati na put nasilničkim praksama. Trudim se da uvek imam razumevanja, da pokažem solidarnost, da širim krug poznanika s kojima radim i da radim na udruživanju mladih.

Od “Promene”, preko Sterijine do Graca

Divna Stojanov dobitnica je Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku 2023. godine. Bila je polaznica regionalnog programa Gete instituta za mlade dramske pisce i spisateljice – New Stages Southeast i stipendistkinja štajerske pokrajine na višemesečnoj rezidenciji za pisce i spisateljice u Gracu, gde je sarađivala sa Theater im Bahnhof. Autorka je teksta “Major i Helena” (Pozorište “Promena”), koautorka dramatizacije za predstavu “Mulej”, dramaturškinja predstave “Bogojavljenska noć” (obe u Pozorištu mladih). Njen tekst “Bilo dvaput u jednom kraljevstvu” (Dečje pozorište Subotica) Zmajeve dečje igre proglasile su najboljom savremenom monodramom za decu. Za tekst “Kako se gradi karakter”(Pozorište mladih) dobila je nagradu “Pavle Janković Šole” za najbolju dramu za decu, a ATAK ju je nagradio za najbolju kratku dramu na temu Balkana , po kojoj je nastala predstava “O Srđanu”, ubijenom trebinjskom mladiću Srđanu Aleksiću. Piše drame za decu i odrasle, te pozorišne kritike za portal SeeStage. Urednica je dramskog programa RTV Vojvodine, gde se bavi adaptacijom i dramatizacijom. Saradnica je časopisa “Scena” Sterijinog pozorja.

Dramaturgija razuma i osećajnosti

Mina Petrić: – Razum i osećajnost uvek idu zajedno i pitanje razumevanja i empatije uvek je pitanje odluke. Naravno, neki ljudi su prirodno intuitivniji i osećajniji, ali ako govorimo o tome kako spoznajemo svet, uvek to činimo kroz emocije i razum istovremeno, a tako i reagujemo. Zato ne volim da o osećajnosti govorimo kao o nečem što postoji van racija, jer se tako opravdava izbor da se osećajnosti nema, da se ne iskazuje. Ako i postoji neka „nova osećajnost“ u širem smislu, onda ona postoji u kontekstu preispitivanja procesa i uslova rada.

Divna Stojanov: – U kontekstu pozorišta, često se dašavaju predstave u kojima se istomišljenici okupljaju i takve predstave retko kada pričaju priču. Publici je potrebna priča. Ako postoji priča, onda, pozorište može biti lekovito.

Mina Petrić: – Skeptična sam prema ideji koju često čujem, a to je da pozorište sada živi svoje najgore dane. Mislim da je procenat genijalnih predstava uvek bio mali, kao i dobrih ideja i dobrih dela, svega što prevazilazi neki horizont očekivanja. To je prosto tako. Ljudi moraju kontinuirano da rade da bi naučili da rade kako treba. Zato što je tog rada tako malo, ne samo mladi, već pozorišni radnici i radnice generalno, imaju strah od neuspeha koji je neminovan, a i toga hoće li dobiti sledeći angažman. Važno je osvestiti da nije sramota napraviti predstavu koja nije genijalna, jer – malo je genijalnih predstava. Moramo prihvatiti to da je većina predstava prosečna, da su neke ispod proseka, neke super, a samo retke su genijalne – i da to normalizujemo. Veći je problem što mi imamo krizu pozorišne kritike, te se često prosečne ili ispodprosečne predstave proglašavaju genijalnim bez osnova. Mislim da to stvara atmosferu rada u kojoj “sve prolazi”, a ako je tako, kakav bi autoritet znanje ili struka uopšte mogli da imaju.

Dramaturgija ljubavi i mržnje

Mina Petrić: – Ne mogu da kažem da primećujem toliko mržnje koliko bahatosti, a one se možda na sličan način manifestuju, zato što je to pitanje odluke šta ću sebi da dopustim. Mislim da su ljudi, pogotovo u pozorištu, gde su granice mnogo pomerene u odnosu na, možda neka druga radna mesta, skloniji da sebi dopuštaju bahatije ponašanje. Naravno da je to velikim delom zato što živimo u sredini koja to dopušta, podstiče i predstavlja kao normalan primer ponašanja i uspeha, kao i zato što su ljudi često u zoni preživljavanja, pa misle da će njima biti bolje ukoliko nekog drugog osujete. Time se, naravno, stvara i mržnja, i nažalost ne vidim kako se drugačije boriti protiv toga, osim nekom radikalnom dobrotom i saosećajnošću, koliko god možemo da ih pružimo i osetimo. U tome, kako je Divna rekla, jako pomažu priče. One mogu da nas izleče, podstaknu na mogućnost promene, one vežbaju naš emotivni aparat da se osvesti u punom spektru. 

Volela bih da su zajednice u našem društvu snažnije, da osvestimo opštu dobrobit, dobrobit čitave zajednice. Kultura individualizma i kapitalizam u kojem živimo neguje kulturu bahatosti i sebičnosti. To sprečava stvaranje mostova među ljudima, solidarnosti i empatije…(Divna Stojanov)

Dramatugija smeha

Mina Petrić: – Smeh je neophodan. Paradoksalna je činjenica da komedija kod nas ima vrlo čudan status, a istorija naše dramske kulture je istorija velikih komediografa. To što je komedija skrajnuta i posmatrana kao niži žanr, potpuno je neobjašnjivo. Moguće je da je to zato što je komedija teška, što ju je teško napisati i raditi, a s epohom rediteljskog teatra, koji mi i dalje živimo, gde se češće piše izvedbeni tekst, nego što se radi dramski, jako je teško napisati nešto komično, osim onome ko je brz i vešt u tome da na licu mesta osmisli komediju. Volela bih da vidim nalet novog, dobrog komičkog teksta, koji bi komediju ponovo mogao da uspostavi kao ravnopravni žanr. Zašto, npr. ne postoji ni jedan konkurs za dramski tekst koji bi se fokusirao samo na komediju i time stimulisao razvoj tog žanra? Velika mi je želja bila da radim komediju i evo konačno s rediteljem Igorom Pavlovićem radim predstavu čiji je radni naslov “Kompletna istorija pozorišta, ukratko”. U njoj se bavimo razvojem pozorišta i uslovima rada u pozorištu danas i kroz vreme. Premijera bi trebalo da bude u maju, u Gradskom pozorištu Bečej. Oslobođenje kroz smeh je nešto čega smo svi gladni, bili toga svesni, ili ne, kao što smo gladni toga da se igramo, da se glupiramo i dozvolimo sebi da sebe i druge posmatramo na drugi način, koji može istovremeno da iščaši i sagleda jasnije, da ismeje i spozna stvarnost bezazlenijom nego što jeste, a onda se s njom lakše nosimo, ne u smislu eksapizma, već borbe.

Divna Stojanov: – Na temu dramaturgije smeha samo bih dodala da sada iščekujem Mininu i Igorovu predstavu. Da se smejem.

Dramaturgija kompromisa

Divna Stojanov: – Kompromisi su sastavni deo života, a tu opet pomaže iskrenost prema sebi. Iz pozicije egzistencije, svi se mi pitamo šta moramo ili možemo da radimo, i šta sve možemo da izdržimo ili istrpimo. Čini mi se da je tržište rada za dramaturge i dramaturškinje danas veće nego što je bilo. Internet je, takođe, veliki prostor za posao. Naravno, beg i sklanjanje nisu rešenje. Kulturne politike se moraju menjati. Nije rešenje da se ja sklonim, a da se nastavi praksa maltretiranja drugih koji to, iz određenih razloga, moraju da prihvate. Dobro je, takođe, da danas postoji veća otvorenost ka inostranstvu, pa ljudi mogu da rade svoj posao i van svoje zemlje. Ni jezik više nije nesavladiva prepreka, naravno u zavisnosti od oblasti. Dobro je imati izbora, ali kada nemaš da platiš kiriju, onda se izbori svedu na očigledno.

Dramaturgija zabluda kulturnih politika

Mina Petrić: – Ne možemo govoriti o zabludama u kontekstu kulturne politike, jer da bi postojala zabluda, morala bi da postoji i neka kulturna politika, nekakva ideja kuda se ide. Zabluda je, dakle, da postoji kulturna politika. Ona je prepuštena institucijama, a u okviru njih pojedincima, a kako se oni smenjuju na pozicijama s kojih se odlučuje, teško je govoriti o kontinuitetu jedne institucije, a kamoli o kontinuitetu u sistemu. Naravno da se dešavaju odlične predstave, ali to ne znači da su repertoari većine naših pozorišta kao celine dobro osmišljeni. I nisu naša pozorišta u Novom Sadu po tome specifična. Tako je u svim pozorištima i u većini kulturnih institucija. Tako je i u našim životima. Ne znam mnogo ljudi koji misle pet godina unapred, jer nemaju mogućnost da misle pet godina unapred. Isto tako ni naše instituacije nemaju mogućnost da planiraju toliko unapred, jer ne znaju budžet, s kim mogu da sarađuju, na šta da računaju. Ta neka generalna nestabilnost koja se oseća u državi, oseća se i u institucijama i izvan njih. Osećamo je mi kao pojedinci koji sarađujemo s njima, ili ne.

Teško je pozvati nekoga na odgovornost za to kako kulturna scena izgleda zato što smo svi prinuđeni da radimo uz pomoć štapa i kanapa. Živimo u državi koja iz državnog budžeta izdvaja manje od jedan odsto na kulturu. I zato je smešno kada se kao kulturni radnici međusobno prozivamo, jer neprijatelj nije među nama… (Mina Petrić)

Dramaturgija identiteta

Divna Stojanov: – Pitam se i šta bi bilo da se budžeti za kulturu odjednom povećaju. Mislim da bi nastala histerija. Čini mi se da se to upravo i desilo sa EPK-om. Nastala je ogromna panika, jer nije bilo pravog plana, nije bilo kulturne politike, nije bilo jasno osmišljenog identiteta tog projekta. Jer, ako se zna identitet ustanove, onda može da se planira i da se stvaraju kulturne politike. Zato kažem, kad bi budžet povećali, pitanje je da li bi se povećao kvalitet. Novac bi se verovatno utrošio stihijski. Sa druge strane, bez novca se teško može razmišljati dalekosežno i ozbiljnije se baviti planiranjem.

Mina Petrić: – Prošlo je nekoliko godina otkako se pojavio SPID-ov cenovnik u Hrvatskoj (Hrvatski savez scenarista i pisaca izvođačkih dela objavio je prvi strukovni cenovnik dramaturgije i pisanja u oblasti izvođačkih umetosti, prim. nov.) koji tačno određuje šta je honorar koje autorske pozicije u okviru dramaturškog posla. Naša reakcija je potpuno izostala. Jako bih volela da se pojavi jedno udruženje, možda i da ga sami započnemo i osnujemo, dramaturga, dramskih pisaca i spisateljica koje bi definisalo autorske pozicije i regulisalo visinu honorara, da mi jedni drugima ne spuštamo honorare, što stalno radimo i onda nas ucenjuju time što bi neki kolega radio i za manje. Sva bi pozorišta znala šta radi dramaturg, a šta dramatizator, šta je adaptacija, šta je tekst po motivima, a šta izvedbeni tekst koji nastaje tokom procesa, te šta je dramski tekst… To su neke osnovne stvari za koje se mi svakodnevno borimo i možda je jedino rešenje da se organizujemo i ugledamo na kolege iz Hrvatske.

Dramaturgija udahni/izdahni – gotovo

Mina Petrić: – Teško mi je da govorim o kolektivnom identitetu Novog Sada, i posledično o tome kako ovaj grad tretira svoje umetnike. Mislim da Novi Sad ume da prepozna i nagradi kvalitet, ali se pitam i da li je to nešto što možemo pripisati „duhu grada“ ili je opet stvar lične inicijative. Ipak, čini mi se da, uprkos tome što je pomalo trom, Novi Sad nekako ume da čuva i podstiče kreativnu energiju i bilo bi jako lepo od institucija koje mogu da pomognu nezavisnu kulturu kada bi više pomagale nego odmagale. Npr. jako je pohvalno to što su naša pozorišta uvek otvorena za izvođenje nezavisnih predstava, što je to jednostavno dogovoriti, ali gde su prostori u kojima bi nezavisna scena mogla kontinuirano da radi? Šta se dešava sa KCNS, šta se dešava s tom gomilom prostora otvorenih za vreme EPK koji bi trebalo tome da služe, šta je njihova zaostavština? Zašto nijedan od tih prostora nije građen planski, logikom namene, tako da u njega može da se smesti pozorišna scena, da se ona ozvuči i osvetli, da ima svoju hinterbinu? Kako su zamišljali da se bez svega toga u tim prostorima realizuju neki scenski programi? Gde i kako da se okupljaju umetnici i umetnice ovog grada, odakle da se udružuju, kako da pomognu jedni drugima da se razvijaju? To su promene koje bih volela da vidim i za koje osećam da bi izazvale procvat na našoj kulturnoj sceni.

Članak je prenet sa portala Mojnovisad.