Laku noć, Novosađanke, koja je sledeća?

Autorka: Jovana Brkić, Izvor: Mojnovisad

Ovo je četvrti femicid u Srbiji od početka godine, svi su počinjeni u periodu manjem od mesec dana – 18. februara (majka i kći ubijene u Rakovcu, od strane ćerkinog bivšeg muža), 28. februara (ženu u Bačkom Gradištu ubio nevenčani suprugu) i danas, 11. marta, ubijena je Novosađanka na, takođe, izrazito brutalan način. Pored vremenske “gužve”, ovaj put su se ubistva dogodila u našoj najbližoj okolini.

Sve detalje stravičnog zločina saznaćete u tabloidima koji će iskakati iz komšijskoj žbunja, ne bi li vam prezentovali što više pojedinosti koje, zaista, ne bi trebalo da nas zanimaju. Čak i ono najosnovnije što znamo je previše.

I, evo, dok pišem ovo, čujem neki vatromet koji pušta neko ko se verovatno pre nekoliko sati takođe zgražavao nad ovom vešću, ali posao je posao, žurka je žurka, život teče dalje… za neke. Srećom, nije bio kao oni koji su nas pomerali po stanu i nije dugo trajao, ali ipak nije primereno.

Da se vratim temi, šta nas treba da zanima u vezi sa ovim ubistvima?

Treba da nas zanima da li su i kako mogla biti sprečena, zašto su u nekima od njih ubice imale zabranu prilaska, što je dešava vrlo često, zašto to nije kontrolisano, kako je moguće da, i pored toga što je žrtva tražila pomoć insititucija, na kraju završila ovako?

Treba da naučimo da prepoznajemo signale opasnosti, da svi, i muškarci i žene, potražimo stručnu pomoć ako se ne osećamo dobro, da budemo, nažalost, uvek na oprezu i da ne mislimo da se ovakve stvari dešavaju nekom drugom. Jer, verovatno su tako mislile i mnoge žene koje su stradale..

Šta je još jako važno?

Solidarnost – ta teška, mnogima strana reč – između žena, između žena i muškaraca, između ljudi…

Već sam pisala koliko malo ljudi izađe na ulicu da pokaže otpor ovom što se dešava, da kaže da je dosta više nasilja, ubijanja svojih supruga, devojaka, majki, dece… I, u redu, ne slažu se svi da je to pravi način da se ovo zlo zaustavi, ali neka nam pokažu pravi put, neka izađu sa boljim i efikasnijim predlogom da se već jednom pomerimo s mrtve (bukvalno) tačke.

Do tadam zahtevi ove grupe Novosađanki – Žene za promene – zvuče realno i izvodljivo:

– Mi apelujemo na sistemsku promenu, pre svega na promenu zakona, prepoznavanju femicida kao posebnog krivičnog dela, kao i obavezan monitoring nasilnika, praćenje ili uvođenje nanogvica za one kojima je izrečena zabrana prilaska – navodi se u jednom od njihovih saopštenja.

Šta znači to da se femicid uvede kao posebno krivično delo?

Sada je maksimalna kazna za ovo delo (ubistvo člana porodice) zatvor od pet do petnaest godina, a ako je član porodice maloletno lice, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje deset godina. Ako prekrši mere zaštite koje mu je sud odredio na osnovu zakona kojim se uređuju porodični odnosi, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom.

Bez solidarnosti, pritiska na institucije (nažalost, iz nekog razloga izgleda mora da postoji), čini se da ćemo nastaviti da se zgražavamo, plašimo, skupljamo po trgovima, sahranjujemo naše (su)građanke, da se čudimo ili ne čudimo kako je ta osoba mogla da uradi tako nešto… I da se pitamo koja od nas je sledeća… Jer, godišnji prosek u Srbiji je oko 30 femicida.

Još smo ranjeni

Mi se još nismo oporavili od strašne tragedije koja se dogodila u Petrovaradinu, još uvek ne možemo ni to da shvatimo, u tome nam nikako ne pomaže senzacionalističko izveštavanje nekih medija. Znamo da su se ubili roditelji dvoje dece koja su sutradan pronađena mrtva u njihovoj kući. To su jedine činjenice koje znamo.

Samoubistva, pretnje, nestanci…

U međuvremenu smo imali i bar još jedno samoubistvo, nestanak našeg sugrađanina, u svakom slučaju, rubrika hronika se redovno puni, kao i naše glave i srca srtepnjom.

Imali smo i pretnje predsednici NDNV-a Ani Lalić, kao i targetiranje novosadskih aktivista, po ko zna koji put…

I sad, hajde, hejteri, krenite da pišete kako stalno mračim, kako treba gledati “on the bright side of life”.. Pa, kako?

Život, ipak, mora da ide dalje… 

Da završim u malo manje mračnom tonu, juče smo imali na delu solidarnost Limanaca koji su velikom većinom dali crveni karton gradskoj vlasti i rekli “NE” zidanju bilo kakvog obejkta na livadici kod Štranda.

“Zločin i kazna”

A pred sam kraj dana, a biće toga još, dobili smo jednu sjajnu predstavu u Pozorištu mladih, koja se, na neki način, uklapa u temu i crnilo ovog teksta, ali koja je sjajnom izvedbom Aleksandra Milkovića, ali i svega što joj je prethodilo – izuzetnom režijom, zanimljivim rešenjima koje najbolje znaju da smisle tete i čike iz lutkarskog pozorišta, oduševila odabranu publiku u maloj sali ovog novosadskog teatra.

I nemojte da vas prevari to što piše da je namenjena srednjoškolcima, njima je namenjena da bi zavoleli lektiru, a mi koji lektiru već volimo, dobili smo jednu novu predstavu koju ćemo voleti, i otkrili talenat ovog glumca, koji je, mora se priznati, dobio priliku koja se ne odbija.

Tekst je prenet sa portala Mojnovisad.