Dijalog u raljama novog svetskog neporetka

Sastanak o čijoj pripremi, slično kao i u nekim prethodnim prilikama, Trampova administracija nije informisala zvaničnike EU ni predstavnike vlada država članica, da ne pominjem njihovo eventualno uključivanje, Grenel je najavio baš u trenutku kad je novi specijalni predstavnik EU za pregovore Kosova i Srbije Miroslav Lajčak bio na korak do svoje prve posete Prištini, radi pripreme ozbiljnog resetovanja pregovora.

Ni ministar spoljnih poslova Majk Pompeo nije informisao svoje kolege iz EU o tome da se nešto priprema na video sastanku koji je održao ranije istog dana. Tako je Grenel samo nastavio sa svojim pokušajima kidnapovanja vođstva dijaloga od EU, a koje je počeo pregovaranjem o tri pisma namere u vezi sa uspostavljanjima avio, železničke i auto-putne veze između dve Balkanske zemlje, te pritiskom na političke aktere na Kosovu koji je doveo do pada Kurtijeve vlade u martu ove godine.

Ništa se, suštinski, ne zna o tom Vašingtonskom sastanku i njegovoj pripremi, odnosno pregovorima koji će se tamo voditi. U toj opštoj zabuni, nameće se utisak da su mu vodeći principi odsustvo svake transparentnosti, zamagljivanje stvarnosti i licemerstvo. Dok Grenel – ponovo – insistira da će se prvenstveno pregovarati o ekonomskim temama i da sastanak nema za cilj neki sveobuhvatni sporazum, predsednik Tači, pak, najavljuje veliki sporazum. Ta protivrečnost budi strah na Kosovu i u Evropi da iza inicijative ne stoji novi pokušaj “guranja” nekog sporazuma o razmeni teritorije.

Grenel je najavio da je Beograd pristao na raniji uslov EU i SAD-a za ponovno pokretanje pregovora – da zaustavi kampanju za povlačenje priznanja Kosova. Novi premijer Kosova Avdulah Hoti se hvalio da je saradnjom svoje vlade sa SAD postigao taj rezultat. Pri tome je prećutao činjenicu da je nemačka kancelarka Angela Merkel već u martu ove godine, na video sastanku sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem dobila taj ustupak Beograda, ali da je taj napredak kasnije bio poništen i gurnut u drugi plan padom vlade Albina Kurtija. Uz to, Grenel je obznanio da je Priština pristala na to da Kosovo privremeno suspenduje napore u vezi sa učlanjenjem u međunarodne organizacije. To predstavlja drastično odstupanje od ranijeg transatlanskog konsensusa o preduslovima za ponovo pokretanje pregovora – povlačenje carinskih tarifa od strane Prištine, suspenzija kampanje protiv priznavanja od strane Beograda. Time je Kosovu ispostavljen jedan uslov više i zemlja dovedena u podređen položaj. Premijer Kosova je naknadno izjavio da su pristali na taj uslov i da je vlada donela odgovarajuću odluku. No, ostaje potputno nejasno kada i u kom formalnom obliku je ta odluka donesena, pošto je ostala neobjavljena.

Predsednik Tači i drugi politički zagovarači u novoj vladi potpuno novog, samoproglašenog američkog vođstva u dijalogu kritiku o slepom povinovanju SAD redovno odbacuju koristeći dva argumenta.

Prvi glasi da je Evropska unija, a ne SAD, odnosno bivša visoka predstavnica i glavna pregovaračica Federika Mogerini najpre podržala i promovisala ideju razmene teritorije, zbog čega su izgubili poverenje u vođstvo Evrope, te da su SAD tradicionalni garant egzistencije kosovske države. Tačno je da je upravo Mogerini ta koja je prva, od početka tzv. nove faze u dijalogu leta 2017. godine, svojim sagovornicima Tačiju i Vučiću ne samo signalizirala da će svaki sporazum prihvatiti, nego ih je čak i neposredno motivisala da pregovaraju o razmeni teritorije. Ona i njen tim su tako potpuno oteli pregovore od ostatka EU i time ih privatizovali upravo onoliko koliko su to učinili predsednici Kosova i Srbije. Tako su zajedno izdali evropske vrednosti i prvobitne principe i ciljeve političkog dijaloga iniciranog još 2011. godine pod vođstvom nemačke kancelarke Merkel: da je vreme menjanja granica na Balkanu prošlo, te da Srbija, u zamenu za evropsku perspektivu, mora prihvatititi realnost gubitka Kosova kao osnovu za potpunu normalizaciju odnosa država Srbije i Kosova.

Trampova administracija je tek u maju 2018. napravila politički preokret od najglasnijeg zapadnog protivnika ideje razmene teritorije, do otvorenosti za takvu opasnu ideju (otprilike u isto vreme kad je i Pariz počeo da pokazuje otvorenost prema istoj ideji).

Danas, posle odlaska Mogerinijeve, EU je po prvi put u zadnje tri godina manje-više ujedinjena oko resetovanja pregovora o konačnom sporazumu na principu suverenosti i teritorijalnog integriteta Kosova. Kosovoske političke elite su u poslednjih šest meseci primile jasne signale od nekih država članica EU koje nisu priznale kosovsku državu da će one promeniti svoju poziciju posle potpisivanja konačnog sporazuma.

Na drugoj strani, Trampov izaslanik Grenel je, čini se, nasledio pregovaračku „filozofiju“ Mogerinijeve i potpunu privatizaciju tajanstvenih pregovora iz ličnih, karijerističkih interesa i bez principa i crvenih linija. U isto vreme, on i njegov šef svakodnevno pokazuju da ne stoje iza tradicionalnih zapadnih, liberalno-demokratskih vrednosti, niti iza ideje liberalnog svetskog poretka – koji su činili osnov za zapadnu podršku nezavisnosti Kosova kao jedinog preostalog, realnog rešenja statusnog spora sa Srbijom (zbog njenog trodecenijskog instrumentalnog političkog odnosu prema Kosovu). Samim tim, iz perspektive odbrane državnih interesa, nije uopšte logično da Priština bira SAD umesto EU, još manje da prihvati da bude instrumentalizovana zbog provociranja Brisela, Berlina i Pariza. Naročito jer Priština ima u rukama uslovljavanje učešća u Grenelovim pregovorima saradnjom Trampove administracije sa EU.

Na ove primedbe predsednik Tači i njegov tim, ali i predstavnici nove vladajuće većine odgovaraju drugim argumentom – da Kosovo ne može da se protivi SAD, svom tradicionalnom savezniku, odnosno da se kosovoska politika mora „prilagoditi novim uslovima“ novog svetskog neporetka i krize Zapada. Iako se ni taj argument ne može momentalno odbaciti, ipak se radi o zameni teze. Jer je predsednik Tači, umesto prilagođavanja politike odbrane državnih interesa Kosova u političkom dijalogu na nove uslove, od početka pregovora o konačnom sporazumu zapravo nastojao da iskorišćava krizu Zapada radi realizacije ličnih interesa, a protivno državnim interesima. Unapred je oslabio pregovaračku poziciju Kosova time što je već na samom početku signalizirao da će prihvatiti manje od formalnog priznavanja Republike Kosovo od strane Srbije. Umesto da je tražio savez sa onim zapadnim akterima koji čvrsto stoje iza suverenosti i teritorijalnog intergriteta Kosova, pre svega Nemačke (i Velike Britanije), te prvobitnih principa i ciljeva političkog dijaloga, intenzivno je lobirao kod Trampove administracije i predsednika Makrona za ideju razmene teritorije (autor je lično svedočio angažovanju Tačijevih ljudi u diplomatskom koru u Vašingtonu i Parizu u tu svrhu). U tom smislu, u Grenelovom delovanju ima mnogo više Tačija nego Trampa u odnosu na ono što se generalno misli.

Predsednik Vučić, sa svoje strane, igra na Miloševićevu kartu iskoriščavanja slabosti Zapada na osnovu tradicionalne nacionalističke srpske politike, taktikom politike bez strategije. Pri tome je njegov intimni interes za Kosovo i sudbinu kosovskih Srba ravan nuli, isti onoliki koliki je bio na početku političkog dijaloga, (i njegovog političkog uspona) kada su mu, ali i srpskim elitama, Berlin, London i Vašington nudili izlaz iz neodržive nacionalističke politike prema Kosovu. Nije slučajno predstavnicima kosovskih Srba sa juga iza zatvorenih vrata objasnio da ga njihova sudbina ne interesuje jer je potpuno svestan da bi potpisivanje sporazuma o razmeni teritorija bi značilo njihov egzodus (a ni onima sa severa se ne bi pisalo dobro u novoj Srbiji).

Šta, dakle, može biti ishod sastanka 27. juna u Beloj kući?

U najboljoj varijanti, Grenel ipak govori istinu, pa će se zaista isključivo pregovarati o ekonomskim temama i saradnji između Kosova i Srbiije. Eventualno potpisan sporazum će prvenstveno služiti Grenelu i Trumpu za kratkotrajnu javnu promociju ličnih (političkih) interesa, dok je implementacija upitna, pošto je politički dijalog dokazao da se ekonomska pitanja ne mogu suštinski rešiti bez rešavanja statusnog spora. U svakom slučaju, takav ishod bi podrivao zalaganje EU za ozbiljno resetovanje pregovora o sveobuhvatnom sporazumu bazirano na jasnim principima i ciljevima.

U najgoroj varijanti, u Vašingtonu će se ipak pregovarati i potpisati sporazum o razmeni teritorija. Ovakav sporazum neće biti sprovodljiv, ali bi značajno podrivao sigurnost, stabilnost i demokratiju na Kosovu, u Srbiji, i u širem regionu. Predsednik Tramp i njegov izaslanik Grenel sasvim sigurno neće biti ti koji će sanirati nastalu štetu, naročito ako Tramp izgubi novembarske predsedničke izbore, već će ta uloga pripasti Evropskoj uniji i građanima Kosova.

Članak je prenet sa portala Radio Kim.