Heroji naših dana: drumovima Evrope u doba korone krstari na hiljade vozača ih naših krajeva

Razne životne priče stoje iza odluke da hleb zarađuju vozeći drumovima Evrope, ono što je svim vozačima zajedničko u ovom trenutku je osećaj tuge za rodnom grudom i zagrljajem najmiljih koji su sada daleko. U doba korone nema mesta strahu – misli putuju na drugu stranu.

Šoferska je tuga pregolema – fraza je koja u ovim danima ima još veću težinu nego inače. Drumovima Evrope na stotine vozača iz naših krajeva krstari svakodnevno, prevozeći namirnice i ostale potrebštine. Njihove moćne mašine stižu svuda: u Rumuniju, Grčku, Bugarsku, Luksemburg i Švajcarsku, ali i do Italije koja je ovom krizom najteže pogođena od svih evropskih zemalja.

Razne životne piče stoje iza odluke da se ostavi ognjište i krene put Evrope, a u srži je želja da se voljenima obezbedi bolja budućnost i bolji život – ljubav je upravo nepresušni izvor snage, hrabrosti i pokretač i nada da će sve ovo jednom proći i biti juče.

Dalibor Simonović (39) iz Zaječara drumovima Evrope krstari već dve godine. Maslinasti šinjel vojske Republike Srbije zamenio je za volan u želji da svojoj porodici obezbedi bolji život. Kaže da mu je lakše što vozi sam, ali da ima i kolega kojima je lakše u dvojnim posadama.

„Nekada sam bio starešina u Vojsci Srbije, bavio sam se i umetnošću, ali došli su dani kada sam shvatio da moram da promenim zanimanje. Trenutno se nalazim u Rumuniji, na svega 300 kilometara od mog rodnog grada. Nekome 300 kilometara možda zvuči strašno mnogo, ali kada za dva dana pređeš i po 1300 – 1400 kilometara, onda 300 kilometara dođe malo. Danas mi je rođendan, a ja sam ovde sam, daleko od mojih – ne mogu da ih zagrlim, a to je sve što želim. Ceo svet nam aplaudira, mi smo heroji tuđih zemalja, a u našu ne možemo da se vratimo. Čudno je to i žalosno. Mislim stalno o svojoj porodici, i u tim trenucima lakše mi je što sam sam u kabini, mada ima kolega kojima je lakše u dvojnim posadama, jer im brže prođu sati i podele sa nekim bol.“ – kaže Dalibor Simonović za „Glas Zaječara“

„Kada je sve ovo počelo bio sam u Pjaćenci. Iskreno, bilo je strašno, toliko pomešanih misli i osećanja, ali opet, mora se dalje. Točkovi se okreću svaki dan, krateći kilometre, ali i vreme koje prolazi. Nadam se najboljem. Meni je srce puno, i pored celokupne situacije, jer sam deo ekipe koja pomaže ljudima na nekin način.“ – zaključuje Dalibor Simonović

I sudbina Marka Milenkovića (33) iz Prokuplja je slična. Nakon sedam godina rada u vojsci doneo je tešku odluku da krene put Evrope. Ovih dana, kao i mnoge kolege, snagu pronalazi u svojoj porodici.

„Teško je, naročito kada stanem, kada točkovi prestanu da se okreću. S jedne strane tu je žal za rodnim gradom, za porodicom, nedostaju mi jako – a, sa druge tu je osećaj odgovornosti i ponosa – osećam da radim veliku i važnu stvar u ovom trenutku, jer prevozim potrebštine bez kojih ljudi ne mogu. Iskreno, jedva čekam da sve ovo prođe i da odem kući i zagrlim moje najmilije.“ – kaže Marko Milenković za „Glas Zaječara“

Miroslav Kokanović (37) iz Bijeljine već sedamnaest godina sedi za volanom, a u međunarodnom transportu angažovan je kao vozač već četiri  godine. Iako gotovo da nema evropskog grada koji nije video mašta o odlasku na Zlatibor sa svojim najmilijima kada krizi dođe kraj.

„Naš je posao odgovoran i ono što u ovom trenutku radimo važno je za hiljade ljudi širom Evrope. Ipak, nedostaje mi moj grad, porodica i jedva čekam da se sve ovo završi i da odem kući i da sa najmilijima provedem vreme na Zlatiboru. O strahu se ne misli, mora da se radi, međusobno se ohrabrujemo svakodnevno, mi kolege, i mislimo o boljim danima.“ – kaže Miroslav Kokanović za „Glas Zaječara“

Violeta ( 43 ) i Vladimir  Belojica (45 ) iz Paraćina imaju dve kćerke Kseniju i Sofiju. Zajedno dele dobro i zlo na putevima Evrope, kao dvojna posada. Tokom samo jedne sedmice prevaljuju hiljade kilometara prevozeći raznu robu. Uveče su u Holandji, a već ujutru osvanu u Austriji ostavljajući za sobom stotine kilometara u samo jednom radnom danu.

„Ohrabrujemo se time što nas drži nada u bolje sutra, da sve ovo neće dugo potrajati, da je svaka situacija prolaznog karaktera, pa tako i ovoj pandemiji mora doći kraj. Teško nam je, naravno, kao i svim naši kolegama, jer i ova sama profesija zahteva dosta zalaganja i odricanja od života u normalnim uslovima, pre svega briga za porodicom, za decom koja su sada bez naše zaštite, kada će sve ovo proći, strah od same zaraze, nemogućnost odlaska svojoj kući, bez ritom bez ikakve motivacije. Naravno, mislimo na svoje ukućane, na svoju decu pre svega. Ovo je preteška situacija za jedne roditelje koji ne mogu biti sa svojom decom da im pruže  reči utehe, zaštitu  i budu oslonac  u svemu ovome. Emocije su uvek prisutne, često nas savladaju, često i sami klonemo,  ali moramo dalje, moramo napred, jer mi smo ti koji moramo hrabriti naše potomstvo i reći im da će sve biti u redu, iako sami ne znamo kada će i da li će se to uopšte desiti u nekoj bliskoj budućnosti.“ – kažu Violeta i Vladimir Belojica za „Glas Zaječara“

„Po završetku ove agonije i naravno regulisanja graničnih prelaza, prvo što bismo poželeli je samo da što pre vidimo ta četiri oka koja nas sve vreme, danima, nedeljama, željno iščekuju, da se možda nenajavljeno pojavimo na vratima, pohitamo im u zagrljaje i podelimo zajedničke trenutke, razgovore, utiske, na samo nama svojstven način.“ – zaključuju Violeta i Vladimir Belojica

Vladimir Radonjić ( 47 ) iz Niša već tri godine radi kao vozač kamiona u međunarodnom transportu. Trudi se da misli usmerava ka pozitivnim stvarima, i da se ohrabri sam hrabreći druge.

„U vreme pandemije, vožnje po zemljama u kojima su velika žarišta virusa o strahu se ne razmišlja. Samo ponekad kada susretneš druge ljude koji nose zaštitu, kada prođe sanitet, kada čuješ da je neko umro, nestao, onda se naježiš i postaneš svestan činjenice da je žarište virusa baš tu gde se ti krećeš. Naravno, trudiš se da o tome što manje razmišljaš, da misli idu ka poslu, ka porodici, klincima koji su uplašeni, stalno ih ohrabruješ, ujedno tako hrabreći sebe. I tako iz dana u dan, čekaš da sve to prođe i da dočekaš trenutak za odlazak kući gde ćeš zagrliti svoje najmilije.“ – zaključuje Vladimir Radonjić.

Posao vozača, naročito u današnjim danima, veoma je važan i odgovoran, a neke od evropskih firmi na skroman, ali ipak poštovanja vredan način dosetile su kako da svoju zahvalnost iskažu herojima naših dana. Jedna od tih firmi je i firma „Appl“.

Da je sve ružičasto – daleko je od istine, i korona je donela mnogo poteškoća na evropskim drumovima, ali sve to je samo svedočanstvo o požrtvovanosti vozača koji su tihi heroji naše svakodnevnice koji zaslužuju aplauze jednako kao i lekari, naučnici, vatrogasci, jer u svojim kamionima putuju od grada do grada svakodnevno starajući se da Evropa i svet funkcionišu kao da je sve sasvim normalno, iako je jasno da nije.

Hvala vam, u ime svih nas, što „gazite“ kilometre iako vam je teško, iako ste daleko od kuće i svega što volite!