Pet lica iskrene sreće: O novim knjigama Elizabete Georgiev

Ragovarao: Aleksandar Todorov, Izvor: FAR

Elizabeta, za kratak vremenski period iz štampe je izašlo pet tvojih novih knjiga, među kojima i jedna u izdanju udruženja “Emblema”. Da li možeš da nam kažeš pojedinačno za svaku knjigu šta predstavlja?

Život je nepredvidiv i niko ne zna šta ga čeka iza ćoška. Nisam skriboman i nisam planirala toliko knjiga za kratko vreme, ali tako su se složile kockice. Kada čovek, blagosloven ili kažnjen talentom, doživi slobodu, onda se sve ono što je ranijih godina radio opredmeti u proizvod njegovog talenta. Tako su se opredmetile i oživele moje knjige: „Eureka! Biblioteka!“, „Maštolov u pet slika“, „Тайнствената работилница за ремонт на сънища“, „Naočare za snove“ i „Pakovanje zjala“. Knjige su izašle u periodu od sredine novembra meseca do sredine marta i za mene su izuzetno lekovite, jer su se pojavile u trenucima kada se mnogo štošta u mom životu menjalo.

„Eureka! Biblioteka!“ je zbirka pesama o knjizi, čitanju, biblioteci i bibliotekarima, onome što je činilo i čini moj život – bibliotečka priča. Knjiga je rezultat bibliodrugarstva sa Nadicom Stojanović, višom bibliotekarkom Narodne biblioteke „Radoje Domanović“ u Leskovcu, koja je svoj talenat za slikanje ukomponovala u moju poeziju, pa se rodila lepa i šarena knjiga o knjizi. Posebna zvezda u ovoj biblioavanturi bila je Jana, Nadičina ćerka, kao pomoćnik ilustratorke, ali i koleginice bibliotekarke iz različitih biblioteka: Nadica Kostić, Violeta Đorđević, Saša Luković Vasiljević, Katarina Novaković, Jelena Đonović, Vesna Ilić i divni kolega Miloje Radović sa svojim kratkim recenzijama. Tu se biblidrugarstvo ne zaustavlja. Knjigu je izdala Biblioteka „Dimitrije Tucović“ u Lazarevcu, a posebnu zahvalnost Nadica i ja, kao autorke, dugujemo divnim bibliovilama lazarevačke biblioteke, urednici knjige, bibliotekarki savetnici, Milici Matijević i direktorki Jasmini Ivanković.

Dugo godina sam uz pomoć drugara, članova Pesničke radionice, pri Biblioteci u Dimitrovgradu, pripremala i pisala performanse i predstave za decu. Ti tekstovi su imali svoj život i odlazili su mnogo dalje od dimitrovgradskog pozorišta, pa su širili zavese različitih scena, kako u Srbiji, tako i u zemljama regiona. Novi trenuci su mi dozvolili da pet prerađenih tekstova spakujem u knjigu „Maštolov u pet slika“ koju je izdao Niški kulturni centar pod uredničkom palicom divne Lidije Marinković. Knjiga me je posebno usrećila, jer je ušla u najuži izbor za nagradu „Gordana Brajović“.

„Тайнствената работилница за ремонт на сънища“ je zbirka neobičnih priča za decu, objavljena u izdanju Udruženja „Emblema“, zahvaljujući podršci Ministarstva kulture Republike Srbije. U želji da pokažem čitaocima da se negde u nama, možda blizu nas, nalazi posebna tajanstvena radionica za popravku snova, napravila sam sunčane putokaze koji se nalaze u osam priča. Ove priče je posebno na svoj istančan način, kao i poslednje dve moje knjige na bugarskom, lepo iščitala Donka Nikolova Stojanova kao recenzent i urednik, a „krivci“ za lepotu, šarenilo, duhovitost, radost knjige su ilustratorke Mirjana Stojčev Angelov i Milana Videnov Milanov. Milana je svoje čarobne prste pored ove knjige uplela i u pripremi knjige „Eureka! Biblioteka“, a posebno u stvaranju zbirke pesama „Naočare za snove“. Zbirku čine 72 pesme koje deca i mladi godinama recituju na smotrama recitatora i koje su mi, slobodno mogu reći, otvorile vrata književnosti za decu. Izdavač knjige je Maringoo.

Mart mi je doneo petu iskrenu sreću, roman „Pakovanje zjala“ koji je izdala Laguna. Ovoga puta aktuelnu sliku o odlasku ljudi u ovim turbulentnim vremenima, stavila sam u ispovednu priču jedne devojčice koja mora da spakuje svoje detinjstvo u kofer koji je tata pozajmio, jer cela porodica odlazi u obećanu, valjda, bolju zemlju…

Koliko vremena si radila na svojim knjigama?

Kao što sam rekla, kockice su se složile, sloboda mi je dozvolila da se konačno posvetim svom stvaralaštvu, svojim rukopisima koji su stajali po folderima nezavršeni, početi, krnji… Odmaranje reči pomaže da se one u jednom trenutku lepo sklope, poslažu na svoja mesta. Tako je bilo i sa rečima u svih pet knjiga. Pesme su se dopevale, priče su se dopričale, dramski tekstovi su dobili još po koju scenu, a roman se rađao polako i sigurno. Na kraju su sve te moje misli spakovane u lepe i šarene knjige, za mene lečebne. Godina 2024. i početak 2025. ću pamtiti kao godinu osmeha i suza, godinu drugarstva i izdaje, pa su tako i ove knjige obojene tim emocijama. Ali to je život. Danas pred čitalačkom publikom živi pet knjiga u koje su utkane mnoga osećanja i za kratko vreme povratna reakcija čitalaca mi potvrđuje da sam uradila dobru stvar što sam, više nego svih godina pre, skroz probudila ono piskaralo u sebi i rekla mu: „Sad si pisac!“

Šta ti je bila inspiracija da ih napišeš?

Ne verujem u isnpiraciju ili nadahnuće kao nešto što treba da pokrene stvaraoca da stvara. Neke od najboljih stvari u životu napisala sam na zadatu temu. Inspiracija je svuda i u svemu. Kada se motivi iz svakodnevice lepo ukrste sa životom stvara se priča ili pesma. Valja samo voleti i poštovati sebe kao stvaraoca. Inspiracija, motivacija, pokretačka snaga, nadahnuće su oko nas – u pogledu deteta, u cvetu, u pčeli, u suncu, u nesreći i sreći, u grani koja se ljulja na vetru, u suzi, u koracima ljudi koji šetaju…

Zašto današnja deca manje čitaju i kako ih podstaći da to čine više?

Poslednjih godina nekako svi kritikujemo decu da danas manje čitaju. Oslanjajući se na svoje dugogodišnje iskustvo u radu sa decom i mladima na promociji čitanja, mogu da kažem da, kao i uvek i u svim vremenima, ima dece koja ne vole da čitaju i onih koja knjigu baš vole. Zadatak pisaca za decu je da stvaraju knjige koje se vole i da se deca pronalaze u njima, da im se raduju i vraćaju. Ne postoji recep za lek za nečitanje. Decu treba privoleti knjizi, a ne naterati ih da moraju da čitaju. Ljubav prema čitanju se rađa u porodici – ako roditelji čitaju, čitaće i deca. Ljubav prema čitanju je nežna i razvija se, raste sa svakom sledećom pročitanom knjigom.

Kakve osobine po tebi treba da poseduje jedan dobar pisac?

Dobar pisac pre svega treba da bude dobar čitalac, jer bez čitanja nema kvalitetnog i dobrog pisanja. Pisac mora pažljivo i dobro da osluškuje svet i okruženje, da bude u stalnom i bliskom dodiru sa svim. On mora da opaža, sluša, preživalja, da pospremi u sebi različita osećanja i ogroman broj utisaka koje će u jednom trenutku iskoristiti. Veliki Duško Radović je govorio da je teško pisati za odrasle, a za decu je još teže. Ubeđena sam da će vam ovu Radovićevu konstataciju potvrditi svaki pisac za decu, koji svojoj čitalačkoj publici stupa sa poštovanjem. Ja sam autor koji piše na dva jezika, na bugarskom i na srpskom, i za decu i za odrasle. Ponekad se upletem u ove raznobojne niti, ali ovo uplitanje me raduje kao igra. Po reakciji čitalaca bih rekla da se lepo igram!

Da li je knjiga i znanje obezvređeno danas i zašto?

Oslanjajući se na probleme oko nas, po inerciji ubeđujemo sebe da je sve obezvređeno, pa i znanje i knjiga. Na susretima s najmlađim čitaocima imam jedan mali performans kada pokušavam da im objasnim šta je to znanje. Ideja je da shvate da postaju snažniji posle svake pročitane knjige ili posle svakog novog saznanja, te da se ta snaga ne nalazi u mišićima, već je smeštena u glavi. Ono što se nauči, ono što se smesti po fiokicama u glavi i ako se u te fiokice stalno nešto dodaje, niko ne može da ukrade, niko ne može da obezvredi.

Kakvi su tvoji planovi za budućnost? Da li pripremaš neku novu knjigu?

Sutra je novi dan i želela bih, kao sasvim običan čovek koji se raduje malim stvarima, da sutra prosto budem srećna. Jednostavna, mala sreća mi je dovoljna. Ovde bih citirala opet Duška Radovića: Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide. U nekoj stalnoj jurnjavi za moć, zaboravili smo da budemo iskreno srećni. Lažna sreća je svuda. Materijalne stvari mene lično uopšte ne usrećuju, jer parama se ne mogu kupiti najvrednije stvari – zdravlje, iskrena ljubav, iskreno prijateljstvo, poštovanje… Trenutno sam po treći put brucoš i upisala drugu doktoranturu. Učenje me usrećuje, naučni rad, pa je, eto, moj plan za budućnost, vezan i za ovu novu knjišku priču. A što se tiče stvaralaštva i novih knjiga, možda je vreme da malo prikočim, mada pišem više nego ikada. Nova mala sreća upakovana u neku novu šarenu knjigu za decu ili odrasle na bugarskom ili srpskom jeziku biće moja sreća i plan za neki tamo sledeći dan… Za sada neka bude tajna…

Tvoja poruka ljubiteljima pisane reči?

Uvek me takvo ili slično pitanje podseti na reči Ive Andrića: Ostati ravnodušan prema knjizi, znači lakomisleno osiromašiti svoj život. Poslednjih decenija možda smo duhovno dosta osiromašili pod teretom svakodnevice, koja je daleko od lepe. Bilo bi divno, korisno i dobro za mentalno zdravlje da ne budemo ravnodušni prema knjizi, već vraćati joj se što češće. Nauka je dokazala da je čitanje trening za mozak, pa oni koji nisu u treningu, nisam baš sigurna šta im je u glavi… Za decu bih po hiljaditi put poručila da shvate, baš u duhu Jasminke Petrović, da se od čitanja raste i da je čitanje baš, baš divna stvar koja boji odrastanje mnogo lepim bojama.

“Volela bih da mladi budu borbeniji i svoji”

Novinar: Sergej Ivanov
Snimatelj: Stefan Pavić
Montaža: Mikica Kostov
Odgovorni urednik: Petar Videnov
Produkcija: FAR TV

U trećoj epizodi najnovijeg dvojezičnog TV serijala FAR-a „Caribrod iz mog ugla“ učestvuje istaknuta dimitrovgradska književnica, poetesa, publicistkinja i doktor filoloških nauka Elizabeta Georgiev.

Rođena je 1975. godine u Caribrodu, osnovnu školu završila u selu Smilovci, gimnaziju u Caribrodu, a grupu za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je i doktorirala. Ona je plodotvoni pisac za decu i odrasle, autor brojnih prozno-poetskih dela, naučno-istraživačkih knjiga i publikacija iz oblasti bibliotekarstva, teorije čitanja i kulturne istorije. Piše na srpskom i bugarskom jeziku i dobitnik je više nagrada i priznanja za književni rad, a laureat je priznanja i nagrada Opštine Dimitrovgrad.

Njeni dramski tekstovi za decu igrani su na pozornicama u Srbiji, Bugarskoj i Republici Srpskoj. Autor je i urednik dvojezičnih (srpsko-bugarskih) televizijskih emisija za decu “Klinci i hlapeta” i “Poponajci”. Jedan je od najbližih saradnika Udruženja “Emblema” i FAR-a. Urednik je dvojezičnog časopisa za decu i mlade “Farče”.

Radila 24 godine kao diplomirani bibliotekar-savetnik u Narodnoj biblioteci „Detko Petrov” u Dimitrovgradu, a petnaestak godina je vodila Pesničku radionicu za decu. Prevodilac sa srpskog na bugarski jezik i obrnuno. Za sebe smatra da je Smilovčanka gde živi i gde je provela najlepše godine svoga detinjstva.

U emisiji govori o prošlosti Caribroda koji ima bogatu kulturnu istoriju, istakavši da pamti osmeh ljudi koji su bili mnogo iskreniji kada je bila mala nego danas, plašeći se od sve češćih odlazaka ljudi. Govori i o zenitu grada i opštine u ekonomskom i kulturnom smislu, ožiljcima prošlosti i nedovoljnoj želji za promenom rekavši „Da smo mi dozvolili da nam drugi grade put“. Osvrnula se i na sadašnjost, istakavši da živimo u poludiktaturi i polumraku, da svi treba mnogo više da radimo na sebi da Caribrod postane normalno mesto i da treba da se poštuju oni koji misle drugačije i koji imaju znanje.

Raduje je ta mogućnost da ljudi pričaju na dva jezika, da poštuju dve kulture i da budu deo jednog naroda koji se zove bugarski narod. Takođe je raduje i dobrota nekih ljudi koja još postoji.

Govoreći o Caribrodu 2050. godine naglasila je da je materijalni i duhovni život u ljudima, da Caribrod treba da iskoristi svoj geografski potencijal i volela bi da mladi budu borbeniji i svoji.

Pogledajte treću epizodu serijala „Caribrod iz mog ugla“ sa Elizabetom Georgiev koja je snimljena u selu Smilovci.

Tekst je prenet sa portala FAR.