Bezbednost novinara: Kada su ugroženi oni koji bi trebalo da nas štite

Autor: Nedim Sejdinović Izvor: Glas Šumadije

Iz godine u godine, izveštaji su sve porazniji. Kada je reč o slobodi izražavanja, bili su koliko-toliko pozitivni polovinom prošle decenije, po usvajanju seta medijskih zakona (2014). Verovalo se da će nova legislativa, kako se to kaže – unaprediti medijsku scenu Srbije. Pozdravljena je i inkluzivnost, učešće novinarskih, medijskih i drugih civilnih organizacija u procesu medijskih reformi. S tim u vezi, uložena su i ogromna sredstva u famoznu inkluzivnost, a onda se sve više tematizovala diskrepanca između legislative i stvarnosti. Inkluzivnost je zapravo bila maska iza koje su promicali kamioni i avioni retrogradnih procesa. Prevedeno na kolokvijalni jezik – izveštaj poslednji, više nego ijedan do sada, konstatuje da u Srbiji zakoni idu drumom, a stvarnost – šumom. I to šumom u kojoj vrebaju divlje zveri!

EK konstatuje ozbiljna nazadovanja u oblasti slobode izražavanja pre svega zbog „pogoršanog okruženja“ za rad novinara. To se odnosi na povećan broj i intenzitet pretnji, pritisaka i napada na novinare, pogotovo rast fizičkih incidenata u kontekstu dugotrajnog građanskog bunta. Spominje se, malo parafraziramo, ono što je takođe dugogodišnja karakteristika političke i medijske scene Srbije: glavni inicijatori napada na novinare jesu predstavnici vlasti i mediji bliski njima, koji onima koji pokušavaju da rade medijski posao u javnom interesu – crtaju mete na čelu. Nikada većim intenzitetom nego 2025. Pritom, pravosuđe ne pokazuje niti veliku želju, niti moć da zaštiti novinare. Zahvaljujući SLAPP tužbama (tzv. strateške tužbe protiv učešća javnosti), ono zapravo postaje mehanizam koji ugrožava rad medija.

Da pogoršanje položaja novinara, odnosno drastično povećanje njihove ugroženosti, iliti sve nepovoljnije okruženju u kojem rade, nikako nisu stvar utiska nego jasnih pokazatelja, pokazuje i NUNS-ova baza napada i pritisaka na novinare. Evo nekoliko indikativnih podataka: recimo, 2018. godine baza konstatuje „samo“ 102 incidenta, odnosno dokumentovanih slučaja ugrožavanja bezbednosti medijskih radnika. 2019. brojka je – 119, sledeće – 144. 2023 je zabeleženo 187 incidenta, 2024 – 168, a prošle godine – čak 383!

Stvar je još gora kada je reč o „vrsti incidenta“, odnosno strukturi napada. Recimo, 2023. godine zabeleženo je 10 fizičkih napada, 2024. godine – 18, a prošle godine čak 116! Jezivi podaci, koji postaju još strašniji ako ih stavimo u kontekst činjenice da je Srbija zemlja u kojoj su novinari u ne tako davnoj prošlosti i ne tako različitoj konfiguraciji političke moći – gubili živote. I niko nije odgovarao zbog toga!

Stvar se međutim dodatno pogoršava!

Ako ne dođe do ozbiljnih promena, prilično je sigurno da će izveštaj EK sledeće godine biti još nepovoljniji po Srbiju, pogotovo kada je reč o vladavini prava, slobodi izražavanja, odnosno celokupnom korpusu ljudskih prava. Možda taj izveštaj dovede do toga da Srbija, poput Turske, bude stavljena na klupu za rezerve u evro-integracijama. On će konstatovati i nove negativne, takoreći paradoksalne „domete“ srpske države. Recimo, onima koji štite ili bi trebalo da štite bezbednost novinara – ugrožena je bezbednost!

Vratimo se malo u prošlost, da bismo objasnili na šta mislimo kada ovo kažemo. Evropska komisija je svojevremeno konstatovala napredak Srbije u oblasti slobode izražavanja zbog Sporazuma o saradnji i merama za podizanje bezbednosti novinara, kojeg su 2017. godine potpisali relevantna novinarska i medijska udruženja, sa jedne, i Republičko javno tužilaštvo i Ministarstvo unutrašnjih poslova, sa druge strane. Iz ovog sporazuma nastala je tripartitna Stalna grupa za bezbednost novinara, koja je trebalo da uspostavi bolju komunikaciju i razumevanje između ugroženih novinara i nadležnih državnih organa, i prati istrage i procese koji se tiču novinarske sigurnosti. Podsetimo da je članom 138 Krivičnog zakonika novinarima u slučajevima ugrožavanja sigurnosti obezbeđena pozicija „službenog lica“, odnosno dodatna zaštita. To je trebalo da bude glavni zamajac rada Stalne grupe, ali…

Grupa je imala uspone i padove, formirala se, rasformirala, neka udruženja su izlazila, pa ponovo ulazila u nju. Trenutno je „na ledu“, pošto su asocijacije zamrzle učešće u radu ove neformalne institucije. Konkretni razlozi su unekoliko različiti, ali se svi odnose na njenu neefikasnost. I ovde važi ono s početka teksta: mnogo energije, truda, dokumenata, analiza i izveštaja, a rezultati su… šta reći drugo osim – loši. Bolji izraz je katastrofalni: pogledajte samo spomenutu bazu NUNS-a.

E sada, stvari, kako to u životu zna da ne biva, nisu baš jednoznačne. Ne treba baciti na pod neke pozitivne domete rada Stalne grupe. Recimo, uspostavljen je mehanizam za brzo reagovanje u slučaju ugrožavanja bezbednosti novinara. Da bi taj mehanizam funkcionisao, formirana je mreža tzv. kontakt tačaka, osoba iz novinarskih i medijskih asocijacija, apelacionih javnih tužilaštava, kao i predstavnika policije, čiji je cilj – međusobna koordinacija, i efikasna i brza reakcija. U pojedinim slučajevima ovaj mehanizam je odista funkcionisao i dao dobre rezultate. U mnogim drugim – ne! Sve zavisi od osobe do osobe.

Ali i od institucija. Pokazalo se da su tužioci mnogo kooperativniji i spremniji da se angažuje na zaštiti bezbednosti novinara, nego policajci. Upravo zbog toga što MUP u dobroj meri ignoriše ovaj sporazum, neka udruženja su i izašla iz Stalne grupe. Uzgred, ovo nije ništa specifično za novinare, policija se pokazuje kao ometajući faktor i u mnogim drugim krivično-pravnim stvarima, uglavnom ne šljivi tužilaštvo kada su u pitanju procesi protiv osoba bliskih režimu. Ne važi za sve, ali je pravilo.

Dobra stvar je i to što su se svih ovih godina novinari i tužioci međusobno edukovali kroz brojne skupove. Novinari su bolje razumevali mehanizme krivično-pravne zaštite, a sa druge strane, tužioci su, i pokoji policajac, naučili dosta togo o specifikumu medijskih sloboda i načinu funkcionisanja medija.

I slučaj Stalne radne grupe govori ono što je odavno svima jasno. Problemi ovog društva nisu u legislativi, formi i komunikaciji, već sistemski. Ni problem bezbednosti novinara nije u formalnim instrumentima već politički. I u ovom slučaju je jasno da riba smrdi od glave. Na vlasti su neprijatelji slobode i istine. Odnosno, bez promene vlasti nema ni sigurnijeg okruženja za novinare. Samo se nadati da neko neće, u međuvremenu, ostati bez glave!

Ugroženi zaštitnici

E sada dolazimo do narečenog paradoksa, koji je vruće aktuelan. Dva vodeća, naprepoznatljivija člana Stalne radne grupe za bezbednost novinara, takoreći njena dva „plejmejkera“, predsednik Visokog saveta tužilaštva Branko Stamenković i predsednik ANEM-a Veran Matić poslednjih meseci se nalaze na žestokom udaru naprednjačkog režima i njegovih medija. Njihova je sigurnost definitivno ugrožena. Dakle, pitanje je kako oni koji ne mogu ni sami sebe da odbrane od, slobodno to možemo tako da nazovemo, političkog nasilja – da zaštite druge?

Stamenković je član Stalne radne grupe za bezbednost novinara od njenog osnivanja. Zasigurno je, kada je reč o ljudima iz državnim institucijama, najzaslužniji za to što je nastala i toliko godina postojala. Zaslužan je svakako i za pozitivne pomake koje smo spomenuli. Ne može se reći da je uvek bio na visini zadatka, udruženja su često izražavala nezadovoljstvo njegovim radom, jako je nervirao njihove predstavnike. Verovalo se da je Stamenković zadužen da Stalna grupa opstane isključivo kao forma, za oči Evropljana. No, kako stvari stoje, njegovu pravu ulogu tek ćemo moći sagledati kada prođe „sve ovo“. Zasigurno nije, bar ne važan, krivac zbog toga što se broj napada na novinare toliko uvećao poslednjih godina. Zna se ko je glavni krivac! Onaj koji je pocepao društvo, i protivnike i kritičare proglasio neprijateljima društva kojim treba sve po spisku!

Mnogi su upućeni, ali hajde ukratko da ponovimo. Stamenković je jedan od najbližih saradnika Vrhovne javne tužiteljke Zagorke Dolovac. Kada je Tužilaštvo za organizovani kriminal pokrenuo postupke protiv državnih funkcionera u slučaju novosadske nadstrešnice i Generalštaba, Dolovac i Stamenković su se našli na snažnom udaru vlasti i medija. Proglašeni su kriminalcima, klikom koja ruši državu Srbije pod uticajem stranih centara moći, maltene teroristima. Poznati mehanizam dehumanizacije koji je ranije primenjivan na nezavisne novinare i političke protivnike, sada se koristi protiv nepoćudnih tužilaca.

Što se tiče Verana Matića, dugo vremena je smatrano da on, kao specijalni izaslanik predsednika Vučića za pitanje nestalih u ratu u Hrvatskoj, a istovremeno i nedvosmisleni borac za bezbednost novinara i medijske slobode, može da doprinese boljoj komunikaciji nezavisne medijske scene i režima. Ali upravo je njegov rad na bezbednosti novinara učinio da je, poslednjih meseci, postao meta napada i predsednika Vučića i režimskih medija. Pre neki dan je prikazana, na svim režimskim medijima takoreći, zastrašujuća gebelsovska televizijska paskvila, u produkciji Centra za društvenu stabilnost, u kojem se Veran Matić proglašava vedetom antisrpskog delovanja u interesu zapadnih centara moći. Poruka je – treba ga zatući!

Pomenuta, opskurna organizacija je inače organizator „antiblokaderskih“ skupova po Srbiji, odnosno skupova podrške režimu. Matić je ranije, zbog sličnih napada, 24 sati dnevno živeo pod policijskom zaštitom.

Mrdićevi zakoni

Kada je reč o narednom izveštaju EK i slobodi medija u Srbiji, svakako će u centru pažnje Brisela biti i tzv. Mrdićevi zakoni. Njihov cilj je da rasture pravosuđe, slamajući otpore u njemu (marginalizujući ljude koji se drže zakona) i stavljajući ga potpuno pod kontrolu izvršne vlasti. To će definitivno umanjiti nivo krivično-pravne zaštite ugroženih novinara, jer će više nego ikada važiti, malo modifikovana, izreka: kadija ti preti, kadija te napada, kadija ti sudi.

No, bogami će kadija i da tuži, više nego ikada. Naime, javnosti je donekle promakla važna stavka novih pravosudnih zakona, a to je da se Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal stavlja pod kapu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, odnosno njegovog šefa, čoveka od visokog poverenja Vučićevog režima Nenada Stefanovića. To znači da novinari treba da zaborave da će biti sankcionisani oni koji im prete preko društvenih mreža.

Ali, znači i to da će područje društvenih mreža biti strogo kontrolisano, pa će na vrata onih koji budu iznosili oštre kritike na račun režima na Fejsbuku, Iksu ili gdegod drugde promptno zakucati policija. Nije da takvih slučajeva nije bilo i ranije, ali sada će to biti pravilo, po svemu sudeći. Ne odnosi se samo na novinare, ali će oni biti pod naročitom pažnjom.

Srbija, kako stvari stoje, odustaje od evropskog puta, a autokratski režim pokušava da uđe u totalitarnu fazu. Kolege, čuvajte se! Više nego ikad. Ali, i ne odustajte od svoje profesije! Verujemo da je važno da, bez obzira na sve, koristite i institucionalnu zaštitu. Ovde možete naći ljude kojima ćete se obratiti. To su kontakt tačke u Tužilaštvu i MUP-u.

Videćete, nalaze se tu i kontakt-tačke za područje Apelacionog suda u Kragujevcu, kao i kontakt tačke Policijskih uprava u Kragujevcu i Kraljevu.

Tekst je prenet sa potala  Glas Šumadije.