Srpska napredna stranka: Koliko su se naprednjaci promenili od dolaska na vlast

Sa slike prve velike radosti Srpske napredne stranke (SNS) i dolaska na vlast 2012, u stranačkom vrhu osam godina kasnije gotovo da nema nikoga – osim Aleksandra Vučića, Zorane Mihajlović i Marka Đurića.

Period vlasti SNS-a odaljio je od vrha stranke Vladimira Cvijana (levo, gore), Olivera Antića, Sašu Mirkovića (stoje iza Nikolića), Zorana Bingulca i Aleksandra Nikolića (stoje, desno).

Konačno, među aktivnim naprednjacima nema više ni samog osnivača stranke Tomislava Nikolića, a od članova njegove porodice, stranački je angažovan samo sin Radomir – mada je i on ostao bez stranačke kandidature na predstojećim lokalnim izborima u Kragujevcu.

„Sadašnji SNS je nezamislivo neuporediv – vreme u Srbiji kao da je stalo, dok se SNS na glavačke okrenula, i to ne jednom, već više puta.

„Dobro poznajem ljude koji su učestvovali u osnivanju stranke, pa kad pogledam ko su danas poslanici u parlamentu, ministri, predsednici opština, direktori javnih preduzeća i nosioci funkcija drugih državnih ustanova, stičem utisak da je to jedan sasvim novi svet, novi ljudi, nepoznati i nama koji smo stranku stvarali 2008. godine”, kaže za BBC na srpskom jedan od osnivača naprednjaka Radoš Ljušić.

Oni koji su u stranci ostali, nerado za medije govore o tome koliko se SNS promenila.

Na pitanje BBC na srpskom upućeno šefici Informativne službe SNS Vladanki Malović da pomogne u pronalaženju sagovornika na ovu temu, ona je najpre zatražila dodatno vreme, da bi posle jednog dana odgovor bio negativan.

„Niko nije zainteresovan”, bio je konačan odgovor portparolke stranke u telefonskoj poruci.

Ni u direktnim kontaktima sa najvišim funkcionerima SNS nije bilo spremnih da govore o stranci čiji su članovi.

Potpuno ista ili potpuno različita partija

U oktobru ove godine, SNS će proslaviti dvanaesti rođendan – dve trećine „života”, stranka je provela na vlasti.

Položaj najodgovornijih u Srbiji izborio je Tomislav Nikolić, dok je Aleksandar Vučić učvrstio vlast stranke koju je preuzeo kada je Nikolić izabran za predsednika Srbije.

„Ni slučajno nema razlike između SNS-a Tomislava Nikolića i SNS-a Aleksandra Vučića.

„Mislim da se u toj stranci desilo ono što je u Demokratskoj stranci značio trenutak kad Đinđić menja Mićunovića – kad mlad lider, sa novom snagom preuzima stranku koja u suštini ostaje ista”, kaže novinar Ivan Radovanović.

Za profesora Fakulteta političkih nauka Đorđa Pavićevića, promene u SNS itekako ima – i to ne samo liderske.

„To je veoma različita stranka – ne samo što je imala drugog predsednika već je njena politika do 2012. godine bila usmerena na borbu protiv korupcije.

„Od tih izbornih obećanja skoro ništa nije urađeno, mnogo toga je jednostavno samo skinuto sa dnevnog reda”, smatra Pavićević.

Radoš Ljušić kaže da u istoriji političkog života nije poznato da je tako brzo izvršena generacijska smena, koja, kako kaže, stranci, narodu i državi nije ništa korisno i lepo donela.

„Moje učešće u formiranju SNS je moj najveći životni promašaj, u mnoštvu mojih ličnih neuspeha.

„Zahvalan sam im što su me uklonili iz Predsedništva i GO i izmamili moju ostavku u članstvo stranke.”

Šta je ideologija SNS?

Skup ideja oko kojih su se okupili naprednjaci sa poteškoćama definiše i jedan od njenih osnivača.

„Jasnu ideologiju stranka nije imala ni kada je osnovana – to je njena najveća slabost i to je omogućilo ovakve neshvatljive promene.

„Ono što nas je okupilo u SNS jesu dve bitne odlike: trebalo je pripitomiti radikalizam Srpske radikalne stranke, posebno njen nacionalizam, i smeniti korupcionaški režim DS-a, koji je prevršio svaku meru i veoma doprineo njenoj propasti”, kaže Radoš Ljušić.

Politikolog Pavićević primećuje da za naprednjake ideologija nikad nije bila odlučujuća tema.

„Od samog početka je jasno, a sada i sam predsednik stranke Aleksandar Vučić naglašava da oni jesu keč-ol partija koja želi da privuče sve birače, nezavisno od ideološkog opredeljenja.

„Koketiranje sa najrazličitijim ideologijama pokazuje da je to deo političke strategije ove stranke.”

Ipak, novinar Ivan Radovanović smatra da se naprednjaci po ovom pitanju ne razlikuju mnogo od ostatka političke scene u Srbiji.

„Oni su uvek bili keč-ol partija.

„Danas je ideologija slaba odrednica političkih organizacija, na sceni u Srbiji ne može se govoriti o ideološkoj podeljenosti.”

Godinu dana pre dolaska na vlast, tadašnji lider naprednjaka Tomislav Nikolić započeo je 16. aprila 2011. godine štrajk glađu i žeđu, tražeći raspisivanje vanrednih izbora.

Iako je pet dana kasnije prekinuo štrajk žeđu, a osam dana kasnije i štrajk glađu dok izbori nisu raspisani, bila je to snažna poruka javnosti i do tada nekorišćen način protesta jednog političkog lidera.

Osam godina kasnije, aktuelni lider SNS-a Aleksandar Vučić održao je prvi virtuelni miting u predizbornoj kampanji pred parlamentarne izbore koju obeležava epidemija virusa korona.

„Kadrovska vrteška”

Iako je SNS stranka sa najvećom pojedinačnom podrškom u Srbiji, na njenom sajtu ne mogu se pronaći neki osnovni podaci – između ostalog, imena članova Predsedništva, Glavnog i Izvršnog odbora.

Zbog toga je teško utvrditi ko u kom trenutku čini ova stranačka tela, pa se samo spolja mogu posmatrati promene u kadrovskoj strukturi.

„Niti je bilo kriterija, niti ga ima danas – da ga je bilo, ne bi se došlo do današnjeg stanja.

„Sve vrste razgovora na tu temu u Predsedništvu i Glavnom odboru bile su tabu, čak i neke znatno beznačajnije, a poznanstvo, pre svega, lično, najveća je preporuka Vučiću i stranci”, navodi Radoš Ljušić.

Istoričar Ljušić kritički opisuje strukturu svoje bivše stranke-.

„Kad se SNS sagleda s vrha do dna, stiče se utisak da je reč o političkoj organizaciji rođaka, drugova i prijatelja, praćena velikom masom siromašnih sendvičara.

„I, najvažnije, izvršena je smena solidno obrazovanih ljudi sa državnih univerziteta ‘stručnjacima’ s kupljenim diplomama – danas Srbijom upravljaju priučeni ljudi.”

„Sendvičari” je pogrdan izraz za stranačke aktiviste koji organizovano rade na promociji stranke.

I lider SNS-a Aleksandar Vučić je poručio da mu ne smeta kada ih politički protivnici tako nazivaju jer on „voli sendviče”.

Promene u strukturi naprednjaka za Ivana Radovanovića izraz su potrebe za rešavanjem izazova.

„SNS je sve vreme stranka koja je otvorena za ljude koji nisu njeni članovi – pa se kod Ane Brnabić desi i da postane članica stranke.

„Oni su uvek pokušavali da u izvršnoj vlasti nađu ljude koji mogu da reše određene probleme, a ne nužno da budu njihovi istomišljenici.”

Pitanje čestih kadrovskih promena, za Radovanovića je uobičajena realnost političke scene.

„To su stvari koje se u Srbiji dešavaju – ljudi menjaju poglede, stranke, stavove.

„Najvažnije pitanje je koliko u tome uspevaš da budeš efikasan, a SNS je uspeo da ostane efikasan bez obzira na sve to.”

Prijem novih lica iz starih garnitura, poput Siniše Malog, Ane Brnabić ili Gorana Vesića, profesor Pavićević ocenjuje kao proces u kojima su i stranka i novi članovi profitirali.

„Nedostatak kadrova popunjavan je sa ljudima koji su već bili u vlasti, pa je veliki broj ljudi iz Demokratske stranke ušao u SNS, skoro ceo G17 je tu, deo ljudi iz LDP-a.

„Ti ljudi su pomagali stranci da učvrsti vlast, često preko finansijskih struktura.”

Kakva je budućnost naprednjaka

Posle osam godina neprikosnovene vlasti, naprednjaci u ovogodišnje parlamentarne, ali i predsedničke izbore 2022. godine, ulaze kao favoriti.

„Vek trajanja SNS-a zavisi od veka trajanja današnje opozicije.

„Što pre današnja opozicija, u ovom obliku u kome postoji, nestane i zameni je neka druga politička snaga – to će SNS pre i oslabiti”, smatra Ivan Radovanović.

Potpuno drugačiji stav ima osnivač naprednjaka Radoš Ljušić.

„Sa ovakvom kadrovskom politikom, SNS je osuđena na propast.

„Jedna Ana Brnabić ne bi mogla da dospe do funkcije predsednika opštine u bilo kojoj normalnoj državi, a ona nam je predsednica vlade – uporedite je sa predsednicima vlada u okruženju, pa će Vam biti jasno koliko je Srbija nisko pala.”

Politikolog Đorđe Pavićević smatra da je za opstanak naprednjaka ključan i opstanak sistema u kome ljudi različitih ideologija funkcionišu zajedno dok mogu podeliti moć i vlast.

„Značajan deo podrške je tu klijentelistički – ljudi koji su u stranku ušli posle 2012. godine su često menjali stranke i uverenja u skladu sa šansama da zauzmu određene pozicije.

„Teško možete očekivati njihovu lojalnost i posvećenost stranačkoj politici ako im ne obezbeđujete ono što oni žele.”

Pavićević navodi i važan faktor – strah.

„Kohezioni faktor je i širenje straha da je njihova egzistencija najbliže vezana za ostanak na vlasti – da će ih vešati po ulicama ako izgube izbore”, kaže profesor Fakulteta političkih nauka i dodaje da Aleksandar Vučić nikada nije pobedio na izborima koje on sam nije organizovao.