Marijin dvostruki život

Piše: Vuk Tripković

Uz profesionalni rad u medijima, deluje na polju društvenog aktivizma, prvenstveno kroz Centar za biopolitičku edukaciju čija je i suosnivačica. Dobitnica je više nagrada za borbu protiv diskriminacije, kao i za doprinos borbi za ljudska prava, očuvanju zdravlja žena, ali i za najbolju kratku priču u 2020. godini…Ipak, čini se da je nakon njene prve knjige odgovor na pitanje ko je Marija Ratković bliži nego ikad, gotovo ispod majice.

Koliko Vam je tokom stvaranja romana Ispod majice značilo pisanje u drugim medijima?

Stalno pisanje je izgradilo moj glas. Najvažnija je saradnja sa urednicom Anom Pejović, jer nipošto nisam želela knjigu bez urednice (baš urednice, ne urednika), a tako blistavu urednicu je teško naći. Stvaranje romana je proces, veoma kompleksan i polje je mnogih pregovora i dijalektičkih odnosa – a kako nisam politički niti estetski neutralna, nije mi bilo lako i nisam želela da razgovaram niti u taj za mene važan proces uvedem ljude sa kojima ne delim iste vrednosti.

U jednoj od ravni romana pratimo gotovo dvostruki život Marije Ratković, jedna je odvažna, prodornana i hirovita, dok je ona druga krhka, nežna, slaba, da li ste makar i potajno za jednu od njih navijali?

Lik je građen tako da Marija zavodi, da joj se divimo, ali da je i mrzimo, jer neprekidno ide iz greške u grešku, kao da nas ometa da se sa njom identifikujemo. Zato mi je osnovni motiv njena slučajna ili naučena ili pokvarena i podla empatija. Ne zanima me kakvi su ljudi, ne zanima me da li su rođeni ili su postali loši, da li su odvažni ili krhki i preplašeni – mislim da svi mogu i moraju da budu saosećajni. To je moj stav.

Šta mislite koja je od „dve” Marije više „dobrodošla” u našem društvu?

Mislim da je svejedno. Svaka će proći loše i to je jedna od osnovnih teza knjige. Nema za ženu sreće unutar patrijarhata i nijedna nije dobrodošla. Zato bih volela da se žene opuste i budu šta god hoće. A te među definicije dobre i loše, svetice i kurve, Marije majke i Marije grešnice, za žene uglavnom služe za bastardizaciju i opravdanje izopštavanja, umesto da su osnov saosećanja, jer njih dve i još mnogo nijansi između žive u svima nama oduvek.

Deluje da je rasplet odnosa unutar same Marije, naročito njeno ponovno otkrivanje empatije, važnije od onog između Marije i Luke. Kako vi gledate na te odnose?

Meni su najvažniji odnosi između žena u romanu. Šta će jedna žena da uradi, slabo me zanima i u životu a i u književnosti. Ali zanimaju me nijanse odnosa i prema sebi i ljubavnih i drugih, o tome koliko često mrzimo one koje volimo, koliko roditelji tragično vole i ne razumeju decu, o deci koja vole i mrze roditelje dok oni ih vaspitanjem slamaju, zanima me kako se rađaju mazohističke težnje, kad (ne)želimo smrt, zašto se prodajemo za malo nežnosti, koliko tiho zavidimo, koliko smo krhki i zli, odani i prezrivi i koliko je u svemu tome puno kompleksnosti i lepote. Samo o trenutku kada majci kažu kako joj dete ima kokošije grudi i bez obzira što je to često i gotovo medicinski nevažno, o tom slomu i ulasku u svet krivice, prezira, stida, brige i ljubavi, mogla bih da napišem celu novu knjigu.

Šta mislite, šta bi Marija Ratković, kao teroretičarki umetnosti, napisala o romanu Ispod majice?

Kao teoretičarku zanimali bi me odnosi moći, odnos prinude i dopuštenja, emancipatorni potencijal pasivnosti i potpunog predavanja  i ta teza „slabost a ne snaga, to je najveća mistika.”

U borbi za ljudska prava, pretpostavljam da je ključno biti na „pravoj strani“, da li i koliko je to važno u pisanju?

U pisanju je najvažnije osvojiti svoj glas i to je uvek prava strana. Moj glas izbija u svemu što radim, od kuvanja i izbora parfema do pisanja ili medijskog nastupa.

Šta je to forenzička arhtektura?

Forenzička arhitektura je komplesan koncept teoretičara Eyala Weizmana sa kojiim sam imala čast da radim u okviru Centra za istraživanje arhitekture na Univerzitetu Goldsmiths, po kome arhitektura može biti žrtva, počinitelj ali i svedok zločina, najčešće u ratu. Činjenica da u 21. veku postoji antihumanistički trend da forenzika, odnosno govor neživih stvari i materijalnih dokaza, preuzima primat nad ljudskim govorom inspirisala me je da nastavim da se bavim odnosima živog i neživog glasa, da se suprotstavljam depolitizovanoj ‘politici samilosti’ odnosno „sažaljenja” koje je apsolutno bezvredni afekat namenjen begu od odgovornosti ili promišljanja. Svakako je forenizička arhitektura uticala na moj pogled na svet i u etičkom, estetičkom i u političkom smislu.

O književnim nagradama, njihovom značaju, smislu?

Obožavam nagrade i kada ih ne dobijem. Obećavam da nikom neću pretiti, ali i da će svaki žiri koji me izostavi – vreme i čitalačka publika duboko demantovati. Smisao nagrada je podrška u pisanju i to je njihov najveći značaj – ali kada žiri dodeljuje nagrade afirmisanim piscima kojima ne treba ni nagrada ni slave ni novca, postavlja se pitanje ko tu koga legitimizuje.

A ono što bi istakla kao pozitivno na aktuelnoj domaćoj književnoj sceni?

Bezobrazne žene koje ne ćute i bore se za svoje pravo na nagrade, novac i ležanje na plaži. I naravno drugo izdanje Ispod majice, posle samo tri meseca, bez ijedne održane promocije.

Kakve majice će biti u modi tokom leta 2021?

Ispod majice Lovers – najviše bih volela da prodam milion majica Ispod majice koje je dizajnirala Marija Strajnić, jer bi to onda značilo da smo zaradili puno novca za Centar. Osećam se kao Džejn Fonda kad je snimala časove aerobika da finansira društvenu promenu.

Omiljeno hrvatsko ostrvo?

Susak, mesto gde se rodio roman Ispod majice.

Omiljena TV serija?

Euphoria definitivno. I pomalo We Are Who We Are.

Pozorišna predstava?

Moj muž Jovane Tomić me je oduševila, Lolićev Kaspar mi nije dao da spavam, pričali smo satima o njoj i naravno Orlando Bojana Đorđeva koji sam toliko čekala, gorim od radosti povratka u pozorište.

Kada bi neko jednog dana ekranizovao Ispod majice ko biste voleli da ga režira?

Ne znam, ko god bi radio, za sve bih pitala mladu slovensku autorku Kuklu Kešerović, Maju Uzelac i Miloša Lolića, jer njima verujem. Volim i da maštam o miksu svetskih poetika, recimo kad bi se sreli Andrea Arnolds, Luka Gvadanjino i Tomas Vinterberg.

A ko bi napravio najbolji soundtrack?

Marina Tucaković i Jerusalem in My Heart.

Koncert o kojem maštate nakon epidemije?

Svetlana Maraš u Švajcarskoj ili TijanaT u Zamni u Meksiku.

A destinacija?

Tyrona nacionalni park u Kolumbiji.

Robne kuće ili tržni centri?

Robna kuća Beograd, jedan novi ženski klub u centru.

Kalenić ili Bajloni?

Kalenić.

Ispod majice se bolje slaže sa belim ili crvenim vinom?

Uz mehuriće je najbolje proći svaku predivnu ili pretešku knjigu – kad dođe do vina za izbor uvek pitam drugaricu Milicu Šahović koja zna da živim zdravo ali volim i ekskluzivu pa preporuči prirodni penusavac (Pét-nat) premijum biodinamika iz Alzasa, zavodljiv i sexy, laganih mehurića koji liče na morsku penu ili nešto od šampanjaca Deutz, da bude najbolji prijatelj delikatan i omamljujuće elegantan, dubok i svež, pravi dijamant u čaši. Ide i uz plakanje i ljubavne scene.

Situacija u vezi sa vinom koju ne možete da izbrišete iz sećanja?

Nedavno sam uklapala boju kose i vina. Bio je to provansalski roze Château de l’Aumérade.

Omiljeni tip vina?

Dobra vina obično su toliko dobra da ne zapamtim etiketu, zapamtim samo osećaj i zovem ih „žurka” ili „smrt u diskoteci” ili „vino za zaljubljivanje”. Preferiram crvena vina, nekad fotkam etiketu, ali uvek pitam Milicu – šta ja ono beše volim. Onda ona kaže nešto poput „voliš crvena vina, puna, karakterna, voćna i moćna. To su najčešće vina okupana suncem, s juga Francuske, jaka i izbalansirana. Languedoc i dolinu Rone, sorte malbec i syrah”. I bez šale, volim i Bordo punog tela, ali nikako neko umorno ili staro vino, grozim se teških boja. Ne može baš sve da bude teško u životu.