Svetlana Ceca Bojković: Kada su napali prirodu, prešli su crvenu liniju

Autor: Nedim Sejdinović

Filmska, pozorišna i televizijska glumica Svetlana Ceca Bojković u svojoj filmografiji ima oko 120 odrednica, a izuzetno su brojne i veoma uspešne i njene pozorišne uloge, pre svega u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu i Ateljeu 212. Diplomirala je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1970. godine, a glumačku karijeru je započela tri godine ranije, u filmu Aleksandra Đorđevića Jednog dana moj Jamele. Valjda ne postoji nijedna naša značajnija pozorišna i filmska nagrada za glumu koju u svojoj petipodecenijskoj karijeri nije dobila.

U jednom periodu, nekoliko godina, kao supruga ambasadora Srbije u Finskoj Slavka Kruljevića, živela je u Helsinkiju, ali se 2016. vratila u Beograd jer su joj – kako kaže – nedostajali gluma i kolege. U jednom intervjuu je rekla da “u Finskoj brinu o svakom cvetiću, a da ovde kod nas vladaju divljaštvo i primitivizam”. Nedavno je dospela u žižu javnosti jer se pridružila građanima u borbi za očuvanje bare Reve, od koje su vlasti želele da naprave deponiju. Stala je ispred kamiona i sprečila ga da istovari šut u ovoj ekološkoj oazi.

“VREME“: Protekle nedelje ste sopstvenim telom branili baru Revu. To je bio odista hrabar i nesvakidašnji potez, koji je izazvao snažne, pozitivne reakcije u jednom delu javnosti. Zašto ste imali potrebu da se priključite borbi građana za zaštitu ove ekološke oaze?

SVETLANA BOJKOVIĆ: Svedoci smo da se kod nas, nažalost, već duže vreme sprovode akcije koje narušavaju i ranjavaju našu životnu sredinu. Tu su reke koje se stavljaju u cevi zbog mini-hidrocentrala, tu je zagađenje vazduha zbog industrijske proizvodnje, tu su pregovori za otvaranje rudnika litijuma sa firmom Rio Tinto, tu je plan da se povredi beogradsko vodočvorište Makiš, tu je sečenje šuma… Zbog svega ovoga, sasvim je bilo prirodno da se pridružim borbi građana za zaštitu bare Reve, a protiv divlje deponije.

Rekli ste da ćete se i ubuduće uključivati u ekološke akcije. Kako uopšte gledate na sve češće proteste građana koji štite svoju životnu sredinu? Da li je to znak da se građani počinju buniti, da izlaze iz letargije i očaja?

Da, uključivaću se i u buduće ekološke akcije. Naši građani su navikli da dosta trpe, ali to, nikako, ne daje zeleno svetlo vlasti da radi šta hoće! Kada su napali prirodu, prešli su crvenu liniju. Ljudima je postalo jasno da moraju braniti svoju prirodnu sredinu, jer to je pitanje našeg opstanka na ovoj planeti. I mislim da su ovi protesti znak da ljudi izlaze iz letargije. Kada je zaštita životne sredine u pitanju, to onda nije ni pitanje ideologije, niti pitanje političkih stranaka, već – ponavljam – stvar našeg prirodnog opstanka. To je borba za ono što ćemo da jedemo, kakvu ćemo vodu da pijemo, onu iz zdrave ili bolesne zemlje, te kakav ćemo vazduh da dišemo. A to su tri bazične stvari života.

Ali, treba reći da se i borba za zdravu životnu sredinu, barem na Zapadu, takođe smatra politikom. Imate ekološke stranke, koje učestvuju na izborima i u poslednje vreme ostvaruju dosta dobre rezultate…

Ovo je, bar u ovom trenutku, ipak samo borba građana. Ne znam u šta će sve to kasnije prerasti, ali za sada je to tako. Ne bih želela da taj angažman ima političku, odnosno stranačku konotaciju, jer je to što se dešava najprirodnija reakcija građana. Mi treba da shvatimo kakva je naša uloga na Zemlji. Mi nismo vlasnici prirode, ona poseduje nas. Mi smo samo njen deo.

Mislite li da u toj borbi građani imaju šansu? Ipak su se sukobili sa velikim, moćnim kompanijama i moćnim političarima.

Verujem da imaju šansu, i moraju da imaju šansu. Ako nemaju šansu, onda će to prouzrokovati čitav niz drugih, neprijatnih stvari. Ne znam u ovom trenutku kojih, ali sigurno neprijatnih. Ekologija danas postaje sve važnija, u celom svetu. Prema tome, povlačenja građana neće biti.