Ne moramo da znamo plan za „dan posle“, samo neka postoji

Autor: Lazar Džamić, Izvor: Radar

8. februar

Od svih nas, Rambo Amadeus je najbolje artikulisao ključnu misao progresivnog otpora u Srbiji u poslednjih tridesetak godina: „U Evropu se ne ulazi, Evropa se postaje.“

Studentski protest je pokazao da smo to već započeli, odavno, ali da je to sada postalo vidljivo.

Mnogo se buke diglo oko toga zašto „Evropa“ ne podržava proteste još jače, još otvorenije, jer je u pitanju borba za osnovne evropske vrednosti demokratije, poštovanja prava i odgovornih institucija.

Hipoteza ne nedostaje: od interesa oko eksploatacije litijuma i jeftine radne snage, do interesa da oslabljeni Vođa ne otvori vrata još crnjima i gorima i destabilizuje čitav region. Realpolitika. Neke su možda i tačne…

Mislim da je za razvoj situacije u Srbiji manje važno da li će Evropa još glasnije podržati protest (na Ameriku ne računam već odavno), već da li ćemo mi podržati sami sebe. Protest ne služi tome da impresioniramo druge, niti nam evropska podrška nešto mnogo znači u bilo kom praktičnom smislu interne borbe sa kriminalnim režimom. Ili, ne još, sem ako EU ne počne da menja svoj dosadašnji odnos prema „stabilokratijama“ i primeni neke konkretne pritiske.

Protestujemo zbog nas samih; jedina stvarna podrška koja protestu treba je ona širih društvenih slojeva u Srbiji: koalicija ljudi kojima je dosta ubijanja u pojam, pljačke, ponižavanja od strane bahatih i primitivnih, nasilnih i kradljivih. Bez te najvažnije podrške čišćenja u sopstvenom dvorištu, zbog sebe i svoje dece, zbog sopstvenog gledanja u sopstveno ogledalo, nema promene.

Drugi dolaze posle. Prvo je da mi sami, zbog nas samih, nastavimo da postajemo bolji i hrabriji, ne samo u trenucima trenutnih katarzi, već trajnije. Najbolje revolucije su one koje traju, ne samo one koje se dese.

9. februar

Strah je najveći saveznik nasilnika. Prva i najvažnija pobeda u borbi protiv njih je kada prestanemo da se plašimo. Nije knjaz Miloš bio u pravu kada je rekao „Narod se ućutao? Popuštaj.“ Mi ćutimo već nekoliko decenija, iako nas naši „knjaževi“ sve više stežu.

Pravi razlog za strah nasilnika je kada počneš da im se smeješ bez straha. Kada im pokažeš, svaki dan, svuda, da ih se više ne plašiš. Kao pre neki dan, trenutnom ministru finansija, koji je propustio šansu da makar u nečemu smislenom ispadne veliki.

Mislim da je za razvoj situacije u Srbiji manje važno da li će Evropa još glasnije podržati protest (na Ameriku ne računam već odavno), već da li ćemo mi podržati sami sebe. Protest ne služi tome da impresioniramo druge, niti nam evropska podrška nešto mnogo znači u bilo kom praktičnom smislu interne borbe sa kriminalnim režimom

Do pre mesec i nešto, bilo bi nezamislivo da kada on – ili neko njemu sličan, a video sam to i svojim očima – uđe u kafanu ili restoran, a da prisutni ne pognu glave, malo se skupe, utišaju se, živahna konverzacija ustupi mesto napetom polušapatu, animirani govor tela se svede na ukrućenu uzdržanost. Da bi sve ponovo oživelo onog trenutka kada dotični napusti prostoriju…

Ne i ovog puta. Kako je ministar napuštao restoran, prisutni su – šok! – počeli da mu skandiraju „Živeli studenti“. I tu nasilnici pokazuju svoju prirodu: sve što znaju, sve što im u tom trenutku kognitivne disonance padne na pamet – kada se realnost oko njih odjednom izvitoperi u suprotnost onoga što misle da realnost jeste – jeste da budu nasilnici. U ovom slučaju, da prisutnima pokaže srednji prst. O toj simbolici sam već pisao ovde…

I tu nije kraj. Nasilje priziva nasilje. Kada je Daša Ilić, novinarka koja se zatekla u restoranu, potrčala za ministrom da ga pita zašto takva reakcija, on joj je oteo telefon.

I tako… Za mene, ovo nije toliko priča o bahatom i bezobraznom ponašanju nepriličnom jednom ministru, već o tome kako izgleda kada se magla straha podigne sa naroda i pređe na stranu ugnjetača. Kada je bes samo bedna zamena za iznenadno saznanje nečeg mnogo većeg i jačeg: da se magija dominacije rastače, da stare formule i vradžbine više ne deluju, da „ja“ više nisam „neko“, da polako postajem „ništa“…

10. februar

Studentski protest, koji se polako pretvara u opštenarodni, zbunjuje mnoge tradicionalne političke glave, posebno svetske medije koji su formatirani na političkim paradigmama dvadesetog veka.

Nema harizmatičnog vođe, telegenične pojave sa interesantnom ili čak arhetipskom životnom pričom u kojoj su fokusirane nade i težnje za promenom. Umesto toga, liderstvo protesta je kolektivno i anonimno, za sada uspešna vežba iz direktne demokratije.

Nema političke partije ili koalicije iza te ličnosti, koja nudi novu, alternativnu političku filozofiju i ideje za organizaciju društva. Umesto toga postoji samo neformalna koalicija različitih društvenih slojeva čiji je ključni zahtev pristojna normalnost.

Nema zahteva za rotaciju vladalaca: umesto „njih“ sada hoćemo da budemo „mi“. Studenti kažu da im nije bitno ko je na vlasti sve dok institucije rade kako treba (što je, naravno, s ovim režimom nemoguće, ali studenti zvanično ne traže smenu vlasti). I ne guraju sebe da vladaju.

Nema izliva besa oličenih u prebijanju političkih neistomišljenika, paljenju guma po ulicama ili bacanju Molotovljevih koktela na policiju. Trenutno su jedino studenti prebijani i gaženi, a društvenu imovinu uništavaju isti ti koji ih tuku i gaze.

Nema inspirativnog metaforičnog „brenda“, etikete koja će se nalepiti na „pakovanje“ revolucije: nema „boje“ (uprkos propagandnim naporima srpskog predsednika), naziva kao što su „Solidarnost“, „Otpor“ ili „Occupy Wall Street“, nema sezonskih metafora kao što su „praško“ ili „arapsko proleće“. Samo krvava šaka kao simbol smrtonosne korupcije.

Konačno, nema propagandne centrale i visoko plaćenih komunikacionih konsultanata koji će, kada se sve završi i njihova strana pobedi, na tome praviti lične legende i još lukrativnije karijere.

U marketinškom smislu, studentski protest je na neki način vrlo „retro“: umesto komplikovanog brendinga, samo nabraja bazične upotrebne vrednosti proizvoda – ono što marketari zovu CEPs (Category Entry Points) – bazični razlozi zašto potrošači uopšte žele to. Koka-kola na primer: osveženje, podizanje energije, pomaže varenju teške hrane, slatko…

Nema izliva besa oličenih u prebijanju političkih neistomišljenika, paljenju guma po ulicama ili bacanju Molotovljevih koktela na policiju. Trenutno su jedino studenti prebijani i gaženi, a društvenu imovinu uništavaju isti ti koji ih tuku i gaze

U slučaju protesta, ključni CEP je samo vrlo bazični zahtev da glavne društvene institucije rade svoj posao po zakonu. Ništa drugo. Samo ono što piše na konzervi. U deklaraciji.

U isto vreme, protest je možda i prva Gen Z revolucija u istoriji. Paradoksalno, i suprotno svetskim trendovima, i jedna od retkih socijaldemokratskih revolucija, još od 1989. Neko će reći da toliko kasnimo za svetom. Neko će reći da smo sada konačno i autentično ispred sveta, avangarda u vreme ciničnog populizma i sve agilnijeg neofašizma.

U tom smislu, protest je istovremeno i hipermoderan, oličenje generacije koja je autentično odrastala u svetu globalnih društvenih mreža i pametnih telefona, čije razmišljanje i ponašanje je oličeno u nekim ključnim aspektima tog sveta.

Studentski protest se vodi kao „social enterprise start-up“ (izvinjenje za engleski žargon, mi nemamo precizne ekvivalente za to; „ko razume, shvatiće…“): bootstrap-uje se sa vrlo malo resursa, proces im je „agilan“, plenumi su „sprintovi“ u svemu sem u nazivu, sve se crowdsource-uje, svako u protestu je „hustler“ u zajedničkoj akciji kreiranja političkog „jednoroga“ koji bi na najvažnijoj berzi života, one društvenog uređenja, kreirao „exit“ neviđene vrednosti društvenog kapitala, sa nemerljivim „multiples“ u odnosu na početnu vrednost. Svako je „stakeholder“ ovih društvenih akcija i svako je „community manager“ koji kroz svoju društvenu mrežu promoviše protest.

Možda su zato „zapadni“ mediji tako zbunjeni: ništa od ovoga gore se ne može smestiti na tradicionalnu političku i revolucionarnu mapu. Kako to objasniti plitkim komercijalizovanim medijima naviklim na „saundbajtove“, koji servisiraju od posla umornu i reklamama bombardovanu publiku koja se odavno odvikla od „dugog“, „detaljnog“ i „dubokog“?

Dobro je kada je stari svet zbunjen; ako se dobro iskoristi, iz toga može da izađe nešto novo i bolje…

12. februar

Ali… ima i upozorenja.

Vakuum. I mrak.

Vakuum priziva mrak, mrak obožava vakuum.

Najveći neprijatelj svake promene sistema je odsustvo jasnog plana za „dan posle“: čime se zamenjuje staro? Kako se preuzimaju institucije i ko će ih voditi? S kojim planom delovanja? Koja politička ili društvena koalicija će garantovati stabilnost? Kako zadržati ili što pre obnoviti narušeni tok života – ma koliko na niskom nivou bio – kako brzo uvesti novu, bolju stabilnost? Za ovo, odluke i strategija moraju da postoje pre nego što se desi promena.

Jer, ako ne, ako se kreira vakuum nejasnosti, neodlučnosti i paralize, idejne i operativne konfuzije i sporosti, pogrešnih prioriteta i neujedinjenih napora, mrak ulazi kroz svaku pukotinu. Svi ostaci starog, svi lovci u mutnom, sve sile i energije koje se hrane haosom i praznim prostorom, koje vrebaju u senci na priliku da zaskoče i zajašu, prisvoje i osvoje, pokvare i uspore, izmileće iz svojih rupa po svoj plen.

Trenutni narodni protesti se baziraju na dve energije: našoj deci kao nosiocu plamena zajedništva i besu naroda prema kriminalnom režimu koji nas je ojadio. Ali, studenti su samo kapisla. Bez širenja protesta u generalni štrajk, u to da ostatak društva preuzme deo rizika koji sada nose studenti, neće biti promene; kiflice pored puta jesu oružje, i to divno, ali za promenu je potrebno još nešto više: pretvaranje besa i nade u konstruktivnu finalnu akciju.

I ako se promena desi (ili kada), da bi ostala trajna, potrebna je jasnoća strategije i plana, političke i institucionalne organizacije. Potrebna je ideja o tome kako objediniti, na kojim praktičnim principima, ideološke, kulturne i emocionalne razlike kojima je razriveno naše društvo; kako ćemo se lečiti…

Trenutni narodni protesti se baziraju na dve energije: našoj deci kao nosiocu plamena zajedništva i besu naroda prema kriminalnom režimu koji nas je ojadio. Ali, studenti su samo kapisla. Bez širenja protesta u generalni štrajk, u to da ostatak društva preuzme deo rizika koji sada nose studenti, neće biti promene

Neki ne žele nikakvu promenu; neki podržavaju promene, ali da ostane Vođa; neki žele da Vođa ode, ali da ne bude promena; neki žele promene i da svi odu, jer su izdajnici Kosova i ideje o spajanju sa Rusijom; neki osećaju da nam bez Evrope nema budućnosti. Mi smo postali politički šizofrena nacija, nacija „kokičastog mozga“ u kome se rascvetavaju svi mogući interesi pod kapom nebeskom – sem budizma, verovatno – ali svaki sa svojom glasnom energijom.

U ovakvom bučnom haosu, u vakuumu koji to kreira, mrak traži svoju priliku…

Moja nada je da plan postoji. Ne moramo da ga znamo, iz taktičnih PR razloga, to razumem, samo neka postoji.

Tekst je prenet sa portala Radar.