Aleksandar Novaković: Osećamo i politički dug prema matici

Proteklih desetak godina u Srbiji je bilo mnogo protesta, ali čini se da su studenti probudli dijasporu? Zašto? Kakva osećanja su oni probudili kod vas?

Osećaj nade i divljenja. Takođe, bliskosti. Ovaj protest povezao je moju generaciju, nas koji smo protestvovali 1996/97 i sadašnju, podsetio nas je da su ciljevi i stremljenja ostali isti, da nismo puno napredovali u izgradnji kredibilnih institucija i da nikada nije kasno, da ne sme biti kasno, za politički angažman. Studenti su probudili tu političku nadu, probudili su nas sve kao politička bića, ponovo. Za razliku od starijih generacija i vremena kada su se vesti sporije prenosile i kada je bilo teže putovati, mlađe generacije emigranata su mnogo upućenije u dnevnu politiku. Mi jače osećamo dug prema matici, politički dug, osećamo da nismo završili posao koji smo davno započeli i studenti su nas jasno opomenuli na to.

Kako ste odlučili da se povežete, umrežite i iskažete podršku. Šta ste u stvari vi poručivali studentima a šta Srbiji?

Osetili smo da je došao trenutak za brzo delovanje, da više nema izgovora koji bi omeli udruživanje. Neposredno pre pada nadstrešnice razgovarao sam sa drugaricom iz školske klupe Jelenom Ivić koja dugo živi i radi u Padovi, jednom od pokretača Skupštine u rasejanju, da se nešto mora učiniti, ali je pad nadstrešnice i studentska pobuna sve ubacilo u šestu brzinu. Poručili smo odmah i studentima ali i celoj demokratskoj Srbiji da nisu sami, da smo udaljeni samo prostorom ali ne i mislima i srcem i da je naš zadatak da vršimo pritisak na političke aktere u zemljama u kojima živimo da podrže ovaj vapaj za demokratijom i vladavinom prava i prestanu da podržavaju stabilokratski, autoritarni i nadasve kriminalni režim Aleksandra Vučića.

Kako je konkretno teklo umrežavanje ljudi?

Lični kontakti nekolicine nas, kao i predanost cilju, uz veliku energiju, brzo su stavili stvari u pogon. Organizovali smo prvo simboličko glasanje Skupštine u rasejanju. Glasalo se onlajn o četiri zahteva, podršci studentima i njihovim zahtevima, izglasavanju nepoverenja Aleksandru Vučiću i njegovom režimu, formiranju vlade nezavisnih stručnjaka sa ingerencijom zaustavljanja korupcije i organizovanja slobodnih i fer izbora, i najzad, pozivu EU i SAD da obustave podršku nedemokratskom režimu. Na stotine ljudi, najobrazovanijih i najuspešnijih iz dijaspore svojim glasom je podržalo naše zahteve i tako se priključilo Skupštini u rasejanju.

Poručujemo i studentima ali i celoj demokratskoj Srbiji da nisu sami, da smo udaljeni samo prostorom ali ne i mislima i srcem i da je naš zadatak da vršimo pritisak na političke aktere u zemljama u kojima živimo da podrže ovaj vapaj za demokratijom i vladavinom prava i prestanu da podržavaju stabilokratski, autoritarni i nadasve kriminalni režim Aleksandra Vučića

Šta vas je, u stvari, najviše motivisalo da se povežete?

Svest da je došao trenutak promene, da je režim istrošio sve propagandne resurse i da je u potpunosti izgubio i legitimitet i legalitet. Postalo je važno da se udružimo i pomognemo da se taj proces raspadanja dovede do kraja. Ali ne samo to. Dešavanja nakon Petog oktobra pokazala su da je lakše smeniti diktatora od postavljanja društva na zdrave i dugoročno održive osnove. Za ovo drugo potrebna je istrajnost u dugom vremenskom periodu, ali istrajnost celog društva a ne samo jedne vlade ili jedne grupe ljudi. Naivno verovanje da će kredibilne institucije izgraditi neko drugi umesto nas put je u ponavljanje starih grešaka.

Zato smo i mi u Skupštini u rasejanju sastavili našu viziju kao osnovni dokument koji dugoročno trasira granice našeg delovanja, ali i nudi sliku Srbije kojoj težimo. Krajnji cilj našeg delovanja je ambiciozan. Mi želimo da utičemo na promenu samopercepcije nas samih, našeg položaja u regionu i na međunarodnom planu. Mi želimo da najzad promenimo taj pogubni stereotip da jedino čvrsta ruka obezbeđuje mir na Balkanu. Mi hoćemo da izvučemo najbolje iz nas samih, ali i naših produktivnih tradicija, političkih, kulturnih, privrednih, i da to ponudimo svetu, ali pre svega da mi budemo zadovoljni nama samima. Ovakvi ideali nas povezuju.

Zašto je važno pravljenje mreže dijaspore?

Srbiju ljudi ne napuštaju zbog loše klime ili čisto profesionalnih razloga kao što je slučaj sa „ekspatima“ iz uređenih zemalja. Većina nas je zapravo politička emigracija. Srbija je u permanentnoj krizi i svakim danom tone dublje. Pomoć svih nas je neophodna. Uostalom, Srbija nikada u svojoj istoriji nije napredovala bez ljudi koji su je silom prilika napuštali. Dijaspora je ogroman socijalni i stručni kapital koji mi želimo našom inicijativom da povežemo i ponudimo Srbiji. Ako hoćemo da i Srbija postane poput tih razvijenih zemalja u kojima živimo, onda je iskustvo života i rada u takvim okruženjima dragoceno za buduće reforme u zemlji.

Da li mislite da glas dijaspore treba više da se čuje? I na koji način.

Glas dijaspore treba da se čuje kroz aktivno delovanje same dijaspore, ne kroz traženje usluga od matice. Lično ne očekujem da bilo ko u Srbiji automatski treba da prihvata ili sluša šta dijaspora kaže. Jer dijaspora je velika i raznolika a naša inicijativa je jedna od mnogih. Smatram da mi koji smo u dijaspori pre svega treba da se čujemo ovde, u Švajcarskoj, Italiji, Engleskoj, itd. da svojim glasom i autoritetom pomognemo Srbiji. Verujem da produktivan aktivizam otvara vrata i da je to pravi način kako se može čuti glas dijaspore. Ideja Skupštine u rasejanju nije da ona monopolizuje stanovište dijaspore, jer je to nemoguće, već da utičemo da se neke od naših inicijativa prihvate u Srbiji.

Srbiju ljudi ne napuštaju zbog loše klime ili čisto profesionalnih razloga kao što je slučaj sa „ekspatima“ iz uređenih zemalja. Većina nas je zapravo politička emigracija. Srbija je u permanentnoj krizi i svakim danom tone dublje. Pomoć svih nas je neophodna. Uostalom, Srbija nikada u svojoj istoriji nije napredovala bez ljudi koji su je silom prilika napuštali

Od devedesetih godina mnogo je bilo talasa odlazaka iz Srbije. Stvarao se utisak da one koji su otišli više nije briga šta se u zemlji dešava ali i da Srbiju nije mnogo briga za ljude u rasejanju. Da li su protesti na paradoksalan način učinili da se te prekinute veze ponovo obnove?

Da, uz ono što sam već rekao, dodao bih da je Skupština u rasejanju živ primer kako se vrlo različiti ljudi spajaju radi zajedničkog delovanja i to spontano, organski i uz međusobno uvažavanje. Ponekad prosto ne mogu da verujem, pa budem pomalo i ganut, kako tako različiti funkcionišemo kao tim, kako smo svi zajedno posvećeni jednom cilju… Nama u Skupštini nije jasno kako se na primer opozicija ne može ujediniti. Pa oni imaju još mnogo više razloga za to, baš zato što su toliko satanizovani i uništavani… Čak ni argument da su „izbušeni“ od strane režima, više ne stoji. Mi smo tu vrlo jasni, da parafraziram jednog državnika, ako ne sada – kada? Ako ne mi – ko?

Ne zbog životnog standarda već zbog atmosfere u društvu i potpunog društvenog, pre svega moralnog, sunovrata. Jedna je stvar kada živite u društvu koje kreće od loših startnih pozicija ali ipak postepeno, iako sporo, napreduje. Potpuno je druga stvar kada je svaki dan u poslednjih 13 godina još dublji pad u ponor. Drugo, osetio sam da su ljudi poput mene politički izgubili, da smo poraženi. Ipak, tu sam pogrešio, borba još traje.

Da li ste nekada razmišljali da se vratite?

Naravno! I nisam jedini. Ja uvek kažem da Srbija (i naš region) predstavlja najbolje od dva sveta. Pritom ne mislim na odrednicu istok i zapad (to je po meni lažna odrednica), već pre svega sever i jug. Mi smo pozicionirani između hladnoće severa i vreline juga – zlatna sredina – potencijalno najbolji životni stil koji se može zamisliti.

Šta vam je najviše smetalo u Srbiji, mala plata ili malo demokratije…

Samo retki odlaze zbog novca. Uvek sam se pitao kako ljudi u Srbiji koji imaju novac mogu da budu zadovoljni životom u Srbiji. Šta ti znači novac kada se sve oko tebe raspada? Kada gledaš namrgođene ljude na ulicama kojima nije ni do čega? Kada je stanje ljudskog duha očajno? Uvek bih radije birao siromašniji život ali u uređenoj i pravednijoj zemlji od života u luksuzu u jednoj, recimo, Rusiji.

Nove tehnologije su učinile da se sve vesti brzo šire. Kako se informišete o dešavanjima u Srbiji?

Preko interneta, kako i pratim vaš list, i druga glasila.

Uvek sam se pitao kako ljudi u Srbiji koji imaju novac mogu da budu zadovoljni životom u Srbiji. Šta ti znači novac kada se sve oko tebe raspada? Kada gledaš namrgođene ljude na ulicama kojima nije ni do čega? Kada je stanje ljudskog duha očajno?

Na koji način može dijaspora da pomogne da se zahtevi studenata i građana Srbije više čuju u svetu?

Nakon zvučnog topa ceo svet je jasno video i čuo šta se dešava u Srbiji. Nema važnijeg medija u svetu koji nije osudio ovaj užasan napad. Medijska slika u svetu prema režimu je definitivno promenjena. Sada menjamo političku. Skupština u rasejanju je na adrese 15 zemalja poslala jedan apel upućen političarima i medijima u zemljama u kojima živimo. To je takoreći, podnesak za pritisak. Lobiramo u evropskim institucijama i pojačavamo našu vidljivost i značaj. Vršimo takođe pritisak stalnom prisutnošću i aktivnošću. Naši ljudi aktivno komentarišu događaje iz Srbije u prestižnim medijima u inostranstvu. U tome nismo sami, ima mnogo drugih grupa i organizacija u dijaspori koji isto rade. Želimo da postignemo sinergijski efekat. Pozivamo sve da nam se pridruže.+