Piše: Ivan Krastev, Novi magazin
Nakon nasilnog suzbijanja protesta protiv komunizma u Istočnom Berlinu, Bertolt Breht je 1953. napisao pesmu pod nazivom “Rešenje”, u kojoj pita komunističke lidere da li bi im bilo “lakše” da “raspuste narod i izaberu drugi”. Biranje vlasti je ono što ljudi rade u demokratiji, ali ima onih retkih trenutaka kada vlast bira narod. Evropa se sada suočava s jednim od tih trenutaka.
Kombinacija opadanja populacije, ekonomske nesigurnosti i masovnih priliva migranata u Evropu spolja i između evropskih zemalja mogla bi značajno da promeni politiku evropskih država-nacija i načine na koje vlade pokušavaju tu politiku da oblikuju. Kako je Dejvid Miler pitao, “treba li da ohrabrujemo imigrante da se pridružuju našim društvima ili da pokušavamo da ih držimo izvan njih?” Štaviše, “ako nameravamo da neke primimo u naše redove, ali da odbacimo druge, kako da odlučimo koje da prihvatimo?”
Demografija nije baš nova tema za političare ili političke teoretičare. Međutim, o odnosu između demokratije i demografije donedavno se obično mislilo u skladu s Maltusovom teorijom. Da li će biti previše ljudi, a nedovoljno resursa, što će dovesti do rata, haosa i političke nestabilnosti? Ukazivanje na “bujanje omladine” – društva su krcata masama mladih ljudi – bio je način da se objasni i mogućnost nestabilnosti koja muči autoritarne režime i teškoće koje pogađaju krhke demokratije koje se bore da se učvrste.
Demografski šok koji se danas ispoljava u delovima Evrope znatno je drugačiji. On je uzrokovan političkim strahovima od demografskog pada, depopulacijom i sve većim jazom u mogućnostima i društvenim stavovima između metropolitskih centara i zabačenih područja. Suštinu uspona desničarskog populizma u Evropi ne predstavlja samo zabrinutost zbog migracije već i zabrinutost zbog uništenja populacije iznutra. Zabrinutost u vezi sa demografijom ima ulogu u širenju ksenofobije i u kampanjama protiv prava žena i seksualnih manjina. Desničarski populisti se boje da njihove etničke grupe umiru, a krivicu svaljuju na dekadentnu liberalnu kulturu. U demokratiji su bitni brojevi.
PROMENA BROJEVA – PROMENA VLASTI
Kada se brojevi menjaju, menja se garnitura na vlasti. U demokratskoj priči se insistira na tome da se garnitura na vlasti menja zato što se birači predomišljaju. Ali se u realnosti vlast može promeniti i kada se stanovništvo promeni.
To bi moglo da se dešava zato što stasavaju nove generacije sa snažnim kolektivnim preferencijama, kao što je bio slučaj u zapadnim demokratijama šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka. Moglo bi da bude i zato što se pozamašna grupa novih birača pridružuje političkoj zajednici i reorganizuje je. Upravo je to ono što se dogodilo u mnogim zemljama kada je uvedeno univerzalno pravo glasa. To je i ono što je doživeo Izrael nakon Hladnog rata, kada su mnogi Jevreji došli iz bivšeg Sovjetskog Saveza da bi postali izraelski državljani.
Centralna i Istočna Evropa iskusile su pak još jedan oblik ovog fenomena. Milioni ljudi su otišli, i to mahom na Zapad, a liberalnim političkim snagama u Centralnoj i Istočnoj Evropi opala je moć, pošto su njihovi birači bili među onima koji su otišli.
Strah od toga da se bude brojčano nadjačan duboko je ukorenjen u politici. Taj strah naročito je snažan u demokratskoj politici, gde to znači da je neko nadglasan. Ono što je tu najbitnije jeste biti većina i upravo iz tog razloga zamišljene izborne preferencije pridošlica uvek imaju veliku težinu kada vlada mora da odluči da li da im da politička prava u nekom posebnom istorijskom trenutku. Način na koji će današnje etnokulturne većine koje se smanjuju pokušati da sačuvaju svoju moć i identitet uprkos padu populacije i sve intenzivnijoj migraciji znatno će uticati na budući karakter evropske demokratije i mogao bi da utiče na opstanak demokratskih režima.
Sukob između liberalizma i neliberalizma u Evropi danas predstavlja borbu između dve suprotstavljene ideje o “narodu” koji razne vlade žele da izaberu. Liberalizam je glas za sveobuhvatnu političku zajednicu koja predstavlja raznoliku prirodu modernih društava. Neliberalizam predstavlja primenu prakse demokratske većine zarad očuvanja etničkog karaktera nacionalnih demokratija. U tom smislu, politička podela u Evropi ne predstavlja samo podelu na Istok i Zapad već prožima sve političke zajednice. Međutim, vlade istočnih država jedna za drugom primenjuju praksu demokratske većine i pokušavaju da zadrže vlast u rukama jedne etničke grupe.
“DEMOGRAFSKA BULIMIJA”
U svojoj knjizi iz 1994. “Građanski ratovi: Od L.A. do Bosne” Hans Magnus Enzensberger definiše “demografsku bulimiju” kao suzbijanu paniku koju je aktivirao strah da bi “previše i premalo ljudi moglo istovremeno da postoji na istoj teritoriji” – premalo nas i previše njih. Kada se Evropljani osvrnu po svetu, vide da njihov udeo u globalnoj populaciji opada, dok neevropljani masovno migriraju u Evropu.
Do 2040, kaže jedna prognoza, trećina stanovnika Nemačke neće biti tamo rođena. Godine 2019, piše Stiven Smit, broj ljudi afričkog porekla koji žive u Evropi iznosio je oko devet miliona. Do 2050, nastavlja on, moglo bi da bude “oko 150 do 200 miliona” Afroevropljana, računajući imigrante i njihovu decu, ako dođe do “trajnog talasa afričkih migranata”, pošto se ljudi kreću ka severu iz gusto (i sve više) naseljene Afrike u daleko manje naseljenu Evropu.
Životni vek Evropljana i dalje se polako smanjuje, a stope rađanja i dalje su ispod nivoa potrebnog za zamenu generacija. Rezultat je gubitak populacije. Stopa rađanja među Evropljanima jedna je od najnižih koje su ikada zabeležene u bilo kojem velikom regionu sveta.
Pojedine vlade nude podsticaje za rađanje još dece, ali mladi Evropljani koje brine opasnost od klimatskih promena ili glad na drugim mestima na planeti dovode u pitanje ove napore. Slika je naročito mračna u Centralnoj i Istočnoj Evropi, gde je stopa rađanja niska, a stopa iseljavanja stanovništva visoka. UN procenjuju da su države ovog regiona od 1990-ih izgubile oko šest odsto ukupnog stanovništva ili oko 18 miliona ljudi. Ako bi ovi ljudi činili zemlju, ona bi imala gotovo isti broj stanovnika kao Češka i Mađarska zajedno.
EVROPI SU POTREBNI IMIGRANTI
Iako biračka tela u mnogim evropskim demokratijama zahtevaju da se ograniči broj stranaca kojima je dozvoljen ulazak u zemlju, Evropi su potrebni imigranti. Bez njih neće biti načina da se održi fiskalno zdravlje i životni standardi ili možda čak da se obezbedi fizičko staranje za starije Evropljane. U odsustvu imigracije ogromnih razmera evropske države blagostanja osuđene su na propast.
Da li bi evropska demokratija to mogla da preživi? Broj osoba starijih od 65 godina bile su 1965. u državama članicama EU ekvivalent 15 odsto onih starosti između 20 i 64 godine. Taj broj se 2015. gotovo udvostručio na 29 odsto. Politika za podsticanje nataliteta, čak i kada bi bila uspešna, ne može da preinači taj trend, kao što ne može ni povratak pojedinih emigranata koji su nedavno napustili svoju zemlju.
Brige u vezi sa demografijom u Evropi i bilo gde drugde pojačavaju ne samo prognoze demografa već i utisci koje javnost ima u vezi s međusobnim odnosom i promenama broja pripadnika etničkih grupacija. To može da bude netačno. Kako izveštava Suketu Mehta, jedna nedavna studija otkrila je da Amerikanci u proseku smatraju da ljudi rođeni u stranoj zemlji čine 37 odsto stanovništva; u realnosti, oni čine samo 13,7 odsto populacije. Francuzi misle da je svaki treći stanovnik njihove zemlje musliman. Prava brojka je svaki 13. Evropljani još uvek brojčano dominiraju u Evropi, ali počinju da zamišljaju budućnost u kojoj ih progone manjine, a demokratija bi mogla da postane njihov najveći neprijatelj.
“Velika zamena”, knjiga iz 2011. francuskog političkog mislioca i desničarskog aktiviste Renoa Kamija, klasičan je izraz ovog straha. U njegovoj političkoj mašti “starosedelačko stanovništvo” Evrope već je ugrožena manjina koja je na granici da bude potpuno zamenjena imigrantima-osvajačima.
Definišući migraciju kao invaziju, desničarski populisti sanjaju o obnovi društva u kojem su muškarci građani-vojnici spremni da umru za otadžbinu, dok su žene građanke-majke spremne da rode onoliko dece koliko je domovini potrebno.
Kako izraelski izučavalac Liav Orgad ukazuje u svojoj uticajnoj knjizi Kulturološka odbrana nacija, “nikada se u ljudskoj istoriji nije toliko pažnje poklanjalo kretanju ljudi.” Godine 2019. na svetu je bilo 272 miliona migranata, 51 milion više nego 2010. Trenutno 3,5 odsto svetske populacije čine migranti. Godine 2010. migranti su činili 2,8 odsto svetske populacije. Očekuje se da taj broj raste.
DRVEĆE IMA KORENJE, LJUDI NOGE
Kako je Džordž Štajner jednom napisao, “dok drveće ima korenje, ljudi imaju noge”, a ljudi koriste noge da se kreću do mesta koja smatraju boljim, na kojima će moći bolje da žive. Prema Svetskoj banci, migranti koji se sele iz zemalja s manjim prihodima u one s većim obično zarađuju tri do šest puta više nego kod kuće.
Takođe je važno imati na umu da strah od migracije i povratak nacionalizma poprimaju i liberalne i neliberalne oblike. U liberalnoj verziji strah se ogleda u tome da bi priliv ljudi iz nedemokratskih zemalja mogao da razjeda demokratsku građansku kulturu društava domaćina. Hoće li novi imigranti poštovati obaveze Evrope kada je reč o ravnopravnosti polova i istopolnim brakovima? Kako će migranti sa Bliskog istoka, koji smatraju da su Jevreji manje žrtve nego agresori, sagledavati Holokaust? Hoće li biti očuvan evropski sekularizam uprkos verskim uverenjima mnogih novih Evropljana?
Prema konzervativnoj verziji novog nacionalizma, strah se ogleda u tome da će imigranti različitog kulturološkog i verskog porekla uništiti nacionalni identitet i hrišćanski karakter društava domaćina. Konzervativci bi možda mogli da se pozovu na ekonomistu Pola Kolijera, koji primećuje da “u odsustvu politike prema suprotnom postoji tendencija da se imigranti drže zajedno” i pita se hoće li čvrsto povezane migrantske zajednice početi da razmišljaju da u nove zemlje iz starih “ponesu i svoje institucije”.
Revolucije, svetski ratovi i talasi etničkog čišćenja u dvadesetom veku su promenili etničku mapu Evrope. Sve te traume i previranja iza sebe su ostavili Evropu, čije su države i društva postali manje-više etnički homogeni. U dvadesetom veku etnička homogenost se smatrala načinom da se smanje tenzije, poveća bezbednost i učvrste demokratski trendovi. Na manjine se gledalo s nepoverenjem.
Ovaj rezultat etničke homogenizacije naročito je vidljiv u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Godine 1939. gotovo trećina stanovnika Poljske nisu bili etnički Poljaci (bilo je mnogo Nemaca, Jevreja, Ukrajinaca i drugih manjina). Danas etnički Poljaci čine više od 95 odsto poljskih državljana. U ovom delu Evrope mnogi ljudi smatraju da je etnička homogenost od suštinskog značaja za socijalnu koheziju.
Ipak, 21. vek donosi veću raznolikost. Ako je dvadeseti vek u Evropi bio vek nemešanja, 21. vek je vek ponovnog mešanja. Iza izazova migracije, s kojim se suočavaju centralnoevropske i istočnoevropske zemlje, stoji intelektualni izazov – da bi uspešno izlazila na kraj s migracijom, ova društva će morati da zaborave ono što mnoga od njih još uvek vide kao veliku lekciju dvadesetog veka – da etnička i kulturološka raznolikost predstavljaju pretnju po bezbednost.
KULTUROLOŠKA PRAVA VEĆINE
U demokratiji kolektivno pravo koje se najviše tiče egzistencije jeste pravo na isključivanje iz grupe. Iako se demokratski režimi s pravom hvale svojim kapacitetima da u javni život i političko odlučivanje uključuju različite društvene, etničke i verske grupacije, preduslov za demokratiju jeste pravo demokratske političke zajednice da odlučuje ko može, a ko ne može da bude njen član. Kako definišete, pravo na isključivanje nekoga iz grupe je ono što razlikuje liberalne od neliberalnih demokratija.
U većem delu Zapadne Evrope odgovor na promenljivu etničku i kulturološku kompoziciju društava jeste otvaranje političke zajednice prema migrantima, dok se istovremeno usvaja politika o imigraciji i naturalizaciji koja je osmišljena tako da čuva kulturni identitet nacionalne zajednice. Vlasti većine zapadnoevropskih zemalja impresionirane su imigracionom politikom zemalja kao što su Australija i Kanada.
Ove zemlje traže mlade i visokoobrazovane legalne imigrante bez obzira na kulturno, etničko ili rasno poreklo i pokušavaju da ih integrišu na načine koji su dosledni suštinskim građanskim vrednostima i kulturnom miljeu zemlje domaćina. Kako Orgad tvrdi, liberalne demokratije treba da prestanu da okolišaju i direktno se uhvate ukoštac s pitanjem prava većine. Pod kojim okolnostima (ako ih uopšte ima) i na osnovu kojih opravdanja većinske zajednice mogu da brane svoje kulturološke osnove upotrebom zakona o imigraciji?
U drugoj polovini dvadesetog veka polazilo se od pretpostavke da prava služe za manjine, dok etničke i kulturološke većine, pošto su brojke na njihovoj strani, mogu braniti svoje interese i identitete putem glasačkih kutija. Glavna posledica trenutnog straha od opadajućih brojeva jeste da se ova pretpostavka više ne uzima zdravo za gotovo. Otvaranje zapadnoevropskih demokratija prema migrantima, naročito prema onima koji dolaze iz područja izvan Evrope, sada prati sve veći pritisak birača da se uspostave zakonske garancije za očuvanje kulturnog miljea društva.
Sa ovim pritiskom poklapa se pad kapaciteta država članica EU da integrišu migrante. Prema oštroumnoj opservaciji Dejvida Milera, “ljudi su sve manje sigurni i šta znači biti Francuz ili Šveđanin i do koje mere je moralno prihvatljivo priznati takve identitete i u skladu s tim delovati.”
U Centralnoj i Istočnoj Evropi, koju naseljavaju male nacije s traumatičnim istorijama, zabrinutost zbog demografije poprima oblik straha od nestanka etničke grupacije, što ne iznenađuje. Česi su, na primer, bili poznati po tome što su se u osamnaestom i devetnaestom veku bojali da će na kraju svi govoriti nemački.
Danas niko ne misli da je postojanje češke ili mađarske države u opasnosti, neće ih progutati ni habzburška imperija, ni nemački Rajh, ni sovjetski blok, ali neki češki i mađarski birači uporno tvrde da su njihove, odnosne nacionalne kulture opet u opasnosti od nestanka. Populistički lideri u regionu ne samo da manipulišu tim strahovima već ih i stalno podgrevaju.
NELIBERALNI PROJEKAT U EVROPI
Neliberalni projekat u Evropi, koji je povezan sa aktuelnim vladama u Mađarskoj i Poljskoj, tiče se očuvanja etničke države u društvima koja se brzo menjaju. Evropski neliberalizam 21. veka nije povratak evropskog nacionalizma iz 19. ili 20. veka. On se ne tiče okupljanja svih Bugara, Mađara ili Poljaka u njihovim teritorijalnim političkim entitetima.
Raniji nacionalizam bio je teritorijalno ekspanzionistički, ali je uglavnom po prirodi bio građanski i takođe asimilacionistički – mađarski nacionalizam je, na primer, težio da nemađarsko stanovništvo koje je živelo u Mađarskoj pretvori u dobre Mađare. Nedostatak mađarske krvi u venama mogli ste da nadoknadite time što ćete dokazati da se spremni da žrtvujete život za Mađarsku.
Nova etnička politika mora da učini više. Ne samo da mora da učini nemađare Mađarima već i da nagovori Mađare da ne napuštaju matičnu zemlju i da ubedi one koji su je u poslednjih nekoliko decenija napustili da se vrate.
Da bi postigle taj cilj, neliberalne vlade demonizuju Zapad kao dekadentnu teritoriju bez budućnosti i obećavaju sopstvenim građanima srećnu zemlju bez stranaca. Ali ekonomska realnost neće dozvoliti centralnoevropskim i istočnoevropskim neliberalima da sve strance drže izvan gradskih zidina. Tako vlade u zemljama kao što su Poljska i Mađarska obećavaju da migranti (dok god ne dolaze iz muslimanskih zemalja) mogu da žive i, što je još važnije, mogu da rade unutar zidova grada, ali im neće biti dozvoljeno da kroče u gradsku skupštinu. Stranci će dobiti ekonomska i socijalna prava, ali ne i politička. Državljanstvo se smatra privilegijom koja dolazi sa etničkom pripadnošću.
Očuvanje etničke države sada je u centru neliberalnog projekta. U Orbanovoj verziji neliberalne demokratije komunistička ideja jednopartijske države zamenjena je idejom jednopartijske nacije. Prema retorici Orbanove vlade, Mađari mogu da izraze svoju pripadnost mađarskoj naciji samo glasanjem za njegovu partiju Fides – opozicione partije se predstavljaju kao gomila izdajnika koji ugrožavaju samo postojanje suverene Mađarske. I manjine najbolje mogu da dokažu svoju lojalnost glasanjem za Fides.
Prema mađarskom izbornom zakonu, izborni inženjering snaži etničku politiku. Onima koje vlada naziva pravim Mađarima, na primer ljudima mađarskog porekla koji žive u susednim zemljama, na izborima u Mađarskoj dozvoljeno je da glasaju mejlom. Međutim, Mađari koji su sami otišli iz zemlje i trenutno žive u Zapadnoj Evropi mogu da glasaju samo težim putem tako što će posetiti mađarske ambasade. Orban je i te kako svestan da je malo verovatno da će pripadnici mađarske dijaspore na Zapadu biti među njegovim pristalicama. On tako bira narod, koji onda bira njega.
Brehtovski trenutak u evropskoj politici kada vlade dobijaju šansu da svaka izabere svoj narod nudi najbolji prozor za sagledavanje puteva demokratskih režima koji se razilaze u dve polovine Evrope. Na Zapadu je kulturološko pitanje ključno – kako liberalne demokratije mogu da integrišu pridošlice, a da ne izazovu snažnu političku reakciju većine? Nasuprot tome, na Istoku je centralno pitanje generacijsko i ono mlade ljude pretvara u opasnu manjinu.
Prevela: Marija Kojčić
Tekst je prenet iz Novog magazina.
