Zdravstveni sistem Srbije

Serijal Nove ekonomije: Šta sve (ne) možete kad ste invalid
Piše: Vera Božinović, Nova Ekonomija

Svaka jedanaesta osoba u našoj zemlji ima neku vrstu invaliditeta, svedoče podaci izvedeni iz poslednjeg popisa stanovništva koji govore da u Srbiji živi 571.780 osoba sa invaliditetom, od čega su 238.940 njih muškarci, dok su 332.840 žene. Govor brojki i slova svedoči da najveći broj osoba sa hendikepom – čak 60 odsto njih, ima teškoće u hodanju i penjanju uz stepenište. Probleme sa vidom ima 42 odsto osoba sa hendikepom, problem sa sluhom prisutan je kod četvrtine osoba sa invaliditetom, probleme sa pamćenjem i koncentracijom ima 17 odsto osoba sa hendikepom, dok 15 procenata njih ima problem sa samostalnošću.

Ovim brojkama treba pridružiti i činjenicu da od ukupnog broja svih osoba sa invaliditetom, čak 92.000 ima tri ili više navedenih problema, što znači da se 16,2 odsto svih osoba sa hendikepom susreće sa najvišim stepenom ekonomskog i životnog izazova.

Iako čak 340.000 ljudi ima problem sa hodom, svega 1.794 njih koristi električna kolica, dok još 16.596 koristi mehanička kolica. Najveći broj osoba koje imaju problem u kretanju – 78.714 njih koristi štake kao pomagalo, dok hodalicu koristi nešto više od 15.000 osoba. Najzad, 11.896 osoba prijavilo je upotrebu proteze, odnosno veštačkog kuka. Čak 225.535 osoba sa problemima u hodu ne koristi nijedno pomagalo za hodanje. Ove brojke mogu poslužiti kao ilustracija kolikom broju ljudi su dostupna osnovna pomagala u hodu.

U poslednjem godišnjem izveštaju poverenice za zaštitu ravnopravnosti navodi da su osobe sa invaliditetom najviše izložene diskriminaciji u našoj zemlji, o čemu ilustrativno svedoči podatak da je svaka četvrta pritužba koja je tokom prošle godine stigla na adresu Brankice Janković, podneta od osobe sa hendikepom. Podaci Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja potvrđuju da osobe sa invaliditetom spadaju među najugroženije društvene grupe u Srbiji i da veliki broj ovih osoba zavisi od pomoći države, odnosno prima dodatak za tuđu negu i pomoć.

Podaci o obrazovnom profilu osoba sa invaliditetom govore da 12 odsto njih nikad nije išlo u osnovnu školu, dok među opštom populacijom taj procenat iznosi 2,7 procenata. Najveći broj osoba sa invaliditetom koji nije pohađao školu ima problem sa vidom, a za njima slede oni koji imaju problem sa sluhom. Od svih osoba bez škole, 61 odsto njih je prijavio teškoće usled problema u vezi sa hodom i penjanjem uz stepenište.

Podaci o ekonomskom statusu osoba sa invaliditetom svedoče da je njihov glavni izvor prihoda  penzija – čak 62,3 odsto prima penziju, dok petina njih spada u kategoriju izdržavanih osoba.

Statistika Univerzitetskog centra za studente sa hendikepom govori da na visokim i višim školama u Srbiji u ovom trenutku studira svega 500 akademaca sa invaliditetom – oni čine svega jedan odsto studentske populacije. Ovako malom broju akademaca u velikoj meri kumuje nepristupačnost visokoškolskih ustanova – više od polovine njih uopšte nije dostupno osobama koje imaju različite vrste hendikepa. Osim toga, unutrašnjost ustanova uopšte nije prilagođena niti pristupačna studentima sa posebnim potrebama – počev od slušaonica, preko studentskih službi, pa sve do toaleta.

Stručna saradnica Univerzitetskog centra za studente sa hendikepom Zorica Stević podseća da, zahvaljujući programu tzv. afirmativnih mera, svaki državni fakultet ima obavezu da izdvoji jedan odsto brucoških mesta za studente sa hendikepom. Međutim, svake godine svega 30 do 50 akademaca sa invaliditetom dobije indeks Beogradskog univerziteta, što je kap u moru ako se ima na umu da se na Univerzitet svake godine upiše oko 15.000 brucoša.

„Da bi srednjoškolac osvojio indeks željenog fakulteta, neophodno je da sakupi minimum 30 bodova iz srednje škole i sa prijemnog ispita. Ako se prijavi veći broj kandidata sa hendikepom, rangiranje se vrši prema broju bodova, a ne po stepenu hendikepa. Tek svaki peti srednjoškolac sa invaliditetom nastavlja fakultetsko obrazovanje, ali najveći broj onih koji upišu studije stigne do diplome. Naše iskustvo govori da najviše problema imaju studenti sa oštećenim sluhom, jer na fakultetu nema tumača za znakovni jezik. I akademci sa oštećenim vidom muku muče sa učenjem, jer ne postoji adekvatna literatura, a mnogi fakulteti i dalje imaju arhitektonske barijere koje onemogućavaju prilaz ustanovi“, kaže Zorica Stević.

Iako je od uvođenja inkluzivnog obrazovanja prošla cela decenija, mnoge škole u Srbiji su samo delimično ispunile zahteve za obrazovanjem učenika sa smetnjama u razvoju. Predstavljajući „Poseban izveštaj zaštitnika građana o stanju prava deteta u Srbiji“ ombudsman Zoran Pašalić je istakao da su usluge ličnih pratilaca, pedagoškog asistenta i pružanje usluga od strane škola za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju od samog početka inkluzije bile tri neuralgične tačke.

Čak i u Beogradu, u kome živi četvrtina Srbije, nedostaju personalni i pedagoški asistenti, a njihov deficit se ne smanjuje zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru“, naglasio je zaštitnik građana, dodajući da zbog nedostatka personalnih i pedagoških asistenata, u velikom broju gradova i opština, roditelji i članovi porodice obavljaju ove dužnosti.

Izvršna direktorka Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Ivanka Jovanović ističe da je, prema zvaničnim podacima, više od 70 odsto osoba sa invaliditetom siromašno. Osnovni preduslov za normalni život osobe sa invaliditetom su servisi podrške u lokalnoj zajednici jer ne žive svi u porodici i ne mogu svi da računaju na njenu pomoć. Zakon o socijalnoj zaštiti predviđa razne socijalne servise kao što su lični pratioci, lični pratioci dece, pomoć u kući i pedagoški asistenti, ali je realizacija tog zakona u velikoj meri prebačena na lokalne samouprave, odnosno njihove budžete.

U Savezu gluvih Srbije ističu da naša zemlja nema sluha za bazične potrebe svojih gluvih sugrađana pošto je činjenica da se znakovni jezik, koji predstavlja maternji jezik oko 70.000 gluvih i nagluvih osoba, ne uči ni u jednoj školi niti na fakultetu, već se uglavnom uči od roditelja.

U Savezu gluvih Srbije ističu da im veliki problem predstavlja i nepristupačnost SOS linija poput Hitne pomoći, policije, vatrogasnih linija i linija za prijavu nasilja.

Ni slepim sugrađanima nije ništa bolje. Goran Pećanac, iz Saveza slepih Srbije, kaže: „Da nema videćih ljudi koji mi postavljaju prepreke, ja bih normalno funkcionisao. Kada uđem u autobus shvatim da govorne najave stanica često ne funkcionišu ili su maksimalno utišane „jer to smeta vozačima“. Kada izađete iz autobusa i počnete da se krećete stazom za slepe, ubrzo ćete se sudariti sa parkiranim automobilom ili trafikom postavljenom posred staze. Mislim da kampanja koju je pre nekoliko godina imao grad Zagreb i čija je suština bila postavljanje znakova pored mesta za parkiranja osoba sa invaliditetom na kojima je pisalo „ako ste uzeli moje mesto, da li biste uzeli moju invalidnost“ na najbolji način odslikava bezobzirnost videće većine. Ljudi ne shvataju da nigde nije zapisano da će videća osoba zauvek moći da bez problema posmatra svet“, priča naš sagovornik.

Goran Pećanac ističe da poseban problem predstavlja inkluzivno obrazovanje slepe i slabovide dece jer nema dovoljno pedagoških i personalnih asistenata koji bi im pomogli u školovanju.

„Ja sam zahvalan Bogu što sam završio specijalnu školu u Sarajevu jer ko zna gde bih završio da sam završio inkluzivno obrazovanje. Nedavno sam u kompjuteru instalirao govorni program dečaku koji pohađa četvrti razred jedne osnovne škole u Beogradu i koji je bukvalno sricao slova na Brajevom pismu, što znači da dete od 10 godina u inkluzivnom obrazovanju nije naučilo da čita. U specijalnim školama vas od prvog razreda potpuno osposobe da vladate Brajevim pismom, a kada to naučite na vreme, možete i fakultet bez problema da završite. Savez slepih štampa udžbenike na Brajevom pismu po zahtevu učenika ili studenata, ali oni su potpuno neupotrebljivi za sledeću generaciju jer važe samo jednu školsku godinu – već sledeće godine roditelji biraju nove udžbenike, što nas trud čini uzaludnim“, kaže Goran Pećanac.

On dodaje da se slepe i slabovide osobe najčešće zapošljavaju kao telefonisti i fizioterapeuti, a ako nekim čudom preskoče sve obrazovne barijere uglavnom završavaju društvene fakultete – Pravni, Filološki i Filozofski.

Tekst je prenet sa portala Nova Ekonomija.