Vuk Velebit: Danas je lakše prodati srpsku priču u Americi

Razgovarala: Katarina Pantelić, Izvor: Nova ekonomija

Sa idejom da se kreira novi narativ u odnosima Srbije i Sjedinjenih Američkih država, ali i bolja pozicija Srbije u Vašingtonu pre dve godine nastala je Pupin inicijativa, nestranačka i privatno finansirana organizacija, registrovana u Beogradu i Vašingtonu. Oni koji čine ovu organizaciju žele da Srbija, kroz saradnju sa SAD, može da jača svoju poziciju ekonomski, tehnološki i inovaciono. O tome kako je nastala Pupin inicijativa, o ekonomskim aspektima saradnje dveju država, kadrovima, vidljivosti Srbije u Americi, tržištu i politici Srbije prema drugim zemljama, razgovarali smo sa predsednikom te organizacije Vukom Velebitom.

Koliko je za ove dve godine inicijativa doprinela ekonomskom rastu Srbije?

Bilo bi jako nezahvalno da kažem koliki je tačno naš doprinos kao organizacije, ali mi smo okupili veliki broj ljudi iz sveta biznisa iz Amerike. Imamo jako dobru ekonomsku saradnju sa ekonomskim klubom iz Majamija, sa još nekim drugim organizacijama i vodećim ljudima iz sveta američkog biznisa koji se zapravo kroz Pupin inicijativu povezuju sa lokalnim preduzetnicima iz Srbije. Imamo neke tehnološke kompanije koje su naše članice, koje su zapravo preko nas saznale šta se dešava u Srbiji i da ovde postoji potencijal da otvore svoje istraživačke centre, poput Majkrosofta i Rivijana. Naša uloga jeste u tome da budemo taj most, da povežemo ljude sa lokalnim ekosistemom, da pomognemo Amerikancima da bolje razumeju lokalni ekosistem i da, kroz naše zagovaranje, nekako pomognemo da te kompanije zapravo dođu u Srbiju.

Koliko smo mi značajni američkom tržištu? Imamo li školovane ljude, kvalifikovane, da li zaista američki investitori ovde žele da dođu zbog ljudi, znanja?

Ranije su američke kompanije dolazile u Srbiju zbog jeftine radne snage i to je bio klasičan autsorsing. Danas, američke kompanije u Srbiju dolaze zbog talenta, zbog toga što naši ljudi sjajno govore engleski jezik, što imamo sjajne programere. Takođe, naša radna snaga više nije mnogo jeftinija u odnosu na neke druge evropske zemlje, ali i dalje jeste jeftinija u odnosu na američko tržište. Dakle, američke kompanije danas dolaze pre svega zbog talenta, ali i zbog toga što je Srbija dobro geografski pozicionirana između Azije, Evrope i Amerike i zato što je iz Srbije lako da se radi sa različitim vremenskim zonama. Kompanija Databrix je trenutno jedna od najjačih data kompanija u Americi. Nju vodi Dragan Tomić, koji je razvio Majkrosoft centar u Srbiji tokom poslednjih 20 godina. Ljudi iz Databrixa su čuli da Majkrosoft radi nešto dobro u Srbiji i da je Majkrosoftov razvojni centar u Srbiji jedan od najznačajnijih van Amerike. Sada ta kompanija zapošljava oko 70 ljudi i imaju dalji plan rasta. To je kompanija koja zapošljava najbolje inženjere u Srbiji. Trenutno se dešava efekat „presipanja“ američkih investicija gde Srbija ima dobre reference u Americi. Sada u Srbiji imamo kompanije kao što su Databrix, Majkrosoft, Rivijan, NCR koji zapošljava 6.000 ljudi, Orakl…

Danas je lakše prodati srpsku priču u Americi zato što američki investitor kada hoće da ulaže u Srbiji pogleda koje druge američke kompanije rade ovde. Ali ono što je danas izazov za Srbiju jeste nedostatak visokokvalifikovane radne snage, pre svega inženjera. Mislim da na srpskom tržištu sada postoji bitka za inženjere koji imaju dobre plate i dobre uslove rada, a za nas je izazov kako da proizvedemo više ljudi koji mogu da zadovolje potrebe na tržištu.

Čini se da se malo priča o američkom ulaganju u znanje. Je li to istina, da pored ulaganja u privredu, ima i ulaganja u znanje?

U Pupin inicijativi, osim što predlažemo konkretne politike, radimo i dosta komparativnih analiza. Tako da smo radili jednu analizu američkih, ruskih i kineskih investicija u Srbiji. Uzeli smo primer NIS-a, Ziđina i Majkrosofta. Dakle, tri različite investicije u različitom vremenskom periodu i videli smo da su i kod NIS-a, odnosno kod Gasproma i kod Ziđina, te investicije ekstraktivne prirode.

Šta to znači?

Srbija je prodala većinski udeo NIS-a ispod tržišne cene. U 2024. godini profit te kompanije bio je oko 800 miliona evra. Dakle, profit NIS-a u jednoj godini je bio duplo veći od cene za koju ga je Srbija prodala. Ono što se zapravo dešava sa tim kapitalom je da se on izvlači iz Srbije. Profit ne ostaje u zemlji i retko kad se reinvestira. Sada na primeru NIS-a vidimo kolika je greška bila to što je Srbija dala svoj energetski sektor, jer Rusija na taj način ima i ekonomsku dobit i politički uticaj. Videli smo od početka rata u Ukrajini koliko je bilo nezahvalno oslanjati se na ruske energente, a Srbiji je sada jako teško da povrati kontrolu nad NIS-om. Kada je reč o Ziđinu, investicija je bila ogromna – Srbija je prodala 63 odsto udela u RTB Bor za 1,2 milijarde dolara. Ziđin jeste spasao u tom trenutku RTB Bor, međutim, vi danas imate situaciju da se, otprilike, na vozovima bakar izvozi za Kinu.

A Srbija od toga ne dobija ništa, je li tako?

Srbija od toga ne dobija ništa, samo ima ogroman problem zagađenja. Ziđin unutar kompanije radi samo sa kineskim podizvođačima, srpske firme nisu uključene u taj lanac i dodatno, srpski radnici veoma teško napreduju unutar kompanije. Ziđin zapošljava kineske radnike, radnike iz Afrike, ali to nije problem, već je problem to što srpski radnici unutar kompanije nemaju mogućnost napredovanja, već rade najosnovnije poslove. Treći primer investicije u Srbiji je američka investicija Majkrosofta koji je od 2005. do danas uložio više od 500 miliona dolara i zaposlio oko 800 inženjera. Sa Majkrosoftom se desio prilivajući efekat, gde su mnogi ljudi koji su radili u toj kompaniji dobili znanje, pa su otvorili svoje kompanije. Takođe, zahvaljujući tome što je Majkrosoft došao u Srbiju, došle su i mnoge druge američke kompanije. Za Srbiju je jako bitno da se ne oslanja samo na strane direktne investicije. Treba da osnažujemo i domaći ekosistem, male i srednje preduzetnike. Ključno je da nameti, porezi za domaće kompanije, budu manji nego što jesu, zato što domaće kompanije treba da budu motor razvoja naše privrede.

Kakav efekat na nas imaju carine koje su uvele SAD Srbiji, šta to znači za jednog običnog čoveka?

Sreća u nesreći sa američkim carinama, jeste što se najveći deo naše trgovinske razmene dešava na polju usluga. To su softverske usluge, servisi koje Srbija izvozi za Ameriku, a usluge nisu pogođene carinom.

Da jesu, sve ove američke kompanije u Srbiji koje smo pomenuli, bile pod velikim izazovom kako da nastave da rade. Ono što je pogođeno carinama jeste roba. Roba koja iz Srbije izlazi za Ameriku je roba iz različitih industrija. Iako ta robna razmena nije velika, svega 1,5 milijardi, izazov je kako prevazići tu situaciju. Srbija u Ameriku izvozi uglavnom delove za automobile, gume, različite tipove naoružanja, najviše lovačku municiju, lovačke puške, neke prehrambene proizvode, maline. Mnoge evropske zemlje su pogođene carinama, poput Švajcarske, pa čak i neke zemlje iz regiona. Tako da ovo nije samo problem Srbije, ovo je problem mnogih zemalja koje imaju, po američkoj računici, suficit u trgovini.

Jeste li optimistični po tom pitanju?

Blagi sam optimista, mislim da carine mogu da budu manje, ali bitno je da usluge koji su glavni deo trgovinske razmene između dve zemlje, nisu pogođene carinama. 

Ono što je jako dobar pokazatelj jeste da je tokom poslednjih nekoliko godina  trgovinska razmena u domenu IT usluga rasla 30 odsto godišnje, rastao je srpski izvoz i Amerika je danas broj jedan spoljnotrgovinski partner Srbije kada je reč o IT uslugama. Ne treba da se fokusiramo samo na političke odnose dve zemlje, već nekada treba da pustimo da ekonomski odnosi vode priču. Iako su danas ljudi kod nas frustrirani odnosom Vašingtona prema Beogradu, mislim da ne treba samo da gledamo na tu zvaničnu državnu politiku, već je nekada bitnije da vidimo šta rade neke kompanije u Srbiji i da to što oni ulažu ovde, ima mnogo veći uticaj na zajednicu i ljude, nego to šta će ljudi reći iz Vašingtona. 

Smatrate da je Srbija u odnosu na region u boljoj poziciji. Šta bi to trebalo da Srbija uradi na nekom polju, da bi odnosi Srbije i Amerike bili bolji?

Postoji dosta toga što bi moglo da se poboljša. Mislim da je jedna od ključnih stvari izgradnja poverenja. Razumem da Srbija želi da radi sa drugim zemljama i mi u Pupin inicijativi ne mislimo da Srbija treba da prekine odnose sa drugim zemljama, ni sa Kinom, ni sa Rusijom, ali u ovom svetskom poretku Srbija treba da redefiniše svoju spoljnopolitičku poziciju. Ne možemo više da imamo „politiku četiri stuba“ koja je uspostavljena 2009. godine, gde Srbija podjednako razvija odnose sa Pekingom, Moskvom, Briselom i Vašingtonom. 

Poverenje je jako važno kada je reč o visokotehnološkim investicijama gde američke kompanije žele da zaštite svoje proizvode i svoju intelektualnu svojinu, i jako im je bitno da znaju kakav odnos imate sa Kinezima, da slučajno neka od tehnologija ne ode u njihove ruke. Takođe je bitno i to da Srbija radi veću promociju sebe u Americi, ali i da naše kompanije više izlaze na to tržište. Bitno je da naši startapi imaju veći uspeh na američkom tržištu i da uskoro imamo domaće kompanije čija će vrednost biti viša od milijardu dolara –  prvog srpskog jednoroga.

Koliko postoji srpskih kompanija u Americi i kako su one pozicionirane, jesmo li vidljivi?

Zanimljivo je da su srpski inženjeri postali neka vrsta brenda u Americi i u razgovoru sa dosta Amerikanaca čuo sam koliko oni cene srpske inženjere. Mi imamo nekoliko preduzetnika i kompanija koje su napravile velike uspehe, pre svega u Kaliforniji gde je centar IT-a, ali ne samo u IT, već i u farmaceutskoj industriji i zdravstvenoj zaštiti i to je ono što nam omogućava da se više probijemo. Postoji i veliki broj naših kompanija koje vode Amerikanci srpskog porekla u oblasti logistike, prehrambene industrije, transporta… Naši ljudi u Americi su jako uspešni i svako ko je imao neku viziju je uspeo. 

Tekst je prenet sa portala Nova ekonomija.